REFERENDUMI, PLATON I OSTALE DEMOKRATSKE BAJKE

REFERENDUMI, PLATON I OSTALE DEMOKRATSKE BAJKE

Na elementarnu glupost portparola Evropske Komisije reagovao je (ispravno) srpski predsednik i zatražio je da se EK odmah izvini Srbiji za sve ove godine lošeg ili zlonamernog “hendlovanja pitanja Kosova”. Dodao je da se pismeno obratio španskom kralju i predsedniku vlade, sa jasnom podrškom za teritorijalni integritet ove nama prijateljske zemlje. Jedino što domaćoj javnosti nije poznato je da li je ovakav napad hrabrosti i junačenje samo za domaću upotrebu.

 

Srdjan Stojanovic, autor blog strane Vreme je!

 

 

 

 

 

 

Da mi je neko pričao da će španska država (uzorna demokratija)  proteklog vikenda iz sve snage, tojest upotrebom brutalne sile, sprečavati (neobavezujući) referendum u Kataloniji o nezavisnosti – ne bi mu verovao. To je izgleda samo još jedna od epizoda iz zbirke bajki koja nosi naslov „Demokratija“. Cinizam, dvostruki standardi, zloupotreba neograničene moći u rukama elite, utilitarno shvatanje „vrednosti“ i lažno pozivanje na opšte principe – suština je svakog državnog poretka.

Čini se opravdanim što je grčki filozof Platon (osnivač Atinske akademije, prve akademske ustanove te vrste na svetu) odbacivao demokratiju, jer je pre skoro dve i po hiljade godina bio svestan svih njenih mana. Principe atinske demokratije (koja je postojala u njegovo vreme, a uzima se za preteču današnje demokratije u svetu), Platon nije voleo, jer po njemu je samo mali broj ljudi sposoban i kompetentan da vlada. Umesto prazne retorike i ubeđivanja, Platon je smatrao da razum (logika) i mudrost treba da vladaju.

Podela (državnih) poredaka na takozvane „demokratske“ (vrednosno se uzima za pozitivne) i „nedemokratske“ (vrednosno negativne) je zapravo lažna. Radi se samo o poretcima koji sebe predstavljaju kao „demokratske“ i koji bi voleli da takvu (lažnu) sliku emituju i nametnu građanima u cilju sopstvene legitimizacije. Oni drugi („nedemokratski“) nemaju, niti glume takve pretenzije.

Zapravo državni poretci (ili režimi) mogu se jedino ispravno klasifikovati na održive (bez upotrebe sile, ili uz neznatnu upotrebu sile) i one koji su neodrživi. Kod ovih drugih je jedina legitimacija tog i takvog poretka isključivo sila, kojom može da se (kratkoročno) nameće poredak. Obično je takav režim pri kraju, ili može potrajati još neko vreme – dok ne potroši sve zalihe kredibiliteta, materijalnih (novac) i fizičkih resursa.

Referendum se u takozvanoj teoriji demokratije (iz prethodnih paragrafa proizilazi da je ta teorija veštačka) uzima za najdemokratskiji i direktan oblik izražavanja volje naroda, ili neke društvene grupe o nekom važnom pitanju. To spada u tvrdnje na „časnu reč“, a nikako u proverljive činjenice.

Činjenica je da referedumi u savremenoj političkoj praksi predstavljaju veoma osetljive instrumente koji izazivaju i na svetlo dana iznose različite kontroverze – to se vidi po relativno skorašnjim referendumima u Kataloniji, zatim u iračkom Kurdistanu, u Velikoj Britaniji („Brexit“), Republici Srpskoj, Krimu, Škotskoj, Švajcarskoj, Crnoj Gori… Neki su bili uspešni, neki neuspešni, priznati od sveta, a drugi nepriznati.

Izgleda da je pitanje referenduma jako precenjeno – odnosno da služi političkim elitama kao instrument za ostvarivanje ciljeva koji po pravilu nisu vezani za sudbinu naroda ili grupe u čije ime se referendumi sazivaju. Dobro postavljena referendumska pitanja služe elitama (koje ih artikulišu i formulišu) da ojačaju svoju poziciju na vlasti, ili da se sakriju od odgovornosti za neku neželjenu meru ili pojavu. Krajnje utilitarno i demagoški – a nikakako onako kako ih „prodaju“ masi koja izlazi da glasa – kako je referendum izraz najviše demokratske volje tog naroda, etničke ili neke druge grupe.

Najčešće se referendumi koriste za „legalizaciju“ pitanja u vezi sa osamostaljivanjem delova (složenih) država. Elementarna logika kaže da se neka manja etnička grupa obično ne oseća prijatno u suživotu sa većinskom grupom – pa makar to bilo u suprotnosti sa interesima te manjinske grupe, logikom i ekonomijom. Sve je u percepciji – a ona može i često jeste varljiva, odnosno subjektivna. Jer percepcija je utisak – a nije egzaktno stanje stvari. Zbog takve prirode percepcije, onda ni politički razlozi, opravdanja i objašnjenja koja se u tim slučajevima koriste ne pripadaju domenu egzaktne logike i ne mogu se objasniti kao „zero sum game“.

Po pravilu se dešava da su zahtevi jedne strane (zasnovani na ishodu referenduma) isključivi, a da druga strana (koja ima drugačije mišljenje) to jednostavno tumači nelogičnošću, nezrelošću, zaslepljenošću i frapantnim nepoznavanjem činjenica. Onda dolazimo do situacije, poput one u Kataloniji, iračkom Kurdistanu ili Republici Srpskoj: tenzija, dugotrajnih nemira, rastu nepoverenja, materijalne štete, često i ljudskih žrtava. Tu nema ni „D“ od demokratije („vladavine naroda“), pravde, razumnog dijaloga u cilju prevazilaženja nastalih i referendumom potpirivanih tenzija.

Još gore je kada se pored dva uzajamno isključujuća interesa pojave još i „navijači“ sa strane. To su po pravilu neki globalni ili lokalni moćnici, koji svoj (bedno prikriveni) interes pokušavaju da isteraju stajući na jednu od strana u sporu. U te svrhe se koristi retorika iz arsenala „demokratske teorije“ – kako bi se prikrila nečija hipokrizija, a pod uslovom da još ima naivnih koji u takvu priču veruju. Kada strane koje imaju suprotstavljene stavove počnu da traže podršku od različitih centara političke, ekonomske pa i vojne moći – kako bi drugoj strani nametnuli svoje poglede – to je provereni način da se uslovno rečeno kontraverza pretvori u dugoročni i nepremostivi problem. Lokalni problemi identiteta ili nedovoljno ostvarenih manjinskih prava tako postaju predimenzionirani – pre svega zbog „arbitriranja“, neprincipijelnog postavljanja i „navijanja“ drugih moćnijih aktera

Tu još jednom dolazimo do pitanja vrednovanja i verodostojnosti takve „demokratske teorije“ i prakse koja je prati. Tako rezultat nekog referendumskog izjašnjavanja može u jednom slučaju biti po volji „navijača“ ili „dobronamernih sponzora“, ali u drugom (na oko korespondirajućem ili identičnom) slučaju nije po volji. To je u stvari najbolji način da se svako pitanje relativizuje, odnosno da se logika, pravda i pravednost isključe iz „demokratski prihvatljive“ prakse.

Bez obzira na činjenice, kontekst, ustavnu i pravnu regulativu – političke elite proglašavaju validnost referenduma ili ih osporavaju – normalno u saglasnosti sa svojim interesima. Pri tome im presude ili mišljenja koje o istim pitanjima donose relevantne institucije nisu važna.

I za one koje ne shvataju i ne znaju razliku između međunarodnog i domaćeg prava: Samo je unutrašnje (domaće) pravo obavezujuće, jer je praćeno jasnom sankcijom – dok međunarodno pravo treba shvatiti kao imitaciju prava, jer ne poseduje izvršivu sankciju. Bilo kakvo pozivanje na takozvano „međunarodno pravo“ i institucije koje dele „međunarodnu pravdu“ mogu da prihvate samo neuki, glupavi ili korumpirani. Njihova svrha je da pruže privid i da opravdaju nešto što nije pravo, već da nečiju (krajnje subjektivnu) političku interpretaciju predstave kao pravo.

 

ŠTA SE DESILO U KATALONIJI

 

Da se vratimo rezultatima u zabranjenog, a ipak održanog referenduma u Kataloniji. Evo šta su zabeležili novinari „Deutche Welle“:

Prema navodima katalonske Vlade, oko 90 odsto glasača podržalo je nezavisnost Katalonije, dok je protiv bilo nešto manje od osam odsto. „Osvojili smo pravo da imamo nezavisnu državu“, rekao je regionalni premijer Karles Pudžemon. Ipak, glasalo je tek 42 odsto od 5,3 miliona građana s pravom glasa. Prema propisima katalonskog parlamenta za uspeh referenduma nije potrebna određena izlaznost.

Tokom nedelje je povređeno više od 840 građana i preko 30 policajaca. Savezna policija je pokušala da spreči održavanje izbora, zatvarala glasačka mesta, oduzimala glasački materijal… Brojni snimci govore o brutalnim napadima na mirne građane. U Barseloni su korišćeni i gumeni meci. Dok katalonske separatističke vlasti najavljuju tužbe pred međunarodnim sudovima, zvaničnici u Madridu su zahvalili policiji i ocenili da je reagovala „odmereno“ i u skladu sa situacijom.

Kakva god bila ocena samog dana referenduma, jasno je da Vlada u Madridu nema nameru da ga prizna. „Nije bilo nikakvog referenduma“, rekao je konzervativni premijer Rahoj. On je naveo da je većina Katalonaca ostala kod kuće, dok je regionalna vlada ostale prevarila da učestvuju u ilegalnom glasanju. Španski Ustav ne dozvoljava da regioni samostalno raspisuju bilo kakve referendume, tako da je i Ustavni sud zabranio glasanje u Barseloni.

A kako su na referedum reagovale zemlje-članice EU i Evropska Komijsija? Nema jedistvenih reakcija iz Pariza, Londona, Rima ili Berlina – jer su njihovi zvaničnici svesni dvostrukih standarda koje su cinično (a možda samo poslušno) primenjivali u nedavnoj prošlosti, pa im je bolje da ćute. A Evropska Komisija se preko svog portparola Margaritasa Skinjasa oglasila sa nemuštim objašnjenjem da je to „unutrašnje pitanje Španije“. A zatim je požurio da kaže da se između Katalonije i Kosova ne mogu praviti paralele.

Na elementarnu glupost portparola Evropske Komisije reagovao je (ispravno) srpski predsednik i zatražio je da se EK odmah izvini Srbiji za sve ove godine lošeg ili zlonamernog “hendlovanja pitanja Kosova”. Dodao je da se pismeno obratio španskom kralju i predsedniku vlade, sa jasnom podrškom za teritorijalni integritet ove nama prijateljske zemlje. Jedino što domaćoj javnosti nije poznato je da li je ovakav napad hrabrosti i junačenje samo za domaću upotrebu. Znajući „igrača“, mogao bih se zakleti da će politika savijanja kičme i podilaženja EU i SAD biti i dalje na snazi u kontaktima sa njihovim zvaničnicima.

Ostavite odgovor