SISTEM OLAKŠAVAJUĆIH OKOLNOSTI

SISTEM OLAKŠAVAJUĆIH OKOLNOSTI

Ko se zaista može porediti od Srba i Hrvata kada govorimo o ulogama pojedinih ličnosti u Drugom svetskom ratu? Reakcija Vladimira Đurđića na tekst Dragana Banjca VEČITI DERBI: HRVATI I SRBI o metodologiji gledanja na istorijsku ulogu partizana, četnika i ustaša

 

 

Autor: Vladimir Đurđić

 

Prvi urednik kod koga sam pisao odavno mi je rekao da nije problem kada nešto ne znaš, već kada ne želiš da saznaš. Iz neznanja dolazi obično predrasuda. Možda vam sada ništa nije jasno na šta ukazujem, ali mislim na Drugi svetski rat u Jugoslaviji, odnosno na to kako su generacije vaspitavane da su četnici i ustaše skoro pa isto. Koljači i ubice, kolaboracionisti, a da ih je razlikovala jedino oznaka na kapi…

Ovo pišem kao polemički odgovor na originalni tekst (iz dva dela) kolege Dragana Banjca, objavljen u ovom internet magazinu VREME JE pod naslovom “Hrvati i Srbi: večiti derbi”. Prvi deo tog teksta se bavio zašto je navodna krivica zagrebačkog nadbiskupa u doba Drugog svetskog rata, Alojzija Stepinaca, relativna i zašto se njegova uloga u ratu može posmatrati dvojako. Jedan od razloga za tekst, koliko sam razumeo, je rasprava o mogućnosti kanonizacije ovog čoveka od strane katoličke crkve/Svete stolice.

Autor se valjano potrudio da nam objasni kako Stepinac nije imao loše namere, kako je ustvari bio samo brižan hrišćanin i hrvatski patriota koji je na početku pozdravio formiranje NDH – ali se kasnjie gadio ustaških zločina. Stepinac je nosio svešteničku odoru, za razliku od srpskog, tačnije jugoslovenskog oficira Draže Mihailovića koji je, kako iznosi autor, naređivao masovna klanja i ubijanja.

Jedan od problema, kaže Dragan Banjac, u tome je što su se u tu stvar (kanonizacija Stepinca) nepotrebno mešaju srpski državni i crkveni vrh – koji meni uopšte nisu simpatičani. Koliko sam shvatio, srpska “ekipa” ne bi trebalo da reaguje zbog sopstvenih moralnih grehova. Mnogo toga je izneo autor, ali od svega uzimam jedan primer, gde se, po mom sudu, nazire tendencioznost.

Dragan Banjac je lepo dokumentovao sve “olakšavajuće” okolnosti za Stepinca, odnosno napisao mu je odu, iako pokušava da se ogradi od toga u uvodu drugog dela teksta. Međutim, kao primer srpskih moralnih grehova vadi podatak da je srpski episkop Nikolaj Velimirović 1935. veličao Hitlera – što je istina iz koje proizilazi njegov blagonakloni politički stav prema nacistima. Velimirović jeste hvalio Hitlera 1935. godine, mnogo pre užasa koje su nacisti izazavali. Nje li ugledni New York Times (u jevrejskom vlasništvu) 1938. godine, posle anšlusa Austrije, proglasio nemačkog firera za čoveka godine?

Ono što Banjac nije rekao je da je gotovo ceo tok rata ovaj srpski episkop bio u pritvoru na nekoliko lokacija u okupiranoj Srbiji, gde su ga smestili nacisti – zato što je bio simpatizer pokreta Draže Mihailovića. Iako je bio antikomunista, Nemci nisu imali mnogo simpatija za njega, jer su ga smatrali anglofilom, što Velimirović uostalom i jeste bio. Pred kraj rata vladika je sa patrijarhom Gavrilom Dožićem bio zatvorenik zloglasnog koncentracionog logora Dahau, odakle je oslobođen u decembru 1944. godine i to zbog ideje nemačkog opunomoćenika za jugoistočnu Evropu Hermana Nojbahera da sarađuje sa Ljotićem, Nedićem i svim srpskim antikomunistima protiv nadolazećih partizana. Velimirović, koji je umro u emigraciji u SAD, svakako nije podsticao na ubijanje.

Naravno da se ne može porediti Alojzije Stepinac sa genocidnim ustaškim pokretom, njegovim poglavnikom Antom Pavelićem i zloglasnim misitrom Andrijom Artukovićem, koji su nepobitno zločinački elementi u tom ratu. No, da li se i kako mogu stavljati u isti koš nacistički zatvorenici i biskupi koji su sa ustašama ćaskali o politici?

U ovom kontekstu, moram da se osvrnem i na pokušaj rehabilitacije predsednika ratne srpske vlade Milana Nedića, gde su stvari više nego jasne. Kolaboracija – i tu nema opravdanja, bez obzira na okolnosti u kojima je delovao, a pre svega što je organizovao prihvat ogromnog broja srpskih izbeglica upravo iz države gde je u “mukama” i “pod pristikom” radio Stepinac.

I to je verovatno jedina paralela koja može da se izvede u slučaju “večitih rivala” na Balkanu. Kako ističe Dragan Banjac – i jedan i drugi su kolaboracionisti! Sa druge strane, mišljenja sam da potomcima Milana Nedića niko ne može zabraniti da traže njegovu rehabilitaciju, ma koliko to bilo apsurdno. Milan Nedić je nepobitno bio saradnik okupatora, poput maršala Petena u Francuskoj, ili Kvislinga u Norveškoj, po kome su svi klaboracionisti dobili ime. Njemu nije suđeno, jer ga je smrt pretekla – navodno je izvšio samoubistvo, ali se sumnja da su komunističke vlasti u to umešale prste. Ono što bi eventualno bilo predmet revizije (podvlačim nikako ne političke rehabilitacije!) jeste oduzimanje/konfiskacija imovine generala Nedića, koja je sprovedena bez pravnog osnova. A ta obimna imovina nije bila rezultat ratnog delovanja Milana Nedića, već je bila u vlasništvu porodice mnogo pre rata.

Neodvoji deo narativa Dragana Banjca su partizani i četnici – delom i kroz prizmu devedesetih godina. Da se razumemo: ni partizani ni četnici nisu bili “good guys” ili “bad guys” – nego su i jedni i drugi bili pokreti otpora koji su se prilagođavali okolnostima na terenu i koji su svako u svojim redovima imali fanatike. U prvom slučaju boljševičke profesionalne revolucionare i ubice, kojima generalno ljudski život nije predstavljao nikakvu vrednost, osim kao sredstvo proleterske revolucije. A u drugom slučaju su to bili lokalne kabadahije, koje su se ubijanjem i pljačkanjem svetili lokalnim rivalima, komunističkim protivnicima i njihovim simpatizerima u ratu. Kada su četnici tačnije JVuO izgubili rat, upravo su ti zlikovci bili iskorišćeni da bi ceo ravnogorski pokret kao neprijatelj NOP automatski postao neprijatelj naroda i nacistički saveznik.

SISTEM OLAKŠAVAJUĆIH OKOLNOSTI - Ratni plakat

Ono što je činjenica je da su četnici učinili pokolj muslimanskog stanovništva u Raškoj oblasti i istočnoj Bosni, nesrazmerno veliki u odnosu na ubistva Srba koja su istim delovima zemlje pre toga učinile muslimanske milicije pod nemačkim i ustaškim pokroviteljstvom. Sa druge strane, danas se veoma retko pominju zločini partizana u Crnoj Gori prema srpskim nacionalistima. Osim mitske predstave o partizanima, verovatno jedan od razloga za prećutkivanja činjenica je da su uopšte postojali srpski nacionalisti u Crnoj Gori početkom 1942. godine, odnosno da je likvidacijama izazvan građanski rat upravo u ovom delu bivše Jugoslavije, ali i u Hercegovini. O ovome se mogu i videti svedočenja samih partizana u dokumetarnoj seriji TV Beograd “Jugoslavija u II svetskom ratu”, epizoda “Preventivne likvidacije”.

(link episode: Jugoslavija u ratu 1941-1945 – Epizoda 10 – Preventivne likvidacije )

Mnogi partizani su kasnije pisali o komustičkim zločinima u Hercegovini, a ovom temom se obimno bavio i prvoborac NOB istoričar dr Savo Skoko. O tome postoje i mnoga naređenja Josipa Broza u zbornicima dokumenata NOB, arhivama KPJ i Vojnom arhivu, koja su slobodno dostupna istraživačima. U njima se (parafraza VĐ) traže “ubistva viđenijih srpskih nacionalista u selima i likvidacija četničke bande”, naročito u Bosni.

SISTEM OLAKŠAVAJUĆIH OKOLNOSTI-Jevrejin-cetnik

Jevrejin – četnik

Dugo su prećutkivani takozvani “Martovski pregovori” iz 1943. u jeku bitke na Neretvi – između vrha partizanskog pokreta i Nemaca i neka neobična sadejstva Titovih boraca sa ustašama protiv četnika u Istočnoj Bosni 1942. godine. Njima su bili začuđeni i nacistički generali. Tu su kratkoročna primirja (a ne saradnja) između nekoliko četničkih komadanata i Nemaca (bez Mihailovićevog odobrenja), a koja su bila kraća nego što je predviđeno zbog toga što su četnici nastavljali da uznemiravaju Nemce – razoružavanje nemačkih patrola, skidanje sa voza nemačkih vojnika, pucanje na nemačke policajce kao upozorenje. U istu ravan se mogu svrstati i kratkoročni sporazumi o nenapadanju između civilnih vlasti NDH, domobrana i lokalnih četnika 1942. u Bosni, koji zbog nepoštovanja (opet) srpskih snaga ubrzo izgubili na značaju. Usput, da ne zaboravimo da su četnici u istočnoj Srbiji imali jednu celu četu sastavljenu od Jevreja. Fotografije te jedinice se mogu naći u muzeju holokausta Jad Vašem u Izraelu. Uz sve da pomenemo da su Dražine jedinice tokom rata napadale Ljotićevce (jedine autentične srpske fašiste) ponekad žešće nego partizane!

Na kraju ne znam da li bi posle rata Amerikanci odlikovali nacističkog kolaboracionistu i zločinca, a Nemci tokom rata svog saradnika “častili” ucenom od 200 hiljada rajhsmaraka u zlatu? Šta se sada može zaključiti iz ove dokumentarne salate u kojoj sam izneo mali deo olakšavajućih okolnosti za JVuO i oteževajućih za NOB? Mnogo je ovakvih dokumenata, fotografija, priča i izmišljotina – ali sve dokazuje da se istorija o partizanama i četnicima ne može posmatrati jednosmerno i pojednostavljeno. Ispada da je stav o zločinima i kolaboraciji iznet u tekstu Dragana Banjca donet olako. Sve ovo, naravno, ukoliko nemamo takav pristup gde jednu istinu stavljamo pod tepih, a drugu na pijedestal iz ideoloških predrasuda. Svako ima pravo na svoju istinu, ali nema prava da tvrdi da je to jedina istina.

Zato me čudi što je Dragan Banjac izvadio svu moguću artljeriju da bi opravdao Stepinca. Ali zato niti jedan dokument, nijedno narađenje, niti jedan citat koji postoje i koji su dostupni javnosti nije uzeo u obzir – a oni idu u prilog generalu Mihailoviću. Jer se navodna, nedovoljno dokazana i pravno sporna krivica Draže Mihailovića presudom iz 1946. godine potvrđuje i ostaje neupitna! Uz drugačiji pristup, a bez ideoloških predrasuda, možda bi i zaključci Dragana Banjca bili bar malo drugačiji.

 

Ostavite odgovor