Rekvijem za jedan dan

Lidija Jelisavčić Ćirić: SAMO NEKA SE ŠLJAKA I RADUJE!

Najvažnija je kritika čitalaca – zezni sve “književne” ljude, ne očekuj da ti tapšu i da te nagrađuju. Ja sam nagrada koju niko ne može odbiti ili dobiti, a da se postidi – ako me razumeš

 

Originalno objavljeno na: GLE – gradski radar

 

Majka, pisac, mala privrednica, aktivistkinja… Moglo bi se navesti još toga čime se bavi Lidija Jelisavčić Ćirić autorka romana „Rekvijem za jedan dan“. Nedavno je objavljeno drugo izdanje (izdavač Solaris iz Novog Sada) ovog romana čija se radnja događa u samo nekoliko sati na beogradskoj Čuburi, u okolnostima gde se pet sestara i majka nalaze u stanu posle očeve sahrane. Da ne bi mnogo prepričavali roman prepuštamo autorki da kaže kako je i šta „nateralo“ da uđe u ovaj poduhvat.

– Časovnik u „hodniku“ kuca i nosi trku živih, trku mrtvog i živih. Nema tu mudrosti, sela sam i napisala nešto što najbolje poznajem. Porodični odnosi, njihove mučne situacije uz ogromnu dozu humora baš onako kako sam i sama odrastala, u ratu i miru. Ako misliš na pisanje uopšte, na to sam više puta odgovorila, da nisam u braku sa piscem, i da to nije jedini lek za opstanak zajedništva, možda ja ne bih pisala. Pitanje je sledeće, šta bih radila da sam supruga plaćenog ubice? Šalu na stranu, moj roman je nastao od pozorišnog komada, koji sam prvo napisala, jer sam majstor da u svakoj situaciji napravim dobar dijalog – kaže Lidija Jelisavčić Ćirić.

Koliko si iznenađena reakcijom čitalaca i da li je neko s kim si pričala našao poentu o kojoj nisi ni razmišljala?

– Događaj ko događaj i sad je nesreća ali energije su energije i pre i posle nesreće. Kraj ili blistav ili redak, mogla sam da biram. Nisam iznenađena, mislim da temu romana REKVIJEM ZA JEDAN DAN, nije niko dotakao poslednjih dvadeset godina, da šest ženskih likova „izopačenih“ na neki način i njihove poroke zgusne u jedan dan i da tu ispliva sva porodična štroka i ljubav u isto vreme, mogla me je voditi samo ruka Božja. Stala sam iza svog dela, onako kako stojim iza svega što u životu činim, ili radim ili ne radim, ili volim ili ne volim. Prvo me je podržala Snežana Milčić, „Kancelaija za ravnopravnost polova i nasilje nad ženama“ opštine Vračar, i napravila mi je promociju u Beogradu, tek tada sam shvatila poentu onoga što sam pisala. 

Da li su te akteri knjige koji nisu fiktivni likovi iznenadili rekacijom kada su je pročitali?

– U pitanju je porodična priča, koristila sam prava imena i likove, iako je sve što stavimo na papir umetnost ovde se odajem u nekim scenama koje ni Stiven King u realnom životu ne bi mogao izmisliti. Akteri k`o akteri, i dalje igraju svoje uloge – neko više neko manje sa novim naslednim faktorima. Ako me razumete. Ništa nisu rekli osim „ko će ovo da razume osim nas“ a onda se ovde prepoznalo mnogo i žrtava i dželata!

OK, pošto je priča romana smeštena na Čuburi, ukratko ili naširoko mi objasni šta je ono što ti smatraš gradskim duhom pošto se danas toliko barata tom frazom da mi se čini da ponekad gubi smisao?

– Priču sam mogla da smestim i u London, Pariz. Možda bi Almodovaru najviše odgovarala kao scenario za film. Čubura je svet za sebe, na neki način su je naseljavali otpadnici kojima smo kasnije zidali spomenike. Tako je u svakom društvu. Gradski duh ne mogu reći da je isčezao, jer ja sam još u gradu, kao i ljudi koje biram ili oni biraju mene. To je ono što vas i pored sve muke, majka i otac nateraju da naučite, ne gledaj u tuđe kese i dvorišta, ne pričaj o tuđem grehu, seti se svog, ne pitaj pitanja na koja bi te bolelo da odgovaraš, ne gledaj ko je šta obukao i gde se rodio u kakvoj kući živi, već kako se ophodi prema tuđoj deci. Ništa ne može da izgubi smisao sve dok verujem.

Da li danas imamo romantičniji odnos prema vremenu odrastanja, mada ga ja pamtim i po „mangupima“ iz kraja koji su svašta radili jedni drugima (kao likovi iz komada i filma „Bure baruta“) i da li je tako nostalgičan odnos ustvari posledica žala za godinama koje ne mogu da se vrate, i šta generalno misliš o tome da ljudi konstatno govore kako je nekad bilo fantastično?

– Nisam patetična osoba. Ne mislim da ono što je bilo u nekim drevnim vremenima vredi više od ovog sada. Mislim da su se roditelji izopačili, a ne vreme. Vreme ne postoji, beskrajno je ili zabavno ili dosadno, kako ga uredite. O mangupima bih mogla naširoko i nadugačko, sa njima sam odrasla na neki način su me gajili, jer nisu mogli pobeći od moje radoznalosti, bilo je važno samo držati jezik za zubima, što činim i danas. Više ih nema, ali zato postoji neko ko piše o njima. A oni koji žele da se vrate, pa oni ustvari nikada nisu krenuli napred.

Vreme_je-Rekvijem_za_jedan_dan-Lidija_Jelisavčić

Lidija Jelisavčić Ćirić

Kako se Beograda sećaš iz vremena odrastanja?

– Sećam se da su mi pričali da ličim na onaj „nekrsti“ bunar koji je za vreme Turaka natkrivao stari dud. Tu su svraćali putnici i dokoličari da se osveže pitkom vodom, po njemu je Čubura dobila ime, kraj gde ljudi i životinje ne umiru prirodnom smrću. To je moj Beograd. Zato sam napravila jedini MANIFEST PRAVE BEOGRAĐANKE.

Da se manemo prošlosti i da vidimo kako ti Beograd i Čubura izgledaju danas pre svega po pitanju stanja duha? Da li možda preterujemo u odnosu na klince koliko ih kritikujemo?

– Rano sam postala mama, otuda mi razumevanje za klince koji se u našoj porodici konstantno rađaju. Naravno da ljudi preteruju, jureći za lovom, dobrim prilikama i titulama zapostavljaju njihovu krv i meso. Ne bih ja tu ništa dirala, da nije to bilo bi nešto drugo. Beograd k`o Beograd uvek se gradi iznova, možda je tako najbolje za sve, neke prošlosti vredi obrisati a neke koje želimo čuvamo na starim fotografijama.

Koji ti omiljen film koji se dešava u Beogradu, isto to pitanje i za knjigu?

– “Čuburci zabavišta“ Miodraga Pekovića i “Čubura negde u Kaliforniji“ Svetozara Toze Vlajkovića od knjiga, a film ću ja napraviti!

Čime se ti sve zapravo baviš u životu i ako uzmemo da je sve to tvoj izbor šta poručuješ onima koji sede kući i bogoradaju po ceo dan?

– Svakoga dana čujem „jebote, kad sve to stigneš“ i pomislim, dok ti naričeš na fejsu i ostalim društvenim mrežama, ali prećutim, jer sam shvatila da je ljudima uzalud govoriti. Prvo i osnovno zanimanje mi je majka. Radim u svom dečijem frizerskom salonu Petar Pan na Čuburi, koji jedini radi i sa decom sa posebnim potrebama, pišem kad sam u mogućnosti, imam završenu zbirku priča, dva pozorišna komada sa mužem i još mnogo toga. Pomažem Nataši Anđelković oko organizacije promocija knjiga u knjižari PLATO, Knez Mihailova 48. Objaljivala sam priče u književnim časopisima Polja i Istok, Vladimir B Popović mi je dramatizovao priču „Predavanje“ na Radio Beogradu 2, sa „Rekvijemom“ sam obišla ove godine sve sajmove,većinu biblioteka i prva sam pozvana iz Srbije na Prvi internacionalni sajam knjiga u Podgorici u novembru. Knjiga mi se “rodila” u oktobru, a dočekala sam drugo izdanje pre dve nedelje. Tako sam u mogućnosti a da nisam član, uvlakač, niti me bilo ko stoji iza mene osim Kosmosa. Ne poručujem im ništa, osim da gledaju svoja posla, makar bilo naricanje na tuđim sahranama – samo neka se šljaka i raduje.

Doktor Sava Damjanov je dao preporuku za tvoj roman koja glasi „Neobičan roman, bujan, uzbudljiv, iako u realnom vremenu traje samo par sati kao svojevrsna porodična mini saga. Upravo to rasprostiranje izvan realno zacrtanih koordinata otvara vrata iznenađujućem čitalačkom doživljaju, koji bi se slikovito mogao opisati kao susret sa minijaturnim jezgrom atoma u kome je skriven beskrajan kosmos…“  koliko je važno  za tebe a i za roman da neko ko je književni istoričar, esejista i univerzitetski profesor magistrirao kod Pavića da ovakav opis jednom novom delu i mladom piscu koga ti nazivaš Ocem, i svojim i Tatom srpske književnosti a za njega znamo da retko piše recenzije?

– Otac Sava me je usvojio još kad sam se rodila, ne znajući da nas negde u deliću tog Kosmosa od davnina vezuje nešto posebno i slično osim meseca u vodoliji i detinjstva koje ni njemu nije bilo lako, rekao je ”ti ćeš biti pametna pa ćeš živeti kako ti se hoće!” i tako i bi. Ima dve kćeri koje nije usvojio. Elem, da se vratim na pitanje, među prvima je pročitao i rekao ZNAO SAM ŠTA SE KRIJE IZA TE TVOJE RADOSTI, i u mejlu mi je poslao ovako napisanu “kritiku” koja me je rasplakala a ja kao iskusno žensko dete, posle par dana uz “huškanje” mog izdavača Saše Radonjića SOLARIS.NS koji mi je takođe napisao izvrsnu preporuku, upitah umilnim glasom da li ovo ide na koricu mog romana, rekao je DA.

Meni je važno, ali što bi rekli i muž Ćirić (pisac Zoran Ćirić op.a) i Otac Sava i Saša najvažnija je kritika čitalaca, zezni sve “književne” ljude ne očekuj da ti tapšu i da te nagrađuju. Ja sam nagrada koju niko ne može odbiti ili dobiti, a da se postidi, ako me razumeš.

Ostavite odgovor