KO_MANIPULIŠE_KURDIMA

KO MANIPULIŠE KURDIMA?

Da li je moguće da će Kurdi propustiti svoju istorijsku šansu posle samo jedne posete američkog potpredsednika Bajdena? Na Bliskom Istoku je sve moguće, tako da ovo nije prvi put da neko od gotovog pravi veresiju

 

Autor: Miloš Zdravković

 

Najnoviji događaji u Siriji ukazuju da može doći do rata „svi protiv svih“ – što može odložiti rešavanje sirijske krize. U trenutku kada Asadove snage biju odsudnu bitku za Alep i budućnost Sirije, a kada je tamo koncentrisan glavni deo njegove vojske, napad Kurda na grad Hasaka na severoistoku Sirije izgledao je kao zabadanje noža u leđa Asadu. To su najžešći okršaji vladinih snaga i Kurda od početka građanskog rata u toj zemlji. Kurdi su pokazali da ništa nisu naučili iz svoje prošlosti!

Oko 35 miliona Kurda živi u svetu i smatra se da je to najveći narod bez države. Kurdska politika je komplikovana i neusaglašena. Posle prvog Zalivskog rata 1991. godine nastala je kurdska autonomna zona u severnom Iraku. Od 2003. godine i američke invazije, ova zona je postala kvazi-suvereni entitet, sa svojim oružanim snagama, političkim sistemom i ekonomskim interesima. Sa početkom „Arapskog proleća“ i građanskih ratova u Siriji i Iraku, kurdsko pitanje je ponovo izašlo na svetlost dana.

Ironično zvuči da je u žižu svetskih zbivanja, pitanje nezavisnog Kurdistana lansirala upravo Turska, kao jedan od glavnih pokretača rata u Siriji. Pri tome je Turska vekovima glavni neprijatelj kurdskog naroda. Broj Kurda stalno raste i sada nezvanično iznosi oko 30 odsto stanovništva Turske. Razrešenje kurdskog pitanja je od životne važnosti za očuvanje turske državnosti u poslednjih 100 godina.

U međuvremenu, građanski rat na teritoriji u Siriji je doveo do pojave kurdskih enklava na severoistoku zemlje. Ove oblasti su pod kontrolom kurdske Demokratske stranke (PID), izdanka PKK, koju Turska smatra za terorističku organizaciju. Za razliku od zone u Iraku, ova embrionalna autonomna zona je siromašna i nestabilna. Ipak radovalo je obećanje sirijskog lidera Bašara Al Asada da će Kurdi po završetku sukoba dobiti svoju istinsku autonomiju.

Ne treba biti previše pametan da se pogodi kako je turski predsednik Erdogan najžešći protivnik takvog mogućeg razvoja događaja. Zato i čude najnovija dešavanja na ratištima u Siriji, pre svega kurdski napad na zvaničnu sirijsku vojsku i predsednika Asada lično u Hasaki, ali i okretanje leđa na ključnom ratištu u Alepu. Da li je moguće da će Kurdi propustiti svoju istorijsku šansu posle samo jedne posete američkog potpredsednika Bajdena? Izgleda da hoće! Na Bliskom Istoku je sve moguće, tako da ovo nije prvi put da neko od gotovog pravi veresiju. Turski predsednik Erdogan je izdaju Kurda skupo naplatio i zvanično ušao u Siriju.

Izbeglička kriza koja je pogodila Evropu – direktna posledica rata u Siriji, došla je Putinu kao dar sa neba. U svom stilu, Putin je izabrao da „pokaže zube“ na Bliskom Istoku. Pritisnuta krizom, pre svega ekonomskom zbog anti-ruskih sankcija uvedenih zbog Ukrajine, kao i novonastalim događajima sa izbeglicama, Evropa je ublažila svoj stav prema predsedniku Asadu, te je Amerika ostala usamljena. Raniji stav da ostanak Asada na vlasti predstavlja prepreku za bilo kakvu saradnju između Rusije, njene koalicije (Iran, Irak i Sirija) i Amerike, ipak je omekšao. Sa najmodernijim sistemima protiv-vazdušne odbrane (S-300 je već u fazi borbene gotovosti na terenu), Kremlj može da nametne zone zabrane letova za NATO snage, ranije „ekskluzivno pravo“ Amerike.

Suočen sa izdajom Kurda, Putin je mogao samo da posmatra Erdogana kako ulazi u Siriju. Naravno da proklamovani turski cilj nije borba protiv Kurda, već protiv „Islamske države“ (ISIS), ali činjenično stanje je drugačije. U trenutku kada je Alep bio pred potpunim oslobađanjem, ničim izazvani Kurdi napadaju Asadovu vojsku, koja pod pritiskom Rusije napušta veliki grad Hasaku.

Odnosi između Moskve i Ankare ponovo su pod znakom pitanja. Turska armija je 24. avgusta ušla na teritoriju Sirije uz podršku iz vazduha koju joj pruža koalicija na čelu sa Amerikom i otpočela antiterorističku operaciju „Štit Eufrata”, koju nije usaglasila sa vladom u Damasku. Uveče istog dana Turci su zauzeli pogranični grad Džarablus, koji su pre toga kontrolisale snage „Islamske države”. Operaciju je odobrio potpredsednik SAD Džo Bajden tokom svoje posete Ankari. Treba istaći da je upravo iz tog grada u poslednje vreme redovno otvarana artiljerijska paljba na teritoriju Turske, te da Turcima niko nije pružio veći otpor. To se desilo zbog toga jer su pripadnici „Islamske države“ počeli da napuštaju grad još uoči operacije, a u njenoj najaktivnijoj fazi su se praktično potpuno povukli.

Potpredsednik SAD Džozef Bajden, tokom svoje posete Ankari

Zvanične sirijske vlasti su ocenile dejstva turskih snaga kao „agresiju”. Slične osude došle su i sa kurdske strane. Potpredsednik SAD Džozef Bajden, tokom svoje posete Ankari, odbacio je te optužbe i svesrdno podržao poteze Ankare, ocenivši ih kao važan korak u borbi protiv „Islamske države”. Bajden je uz to i dodao da će snage sirijskih Kurda izgubiti američku podršku ako se ne povuku istočno od Eufrata. Ne treba smetnuti sa uma da je na istoj konferenciji za štampu pozvao Evropu da se suprotstavi projektu „Severni tok 2“. Rusija je u tom konfliktu neutralna, jer želi da izbegne sukob interesa, svesna da je jedini pravi saveznik na tom terenu samo predsednik Asad.

Sve ovo se dogodilo posle najnovijih uspeha kurdskih snaga u borbi protiv „Islamske države“ kada se pojavila mogućnost ujedinjenja kurdskih kantona na granici Sirije i Turske u jedinstvenu teritoriju – što je za Erdogana neprihvatljivo. Turska to doživljava kao veoma ozbiljnu pretnju, pa je zato i pokrenula operaciju u pograničnom pojasu sa ciljem da spreči ujedinjenje kurdskih kantona. Vitalni Erdoganov interes je formiranje enklave između kurdskih teritorija koju mogu da kontrolišu Turkmeni, kao zajednica bliska Turcima (pripadnici takozvane proameričke umerene opozicije).

Moskva će se u kontekstu odmrzavanja rusko-turskih odnosa uzdržati od upućivanja kritike Ankari i učiniti sve da izbegne pogoršanje odnosa. Rusija i Turska bi htele da po svaku cenu izbegnu incidente poput onoga koji se dogodio u novembru 2015. godine, jer su se Kurdi pokazali kao nepouzdani partneri. A pri tome sever Sirije nije teritorija gde Rusija ima značajan uticaj, ili važne interese.

Kurdi su čitavo vreme konflikta u Siriji ravnodušno gledali na sve drugo što se događalo u zemlji, koncentrišući se samo na sebe, mobilišući sopstvene snage i pripremajući se za borbu. I baš u ovom trenutku su odlučili da se šire – napadom na Hasaku. S obzirom da se Asad nalazi pred pobedom kod Alepa, za Amerikance bi to značilo potpuni gubitak „umerene opozicije“ koja bi se našla razbijena u provinciji Idlib, na severu Latakije i na jugoistoku zemlje – i tako bi prestala da bude ozbiljna snaga. Asad bi tada mogao da razmišlja i o Raki.

Zbog toga su Amerikanci odlučili da otvore još jedan front protiv Asada, suočivši ga sa Kurdima, koji su do sada bili neutralni prema Damasku. Nije jasno samo šta su Amerikanci obećali Kurdima za takvu sumanutu akciju. Izgleda da su se kurdski lideri opredelili da se kockaju sa sudbinom svog nesretnog naroda u situaciji kada je malo izvesno da Amerika može da im pruži bilo kakve čvrste garancije u okruženju gde i sama gubi kontrolu nad veoma kompleksnom situacijom.

Ostavite odgovor