OBRT-U-SIRIJI---Pomirenje-Erdogana-i-Asada

OBRT U SIRIJI: Pomirenje Erdogana i Asada

Za sada je cilj čišćenje Sirije od džihadista Islamske države. Kurdi u Siriji, Iraku i Turskoj se time sigurno neće smiriti, već će nastaviti da se bore za svoj san – sopstvenu državu Kurdistan. A to će značiti ili otvaranje tursko-kurdskog sukoba, ili započinjanje dugih i mukotrpnih pregovora, što bi za posledicu imalo prekrajanje granica sadašnje Sirije, Iraka i verovatno Turske. Ali o tome ne odlučuju ni Asad ni Erdogan niti Kurdi – već svetski lideri

 

Autor: Miloš Zdravković

 

Da li će se u narednim mesecima desiti jedan zanimljiv, do skora nezamisliv preokret? Reč je o spoljnoj politici Turske, države koja je bezmalo šokirala ceo svet težnjom da pokrene normalizaciju odnosa sa dve donedavno „ljute neprijateljske“ države: Ruskom Federacijom i Izraelom. Dinamični razvoj događaja u Turskoj – propali vojni puč, poraz politike „nula problema sa susedima“ i dospevanje u poziciju „nula prijatelja u svetu“, kao i ekonomska katastrofa u najavi – u perspektivi verovatno vode ka istorijskom pomirenju dva bliskoistočna lidera, turskog predsednika Erdogana i sirijskog lidera Bašara al Asada.

Turska je iznenada odlučila da ponovo podigne diplomatske odnose sa Izraelom na jedan viši nivo od onog koji je bio na snazi nakon incidenta iz 2010. godine, kada su Izraelci presreli brod sa turskom „humanitarnom pomoći“ koja je bila namenjena za žitelje pojasa Gaze (koja je pod višegodišnjom izraelskom blokadom) i tom prilikom likvidirali nekoliko turskih „humanitaraca“. Za režim u Ankari bio je to humanitarni konvoj namenjen napaćenom narodu Palestine, a za Izraelce klasična vojna pomoć za teroriste.

erdogan-putin

Međutim, turski predsednik je sve iznenadio svojim postupkom. Najednom je odlučio da piše Putinu i da mu se izvini zbog obaranja ruskog vojnog aviona i smrti ruskog pilota. Ta izvinjenja Putinu su išla tako daleko, da je žrtvovan najbliži Erdoganov saveznik – nekadašnji ministar inostranih poslova i premijer Ahmet Davutoglu. Kao što se kaže – ništa se ne dešava slučajno, za sve postoji određeni razlog.

Zanimljivo je i to da je Vladimir Putin ugostio izraelskog premijera Bendžamina Netanjahua uz obostrane srdačne pozdrave i razgovore, kao i najviše državne počasti. A odmah zatim Erdogan „spušta loptu“ i smiruje svoju zapaljivu retoriku, kako prema Rusiji, tako i prema Izraelu. Naravno, i dalje između ovih zemalja postoje brojne nesuglasice, a njihovi interesi na Bliskom istoku i Balkanu se negde preklapaju, a negde žestoko sukobljavaju. No moglo bi se reći kako je došlo do svojevrsnog zasićenja u „varničenju“ koji traje već godinama. Ekonomija na prvom mestu ne poznaje mržnju.

Glavna „bolna tačka“ svim nabrojanim učesnicima jeste rat u Siriji, koji ne jenjava. U tom odmeravanju snaga Turska i Izrael, zajedno sa SAD, Britanijom, Francuskom i većinom bliskoistočnih arapskih monarhija, žele smenu sirijskog lidera Bašara al Asada. Rusija je, međutim, stala čvrsto u odbranu aktuelnih sirijskih vlasti i predsednika Asada lično. Jedni su hteli da po svaku cenu što pre skinu Asada sa vlasti, uz pomoć „raznorodnih“ saveznika na terenu (sirijska opozicija, ISIL, Alkaida…). Za to vreme su ga drugi još čvršće podržavali (Hezbolah, pravoslavci, Druzi, šiitske i alavitske  grupacije). Sada je trka za vlašću i kontrolom Sirije intenzivirana. Tako su krenule sve veće isporuke oružja za militante i džihadiste, a intezivirano je i prebacivanje ljudstva preko Turske, Jordana, Saudijske Arabije…

S druge strane ruski i iranski savetnici kao i komandosi na terenu postaju sve brojniji, a onda je krenula i prva direktna vojna intervencija – ona iz pravca Libana. Odatle se moćni Hezbolah uključio na stranu sirijske vojske. U međuvremenu je Hezbolah u Siriji izgubio veliki broj boraca, što ide na ruku Izraelu – koji je s vremena na vreme izložen raketnim napadima ove šiitske libanske grupe, sponzorisane od strane Irana.

Tokom prošle godine na stranu sirijskih vladinih snaga aktivno je stala i Rusija. Dugo se spominjalo mogućnost da će na teren u Siriju ući i iranska vojska, izraelska vojska, turska vojska… Ovaj bizarni sukob između sekularnog režima i islamističke opozicije znatno se zakomplikovao pojavom ISIS. Od tada počinju da se gube stroge linije razgraničenja po pitanju ko je kome prijatelj, a ko kome krvni neprijatelj. Usled prekida ekonomskih odnosa sa Egiptom (Erdogan je bio glavni politički sponzor „Muslimanskog bratstva“), propasti plana o brzom padu predsednika Asada, uništenja privredne saradnje sa Rusijom i pojave građanskog rata u svom dvorištu – Turska je „probila led“ ponovnim pružanjem ruke pomirenja Rusiji. Ali znajući pri tome da pomirenje bez spominjanja rata u Siriji nije izvodljivo.

Erdogan i Asad

Ono što bi nas najviše moglo iznenaditi, ili bolje rečeno šokirati, jeste mogući restart odnosa između Erdogana i Asada. Nekada dva „bratska“ komšijska lidera, praktikovali su svojevemeno i zajedničke godišnje odmore. S obzirom da je Turska praktično na kolenima, da je kritikovala politiku SAD zbog naoružavanja Kurda u Siriji, sada se zbog toga okreće Rusiji. Rusija je prethodno zbog obaranja aviona povukla svoje kompanije i prekinula privrednu saradnju sa Turskom i pri tome „podgreva“ kurdsko pitanje u Turskoj. Sve ovo se negativno odrazilo na ekonomiju i turizam Turske, tako da Erdogan sada moli Putina za oproštaj.

Dakle, možemo očekivati da Asad i Erdogan obnove međudržavne odnose. Međutim, ono što je sigurno jeste da će unutrašnje granice Sirije pretrpeti određene promene u budućnosti, ali tek kada se okonča sukob sa Islamskom državom. Pre svega za Tursku je bolno kurdsko pitanje. Prema mišljenju lidera parlamentarnog bloka turske pro-kurdske levičarske stranke HDP, Idrisa Balukena, Ankara možda već sada u tajnosti vodi pregovore o obnovi odnosa sa Sirijom. Baluken tvrdi kako su već počeli tajni pregovori između turskih i sirijskih zvaničnika, koji se vode na prostoru trećih zemalja.

Propali vojni puč, uz izgleda aktivno učešće određenih struktura NATO u njemu, omogućava do sada nezamislivo. Tursko vođstvo priprema teren za tranziciju od pozicije „Asad neprijatelj“ u čin „Asad je naš brat“. Vrlo je moguće da je pismo izvinjenja već i poslato u Damask.

Na primeru odnosa sa Izraelom, Rusijom i Egiptom, videli smo velike promene koje se događaju u spoljnoj politici Turske. Vlada je svesna kako mora promeniti taktiku, ako ne žele da izgube vlast. Imajući to u vidu, vladajuća stranka je spremna da učini sve i saglasno tome čini se kako su informacije o tajnim pregovorima sa Sirijom tačne.

Baluken se boji da bi se popravljanje odnosa između Erdogana i Asada moglo negativno odraziti po sirijske Kurde, a samim tim može oslabiti Kurde u Turskoj. Ni Asadu, ni Erdoganu ne ide u prilog stvaranje dugo sanjanog i sa ljudske strane ispravnog slobodnog Kurdistana. Može li se zaista desiti pomirenje između Asada i Erdogana? Može. Međutim, Turska mora da menja retoriku, jer se i u njenom dvorištu „kuva“. Sve učestaliji samoubilački bombaški napadi radikalnih džihadista ISIS, zatim bombaški napadi kurdskih pobunjenika koje Turska smatra teroristima, odlazak ruskih kompanija i sukob na relaciji Ankara- Vašington zbog Kurda – sve su to pokazatelji da je Ankara na kolenima i da će morati ubrzo da shvati da nisu njeni interesi jedini i najveći. Moraće da bude manje sebična i da poštuje teritorijalni suverenitet drugih država, kako bi i one poštovale njen suverenitet.

Da li će Erdogan ostati na vlasti? Hoće, ali jedino ako sam shvati da je najbolje gledati svoja posla i ne čeprkati po tuđim dvorištima. Toga smo se mi, ovde na Balkanu, dovoljno nagledali poslednjih godina njegove vladavine. Ako neko naziva Sarajevo i Prištinu turskim gradovima – onda je to direktno mešanje sa ciljem pogoršanja odnosa između Srba i muslimana, te Albanaca. To radi Erdogan, kao što je radio i bivši turski premijer Davutoglu.

Da li će Asad ostati na vlasti? To će zavisiti najviše od dogovora između najvažnijih geopolitičkih igrača, od SAD i Rusije, ali i od Izraela i Irana. Moguće je da Turska više neće praviti probleme oko Asada, jer je zauzeta kurdskim pitanjem. Izrael će svakako zahtevati mir na Golanskoj visoravni kao i smenu Bašara el Asada, mada ni to ne mora da bude tačno. Jer je u geopolitici, kao što vidimo, sve moguće.

Za sada je cilj čišćenje Sirije od džihadista Islamske države. Kurdi u Siriji, Iraku i Turskoj se time sigurno neće smiriti, već će nastaviti da se bore za svoj san – sopstvenu državu Kurdistan. A to će značiti ili otvaranje tursko-kurdskog sukoba, ili započinjanje dugih i mukotrpnih pregovora, što bi za posledicu imalo prekrajanje granica sadašnje Sirije, Iraka i verovatno Turske. Ali o tome ne odlučuju ni Asad ni Erdogan niti Kurdi, već svetski lideri.

Ostavite odgovor