Azilanti-migranti

VANZEMLJACI ILI VANZEMALJCI – KAKO POMOĆI?

Zemlja lider EU Nemačka je izašla sa “genijalnom” idejom da se odrede kvote broja izbeglica koje zemlje-članice treba da prime. Pravedno i logično bi bilo kada bi te kvote bile srazmerne doprinosu pojedinih zemalja EU u vođenju rata u Siriji, Avganistanu, Iraku i Libiji – kao glavnom uzroku tih, za EU začuđujućih migracija

 

Autor: Željko Pavićević

 

Teško je ostati ravnodušan pred prizorima napaćenih ljudi-azilanata, koji bežeći pred „stvaraocima“ nekakve Islamske države, prolaze Srbijom. Beograd je samo jedan od gradova tranzitnih zemalja preko kojeg izbeglice iz ratom obuhvaćenih zemalja Bliskog istoka prolaze ka slobodnim zemljama EU, kako bi pronašle svoj mir. Sa druge strane, izbeglička kriza o čijim uzrocima je teško govoriti, izazvala je oprečna osećanja kod građana i građanki Srbije, u koje ubrajam i političare. Da li je tako nešto bilo za očekivati? Sigurno da jeste.

Prosto je degutantno slušati „izlaganja“ nekakvih dušebrižnika, spasitelja srbijanskog roda, nacionalista i vidovnjaka. Te moći koje poseduju ove socijalne grupacije su prosto neverovatne i oglušiti se o njih bi zaista bilo šteta. Jasno je da se Beograd, kao i veliki broj gradova tranzitnih zemalja, nalazi na udaru izbeglica iz ratom obuhvaćenih zemalja. Muškarci, žene i deca, sa malim prtljagom u rukama, iscrpljeni i gladni, iz košmara u kojem su živeli beže u neizvesnost. Put koji prelaze je težak i mučan. Sreća je, ne poznaju naš jezik i ne mogu da čuju šta pričaju lideri nekakvih naših pokreta i stranaka. Sreća je i ta da veliki broj naših sugrađana „ne razume“ jezik polusveta okupljenog oko takvih lidera.

Samozvani biznismen i bivši visoki funkcioner Demokratske stranke Srbije, Nenad Popović, nastupajući ispred svoje novouspostavljene vanparlamentarne stranke, ovih dana ukazuje na potrebu podizanja nekakvog zida na granici sa Makedonijom, kako bi bio sprečen ulazak migranata, a time i militarista u Srbiju. Uvek je potrebno u ovakvim situacijama biti obazriv i oprezan, ali ne i paranoičan. Zabrinutost lidera jedne od “narodnih partija“ izazvanu kretanjem jednog od lidera pobunjenika, Laith Al Salehom, u redu je, ali način na koji je izražava, šireći kolektivnu paranoju i govor mržnje, potpuno je degutantan. Ništa bolji nisu ni glasnogovornici nekakvih nacionalističkih pokreta udruženih u brizi. Oni, sa druge strane, ne brinu zbog militarista, već zbog mogućnosti naseljavanja migranata širom demografski stare Srbije. Umesto poziva na podizanje zidova, oni pozivaju na protest protiv „paklenog plana“ EU.

I baš u tim danima kolektivne brige, premijer Srbije i njegovi ministri obilazili su lokacije na kojima su smešteni migranti. Stiče se utisak da je njihova briga usmerena ka izbeglicama nekako drugačija, prikrivena i donekle neiskrena, ali usmerena u dobrom pravcu. Ona ne rasplamsava ideje lidera nekakvih narodnih pokreta i stranaka, već ide u pravcu širenja „ljubavi i mira u svetu“. U brizi, pored naših lidera, ne kaskaju ni lideri EU. Tako se pre par dana na granici sa Makedonijom pojavio „drug“ našeg premijera i ministar spoljnih poslova Austrije, Sebastijan Kurc. Pored brige za izbeglice, Kurc je iskazao i brigu za narode zapadnog Balkana. “Države zapadnog Balkana su presiromašne, preopterećene i prepuštene same sebi. Moramo im pomoći”, kazao je ministar Kurc. To je lepo, a još da je iskreno, gde bi nam bio kraj.

Majkl_Davenport

Pohvale zvuče cinično – Majkl Davenport, ambasador EU u Srbiji

Reči divljenja za držanje naših vlasti ambasadora EU u Srbiji Majkla Davenporta deluju još ciničnije. EU kao vredno radi na rešavanju problema izbeglica, a oni se gomilaju u zemljama koje nisu i neće biti članice Unije još mnogo godina. Zemlja lider EU Nemačka je izašla sa “genijalnom” idejom da se odrede kvote broja izbeglica koje zemlje-članice treba da prime. Pravedno i logično bi bilo kada bi te kvote bile srazmerne doprinosu pojedinih zemalja EU u vođenju rata u Siriji, Avganistanu, Iraku i Libiji – kao glavnom uzroku tih, za EU začuđujućih migracija. Problem treba rešavati na izvoru, a ne u tuđem predsoblju.

Ne bi sve ovo izgledalo tako konfuzno i sa pobrkanim emocijama, da nam se pre dvadeset godina nije desilo nešto slično. Samo što je tada u pitanju bio naš narod, naši zemljaci. Tih dana je mnogo građana Beograda, ugostilo i pružilo pomoć izbeglicama iz Hrvatske. Tada smo uspeli da odgovorimo na egzodus našeg naroda iz Hrvatske. U čemu je razlika danas?

Da ne bude zabune. Potpuno mi je jasno da oni nisu naši „zemljaci“, ali nisu ni vanzemaljci. Možda bi bilo najbolje da ih baš tako zovemo – „vanzemljaci“. I ukoliko ne možemo da pomognemo, bar da ne odmažemo. Ukoliko nismo u prilici da nekoga primimo u svoj dom, ili to ne želimo, nemojmo pogrdno i zlonamerno komentarisati one koji su to učinili i pokazali na svom primeru kako je to jednostavno i lepo. Jednostavno, kao što reče nekadašnji srpski patrijarh Pavle, „Budimo ljudi iako smo Srbi.“

 

Ostavite odgovor