ZAŠTO NIKO NEĆE SA SRBIJOM? (drugi deo)

ZAŠTO NIKO NEĆE SA SRBIJOM? (drugi deo)

U svom izvanrednom tekstu, naš istaknuti politikolog i novinar, magistar medija i komunikacija sa London School of Economics and Political Science, bavi se odgovorima na kompleksno pitanje zašto niko neće sa Srbijom. Tekst je integralno objavljen u nedeljniku „Svedok“ od 13. novembra 2018. godine, a ovo je drugi (završni) deo.

 

VREME JE - Milan Dinić

 

 

Autor: Milan Dinić (dopisnik iz Londona)

 

 

 

Budućnost srpskog identiteta u regionu

Šta Srbija i Srbi mogu danas da urade kako bi zaustavili dalje rastakanje srpskog identiteta i kulturne i nacionalne baštine?

Problem nisu agresivni nacionalizmi novonastalih naroda i država, koliko oni koji ih podražavaju – a to su velike sile sa Zapada, pre svega SAD, a zatim i Nemačka. Albanci su, kako to primećuje istoričar Čedomir Antić, uvek bili kamen u tuđoj šaci; Hrvati, tradicionalno, imaju zaštitu Nemačke i agresivnog katoličanstva; Bošnjaci pomoć islamskog sveta kao i Turske (koja je njihov regionalni pokrovitelj) i, u dobroj meri, SAD i Britanije.

Kako prolazi onaj ko nema nikoga pokazuje Makedonija. Zemlja koja je na svaki zahtev Zapada da bude neprijateljska prema Srbiji rekla „da“ (i priznavanje Kosova, i gušenje prava srpske zajednice, i usmeravanje oštrice svog novokomponovanog nacionalizma protiv Srba, i prihvatanje ustupaka Albancima) sada je odustala i od svog nacionalnog imena a time i identiteta na kome je bio baziran koncept makedonske državnosti od devedesetih. Uz to, pola države je Ohridskim sporazumom 2001. već predato Albancima, te je njeno postojanje isključivo garantovano merom zainteresovanosti velikih sila i spremnosti tih zemalja za održavanje statusa kvo u tom području.

Crnogorski identitet kakav se sada formira trajaće onoliko koliko traje i aktuelni crnogorski režim. On verovatno neće biti izbrisan nakon odlaska Mila Đukanovića s vlasti (a i to nekad mora da se desi), ali će tada svakako doživeti neku promenu, mada je više verovatno da će se samo konsolidovati a ne da će nestati, kako neki veruju.

U Hrvatskoj su Srbi izbrisani. Ostvarena je poruka Franje Tuđmana data Anti Gotovini tokom operacije „Oluja“ 1995: „Srbima bi trebalo zadati takav udarac da praktično nestanu“. Osim u oblasti Vukovara, u većini ostalih sredina gde su nekada imali značajno prisustvo ili većinu, danas gotovo da ne postoje. Štaviše, možda najveću potporu srpskom identitetu u Hrvatskoj daje potreba hrvatskih nacionalista da stalno imaju pogodne i nepogodne Srbe i da ih održavaju u životu kao energetski izvor za agresivni hrvatski nacionalizam.

U Mađarskoj i Rumuniji – dvema zemljama u kojima su prava Srba u regionu najviše poštovana, srpski narod je prisutan u zanemarljivom broju i njihova kulturna asimilacija je gotova. U Albaniji su Srbi odavno asimilovani.

Uz Crnu Goru, najjači udar na srpski identitet van Srbije jeste i biće u BiH, gde Bošnjaci – uz podršku Zapada i ekstremnog islama – konstantno rade na umanjivanju autonomije Republike Srpske i njenih prava garantovanih Dejtonskim mirovnim sporazumom.

Na Kosovu i Metohiji srpski identitet će i dalje biti žrtva blanko podrške albanskom nacionalizmu. Srbi su u novonastaloj „kosovskoj državi“ potrebni kao ukras – kao što je to slučaj u Hrvatskoj i Makedoniji.

Iskustvo od kraja ratova iz devedesetih pa do danas je pokazalo: multikulturalne sredine na Balkanu će imati podršku samo ako su u njima Srbi manjina a ne većina; „bošnjački“, „crnogorski“, „kosovski“ je multikulturalno a „srpski“ je nacionalističko. Zato, uostalom, Zapadu jeste prihvatljivo da Albanci imaju nezavisno Kosovo jer ne mogu pod vlast Srbije, ali ne i Srbi da se osamostale od tog „Kosova“; zato su Zapadu prihvatljivi „multietničke“ Crna Gora i BiH u kojima se nipodaštavaju prava Srba, ali ne i samostalnost srpskog naroda koji tamo živi.

Problem sa elitama

Međutim, čak i kada ne bi postojao jak uticaj stranog faktora, i tada je malo verovatno da bi Srbija mogla da povrati svoj kulturni i nacionalni autoritet i adekvatno (planski) uznapreduje položaj, prava pa i reintegraciju Srba u regionu. Problem je što nam nedostaje dovoljno uticajna elita koja ima želju da ojača položaj srpskog naroda i srpske kulture, kako u Srbiji, tako i u regionu.

Aleksandar Vučić, koji nastoji da se prikaže kao državnik svetskog formata, nikada nije izneo ozbiljnu strategiju o jačanju prava i položaja Srba u regionu, niti mu je to visoko na lestvici prioriteta. Njegov fokus isključivo na ekonomiju nema adekvatne koristi, jer niti Srbija pravi ikakav veliki ekonomski bum, niti je platežna moć Srba toliko bolja da može da nadjača druge u regionu (štaviše, kada se uporede prosečne plate – Srbi su na začelju). Vuk Jeremić bi Srbijom, čini se, radije upravljao iz Ujedinjenih nacija nego iz Beograda; dobar deo takozvane građanske elite koja je u NVO sektoru, LDP ili kod Saše Jankovića, bi to radio iz i u ime Brisela; Ivica Dačić bi samo da upravlja, nije bitno s kim; Boris Tadić je više bio opterećen potrebom da se ponaša kao šmeker, a Đilas je opterećen ličnim porazom u vreme kada je upravljao kormilom DS koju sada vodi Zoran Lutovac koji je bio ambasador Srbije u Podgorici kada je organizovan upitan popis stanovništva a on ništa nije učinio tim povodom. Na kraju, tu je i krug intelektualaca/političara koji pada pod okrilje DSS, ali čija politika se svodi na to da čekamo bolje vreme, da u međuvremenu zakopamo glavu u pesak i molimo se Bogu da nas ili spasi ili ovi drugi da se osveste i vrate u srpstvo…

Činjenica je, zapravo, da su od formiranja Jugoslavije, a posebno u vreme komunizma – nacionalna, kulturna i identitetska prava Srba uvek stavljana pod tepih i davani kao sitniš za pridobijanje ostalih naroda u jugoslovenskoj državi. Uostalom, kada bi se Milo Đukanović preko noći proglasio za Srbina i objavio da hoće da se prisajedini u neku novu Jugoslaviju, vodeći političari i dobar deo takozvane patriotske elite u Beogradu bi ga oberučke prigrlili i proglasili za najvećeg Srbina i potpuno zanemarili šovinizam koji se već godinama prema Srbima provodi pod režimom DPS, a sve zarad toga „samo da opet budemo zajedno“.

Ovome bi trebalo pridodati još jedan faktor – a to su upravo regionalne elite koje ne žele da se odreknu stečenih privilegija. Prilikom nedavnog susreta sa bivšim predsednikom Republike Srpske Rajkom Kuzmanovićem, pitao sam ga sledeće: kada bi se desilo neko čudo i ne bi bilo prepreka da se prisajedine Srbija i Srpska, da li bi Srbi u Srpskoj prihvatili da budu integralni deo Srbije, bez ikakvih posebnih prava i autonomije, ili ne bi? Odgovor je, očekivano, bio da to ne bi išlo lako jer se u Srpskoj već izgradio određeni identitet, kao i to da tamošnje elite naviknute na određenu vlast i privilegije ne bi od toga odustale tako lako i predale na upravu nekome na centralnom nivou u Beogradu. Ili, u prevodu – kako je svojevremeno jedan crnogorski političar rekao prijatelju, novinaru: da mi nismo samostalna država, znaš kada bi ja postao predsednik karate saveza i putovao u Singapur?!

U političkoj teoriji je poznat koncept da jednom data teritorijalna ili neka druga vrsta autonomije koja ima jak karakter, teško ili gotovo nikada ne može da se ukine ili smanji. To je upravo i problem kada se radi o AP Vojvodini. Iako najveći broj ljudi ne zagovara otcepljenje APV od Srbije, isto tako je velikom broju nepojmljivo da se AP ukine, iako je ekonomista Boško Mijatović još pre nekoliko godina jasno pokazao da APV nema nikakvih ekonomskih utemeljenja, da predstavlja finansijski balast i doprinosi umnožavanju birokratije.

Srbi i drugi

U emisiji „Ćirilica“ Milomira Marića na televiziji „Happy“ krajem oktobra gosti su bili Vojislav Šešelj, lider radikala, i Muamer Zukorlić, bivši muftija iz Novog Pazara koji je sada poslanik u Skupštini Srbije ispred Bošnjačke demokratske zajednice. I pored tradicionalnog nastojanja Marića da ozbiljne teme pretvori u šoubiznis, praveći se više naivan nego što jeste, diskusija je ipak bila ozbiljna i ticala se upravo pitanja identiteta u regionu.

Tokom emisije, Milomir Marić je upitao Zukorlića – „Zašto više niko neće da bude Srbin“ i dodao: „Kada smo mi bili u pravu, kada je Amerika bila na našoj strani svi su hteli da budu Srbi. Kada smo se mi posvađali s Amerikom, svi su pobegli od nas. Da je Amerika na našoj strani, svi bi opet hteli da budu Srbi, nemoj da se lažemo! Kao 1918. svi su nam jurili u zagrljaj“. Na ovo je usledio Zukorlićev odgovor: „Ne. Samo da ste vi Amerika, svi bi hteli da budu Srbi. Zato što svi žele da budu Amerikanci“.

Marić: „Da smo mi Amerika vi bi hteli da budete Srbi“?

Zukorlić: „Da ste vi Amerika mi bismo hteli da budemo Amerika… Upravo tu treba naučiti, uprkos animozitetima prema Amerikancima. Imperije sve imaju isti duh.“

Marić: „Mi mislimo da Amerika sve vas tutka na Srbe“.

Zukorlić: „I to je normalno, ali znate zašto… Vi kada imate najveći narod, najbrojniji na jednom lokalitetu, najjači… Ukoliko se on ovako ponaša prema ostalim narodima na način da kaže „vi niste to, vi ste mi“.

Ne možete vi nikome reći šta su. Sina rođenog, ćerku, kada na taj način tretiraš, i to roditelji koji žive u svom vremenu a ne razumeju dete njegovog vremena, i kada pričaju „e kada smo mi…“ – kraj, oteraš dete od kuće. Tu je problem… Mi na Balkanu imamo mešavinu identiteta. Ako idemo sa etnogenezom, svi smo u krizi. Treće, jezik je srodan. Mi nemamo problem sa jezikom već imenovanjem jezika jer su imena veoma bitna za identitete… Balkanski narodi imaju problem sa time što neće da se pomire da je to jedan kulturološki prostor“.

Čini se da je bivši muftija Zukorlić ukazao na važnu stvar: mali će uvek u onima koji su veći od njih videti pretnju ili, u najmanju ruku, pokazati prema njima oprez. I, to je – čini se – normalno: svako je oprezan i pažljiv prema onome ko je veći od njega. Druga značajna poruka jeste da niko ne voli da mu neko drugi govori šta on jeste, ma koliko to bilo tačno ili ne. Ma šta mi mislili o Zukorlićevim političkim stavovima i njegovom delovanju, on je ukazao na problem koji Srbija i Srbi u regionu imaju kao najveći narod a na koje, čini se, nismo iznašli odgovarajuća rešenja. Pokušaji da Hrvatima, Bošnjacima, pa sada i Crnogorcima objasnimo da su oni, zapravo Srbi, okončani su stvaranjem još agresivnijeg identiteta u tim narodima.

Dva puta

Kroz nastojanje da se oslabi srpski identitet u regionu a izmisle novi, očito je da sa Zapada postoji tendencija da se Srbija i Balkan pretvore u region koji bi bio neka vrsta siromašnog Baltika ili malo naprednijeg Zakavkazja, odnosno – oblast malih, relativno nestabilnih država slične političke/identitetske snage, koje će u ogromnoj meri biti zavisne od interesa velikih sila. Srbija se ovome opire jer se njen autoritet i integritet najviše kruni, a za korist drugih (manjih) identiteta i država koji su tek u formiranju. Međutim, srpsko opiranje je više refleksno i formalno nego smisaono. Štaviše, čini se da je u toku eksperiment da, umesto da idemo protiv Zapada – bolje da im se pridružimo, pa ćemo, valjda, opstati. To je jedan put koji zagovara aktuelna vlast, ali i dobar deo opozicije koja, reklo bi se, ne nudi ozbiljnu i racionalnu alternativu.

Ako se i to desi – ako se Srbija svede na nivo nekakve podunavske kneževine 19. veka – to neće biti prvi put u istoriji da se tu nalazimo. Srbija je bila kneževina u vazalnom statusu u 19. veku. Sada je terminologija drugačija ali suština odnosa je ista. Stvar je, međutim, u tome što su vlasti i elite srpske kneževine 19. veka aktivno pravile planove (koji su korespondirali sa vrednostima i političkom praksom tog vremena) na obnovi i jačanju srpske države i identiteta, dok pristup sa takvom idejom danas nije deo svesti onih koji nas vode.

Najgora izvesna posledica trenutne refleksno-letargične politike nije da će Srbija nestati, ali jeste da ćemo verovatno (kao što se već sada dešava) biti identitetski podvedeni pod „istočne Evropljane“ i da neće biti mnogo poznato da li je Srbija na Balkanu ili Baltiku, i da li smo „Serbia“, „Syria“ (Sirija) ili „Syberia“ (Sibir)… Problem sa prihvatanjem ovog pristupa leži u činjenici da je naš srpski identitet, kakav-takav, poslednje što imamo i jedino što niko nije uspeo da nam otme, a oteli su nam sve drugo: i zemlju, i živote, i standard, i ugled…

Alternativa ovome, drugi put, jeste da umesto što prihvatimo nametanje koncepta po kome smo malo različiti ali zapravo svi isti, da radimo na tome da okolnosti iskoristimo najbolje što možemo da proguramo nešto svoje. Konkretno: ako želimo opstanak i jaku samostalnost srpskog naroda i države, onda bismo morali da jačamo identitet, a ključ toga nije da negiramo posebnost drugima, već da jasno ustrojimo sopstvenu posebnost i da ovog puta mi, Srbi, insistiramo na našem identitetu koji će pre svega jasno podvlačiti razlike a ne objedinjavati labave sličnosti sa drugima.

Ovo podrazumeva da se jasno definiše šta su Srbi, i tu bi morali da se odredimo da li je „Srbin“ etnička odrednica (kao do sada) ili građanska, tj. da je svaki stanovnik Srbije – ma koje vere ili porekla – Srbin (kao što je u Americi svako Amerikanac ili kao što su u Francuskoj svi Francuzi, ali to isto znači da nema posebnog predstavljanja nacionalnih manjina i saveta jer smo svi – Srbi). Kako to budemo formulisali, zavisiće i šta budemo odredili kao elemente „srpstva“, kao što je, recimo, u Britaniji jasno šta podrazumeva „britishness“ (britišnes). A kada to bude određeno, fokus državne politike bi trebalo da je u tome da zaštitimo običnu Srpkinju i Srbina, koji se tako osećaju i ne traže nikakva posebna prava i status u odnosu na ostale.

Kada odredimo ko smo i šta smo – po istom pravu po kome to rade drugi narodi i nacije koje se sada stvaraju u regionu – onda više neće biti mesta za „političke Srbe“, „Srbe sa posebnim potrebama“, koji su (čas) Srbi ali i (malo ili malo više, pogotovo kad prigusti) Crnogorci, Hercegovci, Ličani, Vojvođani, Bosanci, Jugosloveni… U ovom smislu, jačanje drugih nacionalnih identiteta u regionu, ma koliko god u dobroj meri bilo bazirano na falsifikovanju istorije, ujedno je i korisno jer nam pomaže da se sutradan međusobno jasno razlikujemo ko je ko i sprečava da nam u budućnosti ponovo prodaju priče kako smo „svi mi isti“, kako smo „braća“, pa iz toga proizilazi kako bi svi trebalo da budemo zajedno. Ako se sutradan nekim čudom i desi da Srbija postane Amerika – kako su diskutovali Marić i Zukorlić – pa ako tada svi (opet) pohrle da budu sa Srbijom/Srbima, tada da znamo ko je ko i kako prema kome da se odnosimo.

Ako svi sada beže od nas zato što im mi nismo korisni i potrebni, nemojmo barem sutradan da im dozvolimo da se vrate kako njima odgovara a pogazimo sebe, samo da bismo mi bili brojniji i veći na papiru.

 

Ostavite odgovor

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.