VRŠNJAČKO-NASILJE---BULLYING

VRŠNJAČKO NASILJE – BULLYING

Odnos deteta koje trpi nasilje i deteta koje se ponaša nasilno može dugo vremena biti skriven i nevidljiv za nastavnike, roditelje pa i stručnjake. Deca će teško sama priznati da su žrtve nasilja i koristiće svoje mehanizme odbrane da se izbore sa stidom, strahom od osvete i drugim neprijatnostima. Zbog toga je neophodna zajednička akcija svih.

 

Autor: Ranka Šarenac

 

Fenomen vršnjačkog nasilja nije nov, ali je u novije vreme zahvaljujući novim tehnologijama dobio ne samo novu dimenziju, nego se i proširio u odnosu na nekadašnji opseg ovog pojma. U zapadnim zemljama je upravo zbog njegovih zabrinjavajućih razmera, kako u pogledu broja dece koja mu podležu tako i u pogledu težine povreda, zavredio i stručni termin „bullying“.

Približava se početak školske godine i za mnoge pored brige o nabavci školskog materijala i kako će se dete nositi sa novim obavezama i predmetima koje treba da savlada, pojavljuje se još jedna koju je teško staviti po strani. U pitanju je briga za psihofizičko zdravlje deteta dok boravi u školi, daleko od očiju svojih najbližih, a nekada daleko i od očiju onih koji su upravo zaduženi za brigu o detetu dok je u školi.

Vršnjačko_nasilje-bullying_devojčiceU našem jeziku ne postoji reč čije se značenje suštinski podudara sa značenjem engleske reči „bullying“ (siledžijstvo, zlostavljanje, nasilje, maltretiranje), pa se zato i kod nas taj termin odomaćio kada se misli na vršnjačko nasilje. Bullying podrazumeva sistematsko agresivno ponašanje usmereno na đaka, kome je teško da se odbrani od napadača (pojedinac ili grupa). Ponovljeni karakter napada i razlika u moći su njegove osnovne karakteristike. Stabilan odnos između napadača i žrtve postaje sastavni deo šire vršnjačke grupe. Bullying je univerzalni fenomen i oko 10% dece i adolescenata postali su njegove žrtve širom sveta. Istraživanja pokazuju da vršnjačko nasilje približno jednako trpe i devojčice i dečaci.

Nasilno ponašanje se ispoljava na mnogo različitih načina:

  1. Fizički – nanošenje fizičke povrede i bola (udaranje, guranje, čupanje, fizičko sputavanje), neželjeni dodiri, štipkanje;
  2. Verbalno – ruganje, ucenjivanje, zadirkivanje, ogovaranje, omalovažavanje, nazivanje pogrdnim imenima, ismevanje, pretnje, iznuđivanje novca;
  3. Socijalnom izolacijom (izopštavanje iz društva) – negativno procenjivanje, ignorisanje, namerno isključivanje iz kruga prijatelja, uvredljive grimase i gestikulacija.

Posledice vršnjačkog nasilja mogu biti vrlo ozbiljne po psihofizičko zdravlje i socijalnu ravnotežu deteta, a zavise od mnogih okolnosti: osećanja sigurnosti, načina, uzrasta, zrelosti, vrste i dužine trajanja nasilja, i tako dalje. Neposredne posledice preživljenog nasilja mogu biti:

  • Povučenost i usamljenost, izbegavanje društva (dete je uglavnom samo u toku školskih odmora, ne uključuje u zajedničke ili sportske aktivnosti);
  • Razdražljivost, napetost i sklonost reagovanja plačem;
  • Nisko samopoštovanje i samopouzdanje;
  • Nepoverenje u druge ljude;
  • Poremećaj pažnje;
  • Pad uspeha u školi;
  • Gubitak motivacije za odlazak u školu (neće ili nerado ide ili je „bolesno“ kada treba da ide i žali na tegobe za koje lekari ne mogu da nađu organski osnov);
  • Izbegavanje uobičajenog puta do škole ili traži od roditelja da ga vode;
  • Slabljenje apetita i problemi sa snom;
  • Nesigurnost u školi (traži društvo i blizinu nastavnika);
  • Depresivne tendencije (ponekad preti pa čak i pokušava samoubistvo).

Deca mogu imati i trajnije posledice u vidu poremećaja sna, noćnog mokrenja, nekontrolisane stolice, telesnih tegoba iako su fizički zdrava (glavobolje, bolovi u stomaku, teškoće disanja). Napadači uče da koriste agresiju kao način da se dokopaju onoga što žele i pod većim su rizikom da se odaju kriminalnom ponašanju u odraslom dobu. I jedni i drugi imaju poteškoća u prilagođavanju široj društvenoj zajednici.

Koja je svrha bullyinga kao proaktivne, ciljane agresije? Ono može biti strategija da se dobije društveni status i moć u vršnjačkoj grupi. Kako istraživanja pokazuju, oni što maltretiraju – nasilnici – su popularni, a bullying im pomaže da održe status u grupi i da se vremenom povećava. Birajući pažljivo svoje žrtve koje su mahom submisivne, nesigurne u sebe, fizičke slabe, nisko kotirane, ili skroz odbačene od grupe – napadači mogu nesmetano da demonstriraju svoju moć i da održavaju visok status u grupi, a da im se pri tome niko ne suprotstavlja.

Deca koja trpe nasilje najčešće se razlikuju od druge dece bilo fizički (previše slaba, krupna ili sitna), bilo na neki drugi način – nadarena ili sa smetnjama u razvoju, druge etničke pripadnosti ili socijalnog porekla, novi u razredu ili školi. Deca koja se ponašaju nasilno obično dominiraju, imaju želju da vladaju drugima tražeći pažnju i priznanje. Ponašaju se agresivno i prema roditeljima i nastavnicima, misleći da su bolja ili vrednija od drugih, daju sebi za pravo da kontrolišu druge, ne prihvataju različitosti, impulsivna su i žele bez odlaganja zadovoljenje svojih potreba. Drugima deluju superiorno, a u suštini se brane mržnjom i prezirom od svoje unutrašnje nesigurnosti i potištenosti.

Pokazivanje moći zahteva svedoke, tako da je u većini slučajeva grupa vršnjaka prisutna. Ponašanje posmatrača je veoma važan faktor u održavanju začaranog kruga nasilja. Kratkoročno gledano, žrtve koje su branjene od strane vršnjaka bolje su prilagođene od onih za koje se niko nije zauzeo. Prema pojedinim istraživanjima, najteže uspomene vezane za maltretiranje su da nikome nije bilo stalo. Maltretiranje je verovatnije u onim razredima gde podršku napadaču daju učenici koji imaju bolji status u grupi.

Zbog toga je i stav da je ključno menjati ponašanje žrtve i da ih treba učiniti manje ranjivim na napade vršnjaka zamenjen idejama o neophodnom uticaju na širu vršnjačku grupu. Pokazalo se da je promenom ponašanja posmatrača moguće smanjiti učestalost nasilja, jer im se ukida podrška i status koji su uživali u grupi. U svakom slučaju žrtve moraju da dobiju pomoć i razumevanje od odgovornih u školi, a napadači da se suoče sa posledicama svog neprihvatljivog ponašanja.

Vršnjačko_nasilje-cyberbullyingMnogi smatraju da se u digitalnoj eri bullying pomerio iz realnog u virtuelni svet (cyber-bullying), međutim empirijski nalazi to ne potvrđuju. Maltretiranje preko elektronskih medija je retko, a skoro uvek je praćeno i onim tradicionalnim – bilo da je u pitanju verbalno ili fizičko nasilje. Umesto što pomeraju pažnju sa realnog na virtuelno nasilje, vaspitači bi trebalo da ulažu napore da generalno smanje nasilje.

Odnos između roditelja i dece ima ogroman značaj za sticanje osnovnog poverenja, samopoštovanja i stvaranja pozitivne slike o sebi. Preterana strogost, kao i preterana zaštita dece od strane roditelja (staratelja), onemogućava razvijanje zrelih oblika ponašanja dece u odnosu na uzrast i njihovo oslanjanje na sopstvene snage. Uspostavljanje jasnih granica, uz saosećanje, omogućava deci da razviju toleranciju na osujećenje svojih potreba i steknu potrebno samopoštovanje i samopouzdanje koje im sluzi da nađu načine da se zaštite. Uzajamno poverenje je jedini put kojim odrasli mogu da imaju uvid u svet svog deteta, odnosno ako je to potrebno da pomognu i pruže podršku.

Podaci iz različitih istraživanja govore da odnos deteta koje trpi nasilje i deteta koje se ponaša nasilno može dugo vremena biti skriven i nevidljiv za nastavnike, roditelje pa i stručnjake. Deca će teško sama priznati da su žrtve nasilja i koristiće svoje mehanizme odbrane da se izbore sa stidom, strahom od osvete i drugim neprijatnostima. Zbog toga je neophodna zajednička akcija svih, a u prvom redu nadležnih u školama koji treba da organizuju čitav sistem preventivnih, interventnih i mera za praćenje stanja. Učenici i roditelji moraju biti ne samo upoznati sa problemom, već i informisani o svim njegovim aspektima, kako bi što bolje mogli da doprinesu njegovom suzbijanju. Deca moraju znati kome da prijave slučajeve maltretiranja bez bojazni da će se na tome sve završiti i da će možda time ugroziti i svoju sigurnost.

Neophodni su jasni mehanizmi borbe protiv nasilja na nivou škole, pa ako treba i na nivou šire zajednice. U svetu i kod nas postoje već standardizovani modeli borbe protiv vršnjačkog nasilja, a možete se informisati da li je škola koju pohađa vaše dete usvojila jedan od tih modela. Kao roditelj/staratelj imate pravo da znate na koji način se škola bori protiv vršnjačkog nasilja. Ukoliko vam se čini da ne postoje definisane mere prevencije i zaštite, sa ostalim roditeljima možete se izboriti za ono što je osnovno pravo svakog deteta. Vršnjačko nasilje nije problem pojedinačnog učenika i njegove porodice, već u prvom redu cele škole, koja za sve učenike treba da bude mesto na kome će se osećati ne samo sigurno, već i zadovoljno i spremno za usvajanje novih znanja.

Ostavite odgovor