GARDIJAN ILI INFORMER - pitanje je sad!

„GARDIJAN“ ILI „INFORMER“ – PITANJE JE SAD!

Problem Srbije nisu njeni pravi ili izmišljeni neprijatelji na Zapadu, ustaštvo u Hrvatskoj i mržnja prema Srbima. Problem je što svi nosioci vlasti u Srbiji više pažnje posvećuju svom izbornom spotu i kampanji, umesto nacionalnom programu i rešavanju državnih pitanja. Zato je za njih uvek važnije šta izađe u „Informeru“, nego u „Gardijanu“.

 

Autor: Milan Dinić (London)
Specijalno za „Svedok“ i „Vreme je“  

 

Ivica Dačić nedavno je izjavio kako Zapad ćuti o zločinima nad Srbima. Slične izjave ranije stizale su i od predsednika Tomislava Nikolića, od predsednika vlade Aleksandra Vučića i drugih. Međutim, da li je zaista reč o tome da na Zapadu postoji zavera protiv Srba, ili se radi i o tome da Srbija i njeni rukovodioci često sami ne žele da se oglase u zapadnim medijima kada za to imaju priliku, a da nije reč o izbornoj kampanji ili ustupku oko Kosova?!

U ovom tekstu navešću nekoliko primera u kojima sam bio direktan učesnik, a za koje smatram da pokazuju samo deo slike o tome kako nije uvek da „Zapad ćuti kada je reč o Srbima“, nego kako srpski rukovodioci tretiraju zapadne medije i novinare.

Pre nekoliko meseci pozvan sam da u londonskom „Frontline“ klubu, koji okuplja britanske novinare koji se bave inostranom politikom, govorim o knjizi spoljnopolitičkog urednika „Gardijana“ Džulijana Bordžera „Kasapinov trag“. Knjiga se bavi lovom na haške optuženike. Na promociji su govorili sam autor Džulijan Bordžer, Filip Sends (profesor međunarodnog prava na Universtity College London i saradnik pravnog tima Hrvatske pred MSP u Hagu), Kemal Parvanić (bosanski Musliman i jedan od preživelih logoraša iz Omarske) i ja. Moja veza sa knjigom počinje koju godinu ranije kada sam kao novinar u Beogradu radio kao istraživač i prevodilac za Bordžera upravo na ovoj knjizi, tako da su mi tema i mnogi sagovornici u knjizi – haški optuženici, osuđenici, njihovi jataci, tužioci, advokati i drugi – bili poznati.

Do mog gostovanja u „Frontline“ klubu došlo je sasvim slučajno – kada sam na Tviteru primetio da je Džulijan Bordžer najavio skup i pozvao me da dođem. Kada sam primetio da bi bilo dobro da su pozvali barem nekog iz Srbije da govori, Bordžer se odmah saglasio i pozvao me da učestvujem.

Pripremajući se za skup hteo sam da se bolje upoznam sa „Frontline“ klubom. Video sam da je osnivač čovek po imenu Vagun Smit, nekada nezavisni snimatelj za svetske medije, a danas ugostitelj i farmer (kako stoji na Vikipediji). Smit je snimio film o događajima na Kosovu 1998. godine, a oženjen je Albankom. Onda sam pogledao u kojim sve zemljama „Frontline“ ima partnere: Albanija, Bosna, Češka, Gruzija, Rusija, Rumunija, Slovačka, Turska… Zatim sam pogledao ko je sve govorio na skupovima ovog udruženja – kada se govorilo o događajima koji za temu imaju Balkan ili bivši SSSR/Rusiju to su redovno ili gotovo isključivo bili predstavnici civilnog sektora i političari koji, barem kako sam mogao da vidim, uvek zagovaraju jednu stranu priče. Recimo lord Pedi Ešdaun, bivši Visoki predstavnik za BiH, koji je otvoreno radio na urušavanju Dejtonskog sporazuma i napadao Srbe. Nisam primetio da je govorio iko iz Srbije – bilo da je reč o takozvanoj Prvoj ili Drugoj Srbiji.

Na osnovu svega što sam video o mestu održavanja promocije, o temi knjige i njenom sadržaju (čiji sam deo pročitao pre nego što je knjiga objavljena), kao i stavu koji se u „Frontline“ klubu profilisao kada je reč o događajima na Balkanu – nisam očekivao nimalo prijatan prijem. Posebno zato što ne delim stavove sa takozvanim „pogodnim Srbima“ – barem ja tako gledam na stvari. Da pojasnim: mislim na ljude koji su poreklom iz Srbije, koji se toga najčešće gnušaju, ili misle da su više od toga i koji često govore na skupovima koji organizuju stranci i to na način da nekritički krive Srbiju i Srbe za sve, bez potpore u činjenicama.

Na samom skupu, čiji je audio snimak i dalje dostupan na sajtu „Frontline“ kluba, nije bilo tako oštro u publici kako bi neko mogao da očekuje. Izneo sam svoj stav, govorio sam koliko mi je vremena dato i skrenuo pažnju na stvari koje, čini mi se, nisu dovoljno predstavljene javnosti – ni u Londonu, niti šire na Zapadu kada je reč o Balkanu i ratovima devedesetih. Ukazao sam da je Srbija jedina u regionu koja je uputila izvinjenje svima, dok Srbima to niko nije; da je srpski premijer išao da se izvini u Srebrenici, pa su ga kamenovali; da u Hrvatskoj i muslimanskom delu BiH ne mogu da organizuju ni lokalne izbore, a da im tema nisu Srbi – dok to nije slučaj u Srbiji; da je Haški tribunal međunarodni neuspeh, jer nije doprineo pomirenju…

U publici, koju su većinom činili ljudi sa prostora bivše Jugoslavije (mahom Bošnjaci/Muslimani i Hrvati) kao i britanski novinari koji su tokom devedesetih izveštavali sa Balkana, bilo je pomešanih reakcija. Ali, sve ukupno događaj je po mene, kao Srbina koji ne deli sliku koja je na Zapadu izgrađena o nama, prošao mnogo bolje nego što sam očekivao.

Pre skupa obavestio sam predstavnike ambasade Srbije u Londonu da ne bi bilo loše da neko dođe na skup. Nažalost, niko nije mogao da dođe „zbog ranijih obaveza“. O ovom skupu, na kome se govorilo o knjizi „Kasapinov trag“, koja je potom dobila vrlo povoljne recenzije od „Njujork tajmsa“, preko „Njujorkera“ i drugih važnih svetskih časopisa kada je reč o knigama – ni slova nije bilo u srpskoj štampi, a same srpske (državne) institucije očito nisu pokazale bilo kakvo interesovanje za skup.

Naravno, reakcije su usledile naknadno, a po srpskom običaju – prekasno. Nekoliko meseci kasnije u beogradskim medijima kao bomba je odjeknula priča o knjizi „Kasapinov trag“. I ponovo su se povele polemike kako nas (Srbe i Srbiju) Zapad pljuje i ponižava i kako nas predstavljaju kao najgore na svetu.

Kasapinov tragPošto sam deo knjige pročitao pre nego što je objavljena, mogu da kažem da su nekinjeni delovi bili oštriji u originalnoj verziji, te da je Džulijan, pošto sam mu ukazao na nekoliko nedoslednosti, dosta od toga prihvatio i ispravio. Putujući sa Džulijanom po Srbiji, radeći na knjizi, iz sopstvenog iskustva mogu da kažem da se poneo profesionalno i odgovorno, a smatram da veruje u istinitost onoga što je odlučio da objavi u „Kasapinovom tragu“. Svoj posao – istraživača i prevodioca – radio sam nezavisno od svojih stavova, koje sam iznosio kada sam imao šta da primetim i mislio da je prikladno.

Nekoliko nedelja posle mog gostovanja u „Frontline“ klubu, izrečena je presuda Radovanu Karadžiću u Haškom tribunalu. Pratio sam reakcije u regionu za „Gardijan“, a dobio sam i slobodu da kontaktiram zvaničnike za izjave. Smatrao sam da bi bilo dobro da „Gardijan“ – pored Bakira Izetbegovića, udruženja „Majke Srebrenice“ i drugih bošnjačkih zvaničnih i nezvaničnih predstavnika – ima i stavove srpskih zvaničnika iz Beograda i Republike Srpske. Kontaktirao sam kabinet predsednika Nikolića i njegovog glavnog medijskog predstavnika – osim obećanja da će se javiti nikad ništa nisam posle čuo od njih. Isti komentar sam dobio i od Ivice Dačića, a slično je bilo i sa Miloradom Dodikom, čiji se ljudi nisu javljali na telefon, iako su se prethodno uredno raspitali ko sam. Opet zavera Zapada i njihovih medija!

Spoljnopolitički urednik „Gardijana“ Džulijan Bordžer dobro poznaje prilike na Balkanu. Čak je (bio) voljan da dođe u Beograd i održi predavanje predstavnicima naših institucija na temu Srbije i njene slike u medijima. To, za sada, nije ostvareno, više od godinu i po dana od kada se na tu ideju došlo. Još jedna zavera Zapada i zapadnih medija – rekli bi ljudi.

Džulijan Bordžer, koji je inače deo tima koji je dobio Pulicerovu nagradu za saradnju sa Vikiliksom na obelodanjivanju tajnih podataka SAD, ovog leta preuzima američko dopisništvo „Gardijana“, ali će i dalje biti urednik spoljno-političke rubrike. „Gardijan“ je i dalje jedan od vodećih svetskih medija kome se javnost okreće pre svega kada je reč o političkim zbivanjima u svetu, Britaniji i SAD. Svaki tekst Džulijana Bordžera i „Gardijana“ o Balkanu i Srbiji može dobije daleko više pažnje, reakcija i posledica, nego bilo koja uspešna kampanja Turističke organizacije Srbije, Egzit i Guča ili Nikolićeve, Vučićeve, Dačićeve „poruke istine svetu“. Njihove izjave o Miloševiću, zločinima nad Srbima, devedesetim ili o odnosima u regionu su zapravo za unutrašnju upotrebu.

Priče o tome kako „Zapad ćuti o zločinima nad Srbima“ i o ostalim dešavanjima devedesetih imaju osnova, ali očito ne uvek. Pitanje je da li i do kada Srbija može sebi da dozvoljava da ne koristi prilike da se njen glas čuje makar i u najperifernijem časopisu ili internet portalu negde u svetu? Mislim da ne može! Činjenica je da nosioci vlasti u Srbiji mnogo voljnije i efikasnije komuniciraju sa (po pravilu domaćim) medijima kada im nešto lično treba, ili kada je u pitanju izborna kampanja, nego kada je reč o izuzetno bitnoj stvari za međunarodnu reputaciju države, odnosno nacije.

Najzad, činjenice pobrojane u najnovijem izveštaju „Naprednog kluba“ o političkim pravima srpskog naroda u regionu svedoče da je Srbima sve gore i da ih ima sve manje, dok Dačić i vlada tako zdušno i stručno „brane interese Srba i Srbije“ i bore se protiv narastućeg fašizma u Hrvatskoj. Zarad neizvesnog evropskog puta Srbija je više puta odustajala i od Srba preko Drine i od Srba u Hrvatskoj.

Briselskim sporazumom – protiv koga se Vučić u opoziciji borio, a posle je pendrecima Srbe sa severa Kosova i Metohije terao da ga prihvate – Beograd je opet, zarad evropske perspektive, napustio svoj narod. Hrvatska je uspela svojim raznim lobiranjima da „izboksuje“ da se pred sudom u Hagu ne pojave takozvani „topnički dnevnici“ (iz kojih bi se jasno video plan progona Srba sa teritorije Hrvatske). Sa druge strane, sud u Hagu – koji je evidentno stvoren da abolira i čini legitimnom politiku velikih sila na Balkanu devedesetih – od Srbije je dobio apsolutno sve dokumente, a mnogi od optuženih su podmetali jedni druge. U Koštuničino vreme Srbija je išla toliko daleko da onima koji su se dobrovoljno predavali Haškom tribunalu davala stan ili auto (general Lazarević), a zatim ih prepuštala sudbini – dok je Hrvatska aktivno pomagala odbranu svakog Hrvata.

Aktuelne vlasti u Srbiji su u poslednji čas jedva podržale kandidaturu Vuka Jeremića za generalnog sekretara UN, prevashodno samo da im se u domaćoj javnosti ne bi zamerilo kako to nisu učinili. Da li se tako vodi nacionalno odgovorna politika?

Problem Srbije nisu njeni pravi ili izmišljeni neprijatelji na Zapadu, ustaštvo u Hrvatskoj i mržnja prema Srbima. Problem je što svi nosioci vlasti u Srbiji više pažnje posvećuju svom izbornom spotu i kampanji, umesto nacionalnom programu i rešavanju državnih pitanja. Zato je za njih uvek važnije šta izađe u „Informeru“, nego u „Gardijanu“. I naravno, uvek sledi objašnjenje: „Nismo se razumeli“, „Desilo se stvarno nešto neočekivano“, „Zvao me Bajden“… Do sledećeg nejavljanja, ili javljanja – kada im nešto privatno treba.

Ostavite odgovor