TOPLJENJE LEDA

 

Autor: Dragan Banjac 

 

Poseta albanskog premijera Edija Rame Srbiji početkom novembra prošle godine, i pored pojave drona koji je na stadion Partizana (na meču između srpske i albanske fudbalske reprezentacije) spustio zastavu „velike Albanije” i nepotrebnih gafova na konferenciji za novinare recimo, u važnim diplomatskim krugovima pozitivno je ocenjena. Ramin dolazak bi svakako imao jači odjek kod građana obe zemlje da nije bilo navedene provokacije iz vazduha i da ga nije ignorisao srpski predsednik Tomislav Nikolić a, izgleda da je i sa svojim domaćinom Aleksandrom Vučićem imao mučnu ćasku nepotrebnim stavljanjem kosovske teme u prvi plan i nagovora domaćina da priznaju nezavisnost bivše jugoslovenske i srpske pokrajine.

Ipak, opšta je ocena većine da je, koliko god (očekivano) težak, prvi korak valjalo napraviti i da se treba susretati i razgovarati. To je pred nedavnu uzvratnu Vučićevu posetu Tirani naglašavao i Goran Svilanović, bivši šef diplomatije SRJ, sada generalni sekretar Saveta za regionalnu saradnju, a nešto slično izgovarali su i drugi političari pri prisećanju burnih minulih događaja. Kao što je vredna pažnje izjava (iako zakasnela) bivšeg hrvatskog predsednika Ive Josipovića prilikom jedne godišnjice „mirne integracije” slavonske regije da je bolje i stotinu godina pregovarati nego jednu godinu ratovati. Pogotovo što Josipović u onome što su hrvatski i (posebno) srpski akteri napravili nije imao udela.

Unazad nekoliko dana Tirana je bila centar pažnje u delu jugoistočne Evrope i pod prismotrom evropskih zvaničnika. Povod za to je bila prva poseta jednog srpskog premijera Albaniji posle sedam decenija i skup „Razgovori u Tirani 2015 Bečki ekonomski forum”, na koji su došli predsednici vlada okolnih zemalja. Dan ranije srpski i albanski premijer javnosti su poslali mnogo bolje poruke nego prilikom susreta u Beogradu. I bez obzira na okolnosti u vezi s Kosovom, albansko-srpski odnosi nemaju nerešenih pitanja i sporova, pa ne čudi što srpska javnost sada bivšu zatvorenu zemljicu Envera Hože doživljava kao komšiluk koji i ne bi pohodila rado, ali od koje i ne očekuje probleme. Za početak – dovoljno.

Ispostaviće se da je ključna reč otvaranje, čega se tokom obraćanja na pomenutom forumu dotakao crnogorski premijer Milo Đukanović („Izvor naše nestabilnosti je međusobno nedovoljno poznavanje i nedovoljna tolerancija prema različitostima”), apelujući da se razlike ne doživljavaju kao problem već kao bogatstvo. Ne mogu da dokučim daleko u traganju za uzrocima našeg zatvaranja koje, svakako, ne datira od raspada Jugoslavije nego, bogami seže i u doba prethodnog zemana „bratstva i jedinstva”. Zavirivanjem u još dalju prošlost ovih prostora lako se nalaze potvrde i veće otvorenosti i ne samo prihvatanja drugog i drukčijeg nego i njihovog svojatanja.

Tokom razgovora sa Predragom Matvejevićem (“Pobjeda” 24. januar 2014.) profesor je tražio da istaknem dve stvari: da je pravoslavni patrijarh na neki način zaredio bana Jelačića i da postoji Jelačićev poklon na srebru ispisan ćirilicom, koju su, kaže, pisali mnogi katolici. I da je reč Jugoslavija „nastala u Dubrovniku”. Javlja se, veli Matvejević, u poslanici (knjazu) Matije Bana, manje poznatog pesnika, po kome je i deo Beograda (Banovo brdo) dobio naziv. Ali – Srbi mu ne pominju ime…  Potom Matvejević ređa imena stranog porekla, ljude koji su bili glasnici hrvatske kulture: Štrosmajer, Šenoa, Gaj, Demeter, Štoos, Vraz, Zajc, Lisinski, Šulek, Bukovac (Faggione), Medulić (Mendola), Papandopulo, Gavella, Ružička (prvi hrvatski Nobelovac, Čeh poreklom), Sorkočević (iz albanske obitelji koja je prodavala Dubrovniku sijerak – sorgo). I da je skoro zaboravljeni Harambašić (August – p.a.) srpskoga roda, Tesla, Preradović, Desnica…

Bregovic_i_Rama

Goran Bregović počasni građanin Tirane

Primera je dosta na svim „stranama” i otuda gorak okus zbog saznanja da je to danas gotovo nemoguće i zašto se ne ugledamo na pretke. Narod je davno zbog docnje skovao onu „bolje ikad”, ali ako je „region” zaista počeo da otapa led – to treba pozdraviti! Uostalom, „umiljato jagnje” Goran Bregović još aprila 2006. od tadašnjeg gradonačelnika (Edi Rama!) dobio je ključeve Tirane i postao njen počasni građanin. I neka Siniša Mali beogradski mandal preda Riti Ore, ili Ilirijani Hodža, poznatijoj kao Ana Oksa.

“Pobjeda” 31. maj 2015.

Ostavite odgovor

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.