ZAŠTO NE BATINE

Deca nisu vlasništvo roditelja, nisu birala svoje roditelje i nisu tražila da dođu na ovaj svet. Roditeljstvo je težak i odgovoran zadatak. Deci je preko potrebno da se prema njima ophodite kao i prema svim ljudskim bićima, sa poštovanjem i razumevanjem

 

Autor: Ranka Šarenac

 

Da li je vaš cilj kao roditelja da stvorite poslušnike ili decu – buduće građane koji će biti zadovoljni sobom, spremni da preispitaju odluke države i pretpostavljenih, radoznale i željne novih saznanja? Decu koja će biti u stanju da kažu NE drogi, nasilju i svemu što može ugroziti njihovu dobrobit.  Verovatno se i danas u totalitarnim i tradicionalnim društvima izreka “batina je iz raja izašla” uzima za normalan standard/obrazac ponašanja –  jer je cilj stvoriti podanike koji će biti poslušnici države i autoriteta. To je ključna razlika u odnosu na savremena demokratska društva koja insistiraju na odgovornim, autonomnim i svesnim građanima.

Kažnjavanje dece vam se možda čini kao jedini način da ubedite dete da uradi ono što želite, ali dugoročno ostavlja vrlo štetne posledice po vaš odnos sa detetom i njegov razvoj samopouzdanja, poverenja u sebe i zadovoljstva sobom. Njegova vera u sopstvenu vrednost kao ljudskog bića je svaki put poljuljana kada se koristi kazna, pretnja, ucena ili bilo koja druga vrsta nasilja za koju roditelj veruje da je u datom momentu opravdana. 

Istraživanja pokazuju da su ona deca koja su fizički kažnjavana sklonija agresivnom ponašanju, poteškoćama u komunikaciji, manjim ili većim psihičkim problemima. Ona češće prkose roditeljima i sklona su da udaranje koriste kao sredstvo za samodokazivanje. To potvrđuju i rezultati analize 75 istraživanja sprovedenih tokom 50 godina na 150.000 dece koje su u junu ove godine objavili naučnici sa Univerziteta u Mičigenu i Teksasu. Oni su zaključili da batine nisu efikasna disciplinska metoda i da se na duge staze deca ponašaju još gore. U tu svrhu batine su definisane kao „udaranje rukom po zadnjici ili ekstremitetima”, što su mnogi roditelji smatrali prihvatljivim.

Uspostavljanje odnosa sa decom na bazi uzajamnog poštovanja i razumevanja je ključ vaspitanja. Nazivanje dece “manipulatorima i razmaženim” bićima su osude koje ih omalovažavaju i ne izražavaju poštovanje prema njima. Ponašanje dece koje nije u skladu sa vašim vrednostima je uvek znak i upozorenje da nešto u vašem odnosu sa detetom ne funkcioniše. Možda mu ne poklanjate onoliko pažnje koliko bi ono volelo ili možda se u porodici dešava nešto što ga uznemiruje (svađe roditelja, promena posla, promena mesta boravka), možda ga drugovi zadirkuju, a ono ne želi da priča o tome. Razlozi mogu biti mnogobrojni i samo otvoreni razgovor sa detetom vam može pomoći da steknete bolji uvid u celu situaciju.

U osnovi svakog ponašanja koje vas na kraju “izbaci iz takta” je neka potreba deteta koja nije zadovoljena i koju dete pokušava da zadovolji u tom momentu na za vas neprihvatljiv način. Naglašavam potrebe, a ne želje kojih dete obično ima puno, jer dete ne zna uvek koje su njegove potrebe i zato su tu odrasli da mu pomognu da shvati i da zajedno nađu način da se zadovolji, ukoliko je to moguće. Dok šetate gradom dete će često tražiti sladoled, čokoladu i još što šta – a u stvari je možda gladno, ima potrebu da obratite pažnju na njega, ili hoće da uradi nešto samostalno. Nećemo znati šta je u pitanju dok ne proverimo sa detetom. Ukoliko uspete da uspostavite odnos sa detetom i umesto kazne pokušate da saslušate šta stoji u osnovi njegovog nezadovoljstva, čekajući prvo da bura prođe, ali ne gubeći kontrolu nad sopstvenim osećanjima – rešenje će vam se samo ukazati.

ZAŠTO NE BATINE - plač detetaOd koga će deca da uče kako da kontrolišu emocije i svoj bes ako ne od vas koji ste im najbliži? Ako svaki put kada dete pobesni, pobesnite i vi – vrtite se u začaranom krugu nasilja iz koga je teško izaći ne povređen.

Kako se vi osećate kada kažnjavate svoju decu? Ukoliko niste zadovoljni ni vi, ni dete, možda je došlo vreme da se isproba neki novi pristup – pristup koji ukida ideju kako kažnjavanja tako i nagrađivanja i govori o uzajamnosti i dostojanstvu dva ljudska bića, koja iznad svega žele da ih onaj drugi voli i razume.

Uspostavljanje granica uz saosećanje je vaspitanje izbora u modernim demokratijama. Švedska je prva ratifikovala Konvenciju o pravima deteta i prva zakonom zabranila fizičko kažnjavanje dece pre više od trideset godina. Stanovnici te zemlje se neće požaliti da oko njih trče “razmažena deca koja samo čekaju da manipulišu nemoćnim roditeljima” – kako pojedini to žele da predstave, jer to jednostavno nije tačno. “Nemoćni roditelji” su upravo oni koji posežu za bilo kojom vrstom kažnjavanja, jer ne znaju ni sami više šta da učine da bi doveli do željenog ponašanja.

Konvencija o pravima deteta je i donesena zato što se pokazalo da odrasli nisu uvek u stanju da odgovorno postupe u odnosu na decu i da taj odnos mogu i da zloupotrebe na štetu dece. Šta znači “razumno kažnjavanje”? Ko propisuje šta je razumno i gde prestaje granica razumnog? Da li smatrate da svi roditelji svoju ulogu vaspitača odgovorno shvataju? 

Ukoliko svaki put posegnete za batinama kada smatrate da se dete neočekivano može naći u opasnosti, njegov prirodni poriv za istraživanjem polako će usahnuti, a nagomilana frustracija će se taložiti da bi ko zna kad u životu izbila na površinu. Deca u razvoju imaju potrebu da vežbaju svoje veštine – pa je i trčanje jedna od njih. Ako dete zaboravi upozorenje roditelja da ne trči, što je sasvim moguće u tom uzrastu, da li je to razlog da ga vređate i udarite ukoliko se spotakne i padne?

U odnosu odrasli – dete, odrasla osoba je apsolutno odgovorna za psihofizičku dobrobit deteta. Kada god želite da dete okvalifikujete na određeni način, jer najlakše je strpati u kategoriju i time završiti naporno razmišljanje o tome u čemu je problem, treba duboko da se zamislite da bi razumeli njegovo ponašanja. Deca žude da ih roditelji vole i poštuju i učiniće sve da zadobiju njihovu ljubav. I baš onda kada vas njihovo ponašanje najviše izluđuje, vi ste im najjpotrebniji!

Deca nisu vlasništvo roditelja, nisu birala svoje roditelje i nisu tražila da dođu na ovaj svet. Roditeljstvo je težak i odgovoran zadatak. Deci je preko potrebno da se prema njima ophodite kao i prema svim ljudskim bićima, sa poštovanjem i razumevanjem.

U članu 19, stav 1 Konvencija o pravima deteta kaže: “Države-potpisnice će preduzeti sve odgovarajuće zakonske, upravne, društvene i obrazovne mere da bi se dete zaštitilo od svih oblika fizičkog, ili mentalnog nasilja.”

 

4 Comments

  • zorana kaže:

    Pa upravo djecu treba usmjeravati da ne udaraju u ‘bankine i znakove’ . Licno smatram, da su batine slabost i nemoc roditelja u procesu vaspitanja. Nije lako biti roditelj, ali roditelji cesto znaju da sputavaju svoju djecu radi sopstvenih strahova ili radi toga da bi njima bilo lakse. Nisam za odbacivanje tradicije, ali jesam za to da se i za roditeljstvo treba obrazovati.

  • Miloš kaže:

    Smešno je govoriti ida odraslo dete može da radi šta hoće, a ne neki osnovac…Zamislite samo budućnost deteta koje bi neka socijalna ustanova oduzela jer je dete dobilo šamar!? Budalasto

  • Miloš kaže:

    Svako treba da gleda u svoje dvorište, a ne da soli pamet šta je potrebno a šta ne, šta ispravno a šta ne…LIčno se slažem sa prethodnim komentarom, da ovakve stvari vode uništenju porodice i same dece, a sam sam primer da bih verovatno danas bio izgubljen slučaj da nisam morao da slušam oca i majku…

  • Milorad kaže:

    lupetanja pomodara a i onih koji su konkretno plaćeni za sistematsko uništavanje porodice i društva.
    Roditelj je bankina i saobraćajni znak a dete je vozač. U koliko ne bi postojale bankine i znaci – vozač bi se, pre ili kasnije sunovratio u provaliju ili sudario sa istim takvim.
    Roditelji, svojom doslednošću i usredsređenošću na najvažniju ulogu na svetu – roditeljstvo neće ni trebati da primenjuju kazne i batine.
    Govorim iz ličnog iskustva i veliki sam protivnik toga da se besmislenim zakonima ljudsko biće svodi na statistički podatak i broj.

Ostavite odgovor