KUDA_DALJE_SRBIJO-BELI_PRELETACEVIC

KUDA DALJE SRBIJO?

Civilizacijski je obarati vladu samo na izborima – a ta je šansa propuštena. Jer je svako iz opozicije hteo da bude „veliki vezir“ umesto „velikog vezira“ i nije hteo da se odrekne svog parčeta torte. A narod je hteo da preuzme celu pekaru.

 

Srdjan Stojanovic, autor blog strane Vreme je!

 

 

Autor: Srdjan D. Stojanović

 

 

 

Sada kada su prošli predsednički izbori, treba da se zapitamo kuda dalje treba da ide Srbija. Posle dvadeset i šest godina od uvođenja višepartijskog sistema i (uzaludno očekivane) demokratije, Srbija se vratila u nazad – ka plemensko-klanovskom uređenju.

Pobeda koja je bila očekivana i unapred predvidljiva, apsolutna dominacija jednog primitovnog, ali uspešnog političkog diskursa i propast partijskog načina delovanja – rezultati su ovih izbora. Pametni ljudi su to mogli lako da predvide. A lakoverni i površni, “javne ličnosti” i kvazi-elita su se nadali da će sa lošim kandidatima, očajnim kampanjama napraviti čudo, uprkos neregularnim uslovima (od sastava i rada RIK, nepostojanja kontrolnog tela istog, ćutanja Ustavnog suda, zloupotrebe medija, izostanka posmatračke misije OEBS itd.). Zaista budalasto!

U čuda veruju samo vernici, a pouzdano znam da većina gore pobrojanih to nisu, ili ako sebe ubrajaju u tu grupu to je sasvim neosnovano. Ono što je nedostajalo za “pobedu” takozvane opozicije je elementarno znanje politike i mentaliteta naroda u kome se ta utakmica između Barselone i Čukaričkog dešavala.

BELI PRELETAČAVIĆ I KRAH POLITIČKE ELITE 

Mora se reći za premijera/predsednika da jako dobro poznaje tehniku vladanja, izbornog marketinga i opsene, suštinu nacije i njen politički puls. To ga odvaja od svih ostalih učesnika u tek završenom izbornom cirkusu. Uz sve ostale “prednosti” koje mu vlast omogućava – on je racionalno iskoristio svoje karte. Šta reći za ostatak “bulumente”? Oni su i dalje sledili praksu partijskog delovanja, uprkos činjenici da je protivnik na koga su se namerili odavno napustio principe ideološke i partijske organizacije. Čak su i stranke – njegovi koalicioni partneri – pristale da ne ističu svoje kandidate, bilo iz straha od osvete svemoćnog ili iz čiste računice.

One druge opozicione i kvazi-opozicione partije su pokazale politički idiotizam i sitničavost, koja im ne da nikakvu nadu ni pravo da u budućnosti budu relevantne političke snage. Izbor kandidata (makar odenutih u nestranačke plašteve), pogrešno vođene kampanje i učestvovanje po svaku cenu na unapred izgubljenim izborima govore o tome da Demokratska stranka, Demokratska stranka Srbije, Dveri, Liga Socijaldemokrata Vojvodine, Dosta je bilo pa čak i SRS ne shvataju težinu situacije i potrebu da u takvom formatu ne nastavljaju svoj rad. Narod je instiktivno glasao – pre svega stomacima – a na takvim izborima oni nemaju šta da mu ponude, osim ispraznih priča i lažnih obećanja. Pri tome su od tog naroda očekivali izuzetnu izlaznost!

Izlaznost na takve (unapred odlučene) izbore je bila zapanjujuće visoka – preko 53% od upisanih birača, a realno mnogo više od 60% – jer birački spiskovi zemlje od sedam miliona stanovnika imaju čak 6,5 miliona glasača – što je matematički i praktično nemoguće. U takvim okolnostima nije bilo nikakve krađe glasova – ja sam lično bio član biračkog odbora i u to sam se uverio, iako sam sve vreme bio “na oprezu”.

Jednostavno, priča o masovnoj krađi glasova je bajka koju gubitnici uvek serviraju da bi opravdali svoj neuspeh. Nije u pitanju bio tesan rezultat, pa da bi mogao biti doveden u pitanje eventualnim optužbama za krađu nekoliko stotina ili hiljada glasova – jednostavno, sve je bilo jasno i transparentno. I zato nema nikakvog materijalnog ili moralnog uporišta da se protestuje protiv ishoda glasanja. Podesećam na primer izborne kuknjave o navodnoj krađi kada je za predsednika bio biran Tomislav Nikolić – SNS je odmah sa kuknjavom i optužbama prestao čim su shvatili da je njihov kandidat pobedio. Kakav je politički idiot bio njegov protivkandidat – sve i da je hteo nije mogao i znao da organizuje krađu.

Ovoga puta pred građanima se otvorila nova alternativa. To je fascinantan učinak Ljubiše Preletačevića Belog i celog osmišljenog projekta sprdnje sa postojećim političkim sistemom, izborima i kvazi-elitom koja misli da može upravljati i narodu nametati svoju volju. Jedini alternativni i pri tome imaginarni kandidat je pokupio skoro 10% glasova (ili nešto manje od 400,000). Pri tome, nije potrošio ni dinara ukradenih ili iz budžeta dodeljenih para! Posle Belog, svi akteri opozicione scene (kandidati, lideri stranaka i ostala bagra) treba da idu na smetlište istorije i da se okanu ideje da više ikada bilo koga predlažu narodu ili da podržavaju.

Gde treba da pođe Srbija, rekao je Luka Maksimović alias Beli Preletačević: „Ja sam svoju misiju odradio – pokazao sam da može, a sad lepo spremajte lokalne pokrete i menjajte stvari iz korena, ne sa vrha. Do sada smo menjali stvari sa vrha i mnogooo nam je loše. Nastavljamo da širimo ljubav. Ave!“

Evo šta kaže moj prijatelj Vladan Stamenković, koji već više od dve i po decenije posmatra zbivanja u Srbistanu iz Nemačke: „Posle (ne)glasanja – nema kajanja“ Svi koji su radije blejali po kafićima i terasama ili imali „preča posla“, umesto da se „smaraju“ u redovima ispred izbornih mesta, nema potrebe da sada izigravaju „frajere iz zadnje klupe“ pred curicama i urlaju po ulicama „Vučiću pederu“. Zakasnili ste! „Prošla baba sa kolačima“. Izazvaće samo vanredno stanje, nekakve „sablje“ u kojima će se glavni smrad obračunati sa svima koji mu nisu po volji. Možda je to i plan.

KUDA DALJE SRBIJO-IznogudCivilizacijski je obarati vladu samo na izborima – a ta je šansa propuštena. Jer je svako iz opozicije hteo da bude „veliki vezir“ umesto „velikog vezira“ i nije hteo da se odrekne svog parčeta torte. A narod je hteo da preuzme celu pekaru.“

 

Ne želim nikome na nos da nabijam moj tekst od pre mesec dana (IZBORNO RUGANJE DEMOKRATIJI – ŠTA ČINITI?) u kome sam predlagao sveopšti bojkot izbora kao jedini lek. Niko iz opozicionih krugova to nije hteo da sluša. Zbog toga sam i uzeo učešće u radu glasačkog odbora u mojoj izbornoj jedinici – da me ne bi optuživali da sam defetista. Ali sam unapred znao ishod!

LIBIJSKI PRIMER

Sin ubijenog libijskog predsednika Saif El Gadafi odbranio je doktorat na London School of Economics and Political Science (gde je magistrirao i pisac ovih redova) na temu mogućnosti uvođenja demokratije u plemenska društva (case study Libija). Nalaz istraživanja je bio da je neprikladno, neuputno i glupo uvoditi demokratiju u ovakva društva koja nemaju sa tim iskustva. A kada je nasilno oboren nedemokratski režim njegovog oca – onda je počeo eksperiment „in vivo“ sa uvođenjem demokratije u Libiju. Znamo dobro kako se to okončalo.

Saif El Gadafi se po doktoratu vratio u Libiju, da bi par godina kasnije jedva izbegao smrt od pomahnitalih protivnika režima. Njegov doktorat je postao predmet istrage koja je poslužila za kompromitovanje njegovih mentora i profesora, odseka na kome je izrađen i samog rektora London School of Economics – zbog navodnog neprimerenog dodeljivanja doktorata sinu diktatora i Gadafijevih priloga za školovanje studenata iz afričkih zemalja. Rektor je sa indignacijom podneo ostavku, iako ništa nepravilno nije uradio, institut na kome je Gadafijeva teza izrađena i odbranjena je ukinut, a akademska komisija koja je istraživala validnost doktorata nije pronašla ništa sporno u njemu. Toliko o engleskoj političkoj korektnosti i nepristrasnosti.

Zašto navodim ovu libijsku priču u kontekstu događaja u Srbiji? Pre svega, da bih podvukao da demokratija ne može da se uvede dekretom preko noći. Institucije koje su „presađene“ ili preslikane iz jednog sistema i političkog ambijenta ne funkcionišu isto na drugom mestu. Srbija je zemlja koja u svojoj tradiciji ima elemente zapadne (demokratske), ali i istočnjačke (despotske) kulture.

PITANJE TRANZICIJE

Zato je pitanje tranzicije (prelaska sa jednog na drugi društveno-ekonomski i vrednosni sistem) vrlo osetljivo – što smo za 26 godina od uvođenja drugačijeg političkog sistema itekao osetili na svojim kožama. Jasno je kao dan da je kapitalizam kao društveno-ekonomski sistem postao neprikosnoven. To su ukapirali u Kini, Rusiji, Kubi, Belorusiji – poslednjim bastionima socijalizma. Ali politička priroda kapitalizma je dvojaka – može biti demokratska, ali isto tako može biti pljačkaško-tiranska. Treba znati da su ekonomski sistemi Švedske ili Francuske i dan-danas po svojoj prirodi i odlikama socijalistički (dominacija državne svojine) – što ne znači da to nisu zemlje razvijene demokratije i institucija.

Frustacija životom pod Miloševićem je proizvela nekoherentne ideje da se mora po svaku cenu mnogo toga promeniti – a da nije jasno bilo šta hoćemo, odnosno šta nam treba iz te i takve „demokratske torbe“. Nastupio je galimatijas – jer su i političari i građani pogrešno shvatili da borba protiv Miloševića automatski znači demokratski kapitalizam, a da bi ostajanje na starom sistemu bilo zloglasni socijalizam. Pri tome nikada nije vođena javna rasprava o tome da li treba bezrezervno prihvatiti (i u pravni sistem uvesti) sva iskustva zapadnih demokratija. Nije vođena ni rasprava ni da li je mesto Srbije na političkom Istoku ili Zapadu, a nisu nuđena ni moguća alternativna rešenja.

Svi do sada izabrani politički lideri od 2000. godine pa na ovamo su se ponašali kao da dobro znaju šta treba – a ispada da ništa nisu znali i samo su glumatali i prenemagali se. Probano je sa vladom DOS, pa Demokratske stranke, onda je došao DSS, pa zatim koalicije DS i SPS, da bi preko koalicije SPS i SNS država Srbija sada bila uvedena u dominaciju jedne stranke i jednog čoveka. A to znači povratak na početak ove priče, pre „oktobarske revolucije“ iz 2000. godine.

Projektovani i željeni proces razvoja demokratskih institucija se nije odvijao kako treba – već su one dovedene na ivicu apsurda i sadašnjoj vlasti koja jako dobro glumi demokratiju služi za izvrgavanje ruglu. Naravno, sve uz „blagoslove“ Merkelove i Putina – što najbolje govori koliko je stalo i jednima i drugima do napretka demokratije u Srbiji. Izgleda da je slaba i bedna Srbija jedina zajednička ideja koja povezuje EU i Rusiju – a to daje mogućnosti za večitu manipulaciju Srbijom. To vam je tamni vilajet – ako Srbija pođe za jednim kajaće se, ako pođe za drugim, kajaće se!

Neuki, potkupljivi i prosti političari koji predstavljaju Srbiju se hvale time što ih primaju „svetski političari“ – ali ne shvataju i nije ih briga što rukovanja, zajednički ručkovi i večere služe samo da ih navuku na svoju stranu. Pri tome, ako tom prilikom dođe i neka provizija u stranim bankama za dobro obavljen posao – tim bolje. I nije se onda za čuditi kako je Vučić septembra u Njujorku učestvovao u radu Klinton fondacije kao specijalni gost, „polivao se govnima“ u ime svih nas i priznavao zločine koje mi normalni građani Srbije nismo vršili – a sve uz to debelo je platio „šarmeru“ Biliju, najvećem neprijatelju Srbije. Prostota jednako je neukost, jednako je glupost, jednako je šteta za Srbiju!

Na kraju šta reći? Cela tranzicija koja je počela u Srbiji 5. oktobrom 2000. godine nije uspela. Štaviše, Srbija je došla u situaciju mnogo goru nego što je bila pod Miloševićem. Snage koje su ga podržavale, bilo kao poslušnici ili kao prilepci, sada su na vlasti – i ponose se time što su izvršili fascinantnu restauraciju.

I zato ne pitajte za kim zvona zvone (u Srbiji). Ona zvone za Vama! Narod koji bira takve nije žrtva, već saučesnik! Pozdrav Ernestu Hemingveju i Džordžu Orvelu.

One Comment

Ostavite odgovor