BUDALAŠTINA-ZVANA-IZBORI

BUDALAŠTINA ZVANA IZBORI

Sve u svemu, vanredni parlamentarni izbori u Srbiji su čista budalaština! Oni su potrebni Vučiću samo da bi osigurao svoju neograničenu vlast još četiri godine, da bi neutralisao „proruske“ elemente u sopstvenoj partiji, da bi eliminisao ili disciplinovao sadašnje koalicione (sasvim nepotrebne) partnere i da bi takozvanom jadu od neujedinjene i smešne „demokratske opozicije“ zadao smrtonosni udarac

 

 

Autor: Srdjan D. Stojanović

 

Današnja odluka koju je „obznanio“ Predsednik vlade Aleksandar Vučić (i ujedno predsednik beskrupulozne interesne družine pod nazivom SNS) o raspisivanju parlamentarnih izbora za maj mesec 2016. godine nije bila neočekivana. Njemu su država, demokratija i sve institucije sistema samo igračke ili puki instrumenti u ostvarivanju neodmerene, nezajažljive i neograničene vlasti. A kada vam u tome svesrdno pomaže kompromitovana i korumpirana opozicija, dok će nacija, uprkos brojnim pokazateljima da ništa nije u redu, gotovo sigurno da izabere sopstvenu propast – ne postoji ni jedan razlog za optimizam.

Postoje u sistemu parlamentarne demokratije razlozi iz kojih se pre vremena raspisuju izbori. To mogu biti konstantna politička nestabilnost (ovde nije u pitanju), nedostatak parlamentarne većine da se izglasavaju vladine mere i zakoni (opet nije to u pitanju) ili neki vanredni događaji ili okolnosti za koje vlada neće da preuzme odgovornost odlučivanja bez provere svog mandata kod birača (ni ovde to nije slučaj).

U svim drugim slučajevima radi se o patološkoj izvitoperenosti ličnosti i društvenih odnosa – koji skupa ukazuju da je demokratija kao sistem farsa, odnosno samo kulisa za nešto što se ne može zvati diktatura (podvlačim da ne živimo u klasičnoj diktaturi), već odumiranje svih institucija – terminalni rak društva. I tu leka nema!

Kada se u društvu desi takva stvar, a moguća je u svakom, čak i sofisticiranom društvu sa uspostavljenim sistemom vrednosti, elitom, poretkom i tradicijom (setite se nemačkog primera), onda na vlast dolaze patološke ličnosti. Šta će biti sa srpskim društvom za pet, deset ili dvadest godina – niko ne zna da kaže. Ukoliko budemo imali “sreće” – uzeće nas pod svoje neka od svetskih sila. To se desilo sa Nemačkom i ogromni potencijal te zemlje je iskorišćen od strane Amerike za dugoročno planirano strateško preuzimanje Zapadne Evrope. Ali potrebno je imati geopolitički značaj i veličinu koje zavređuju takvo strpljenje i napor od strane neke od sila. Međutim, kada si relativno mali, ekonomski, kulturno i sirovinski igrač minornog značaja – ne treba očekivati previše već da se nama bave minorni „igrači“ iz brojne birokratije velikih sila, koji se ne ističu nekom političkom ili filozofskom darovitošću. Eventualno možemo da budemo „valuta za potkusurivanje“ u igrama moćnika – jer tu nema neke naklonosti, ljubavi ili simpatija. Tu je važno samo kolika ti je cena i pregovaračka moć u očima moćnika. Zasluge (stare ili nove) se tu ne broje i ne važe, ma koliko to neko od naših političara budalasto mislio da može da računa na njih.

Sudbina nacije (namerno izbegavam izraz „narod“, jer smatram da je to zastareo i plemenski oblik kolektivnog bitisanja ljudi) u rukama je elite. Kada ta elita postane korumpirana ili se svede samo na „biznis elitu“, onda je znak za uzbunu. Ne mogu „perjanice“ društva biti lažni ili takozvani „Megatrend“ doktori, magistri, diplomci i slični – jer oni koji su spremni da prevare, kupe, obogate se na brz i lak način ne vide dalje od svog sebičnog interesa. To nije osnov za promišljanje budućnosti celokupnog društva. Njihova sebičnost i samoživost su upravo simptomi zla.

Bolest političke elite kod nas u Srbiji nije posledica vladavine Aleksandra Vučića i njegove kamarile. Oni samo vešto instrumentalizuju sve poluge vlasti i upravljanja nastale mnogo ranije. Naopak karakter i lopovske navike elite razvijani su mnogo pre, bojim se da je to od vremena akutne dekadencije socijalizma, početkom sedamdesetih. Setimo se da smo na čelu srpskog dela (savezne) države krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih imali vrhunske intelektualce kao što su Latinka Perović, Marko Nikezić, Mirko Tepavac ili Koča Popović, svi od reda ljudi od integriteta, kojima partijska pripadnost nije bilo dogmatska i interesna odrednica… Sa fizičkom i mentalnom degradacijom Broza usled starosti, uticaj nad njim su preuzeli Draža Marković, Petar Stambolić, Nikola Ljubičić i slične protuve, koji su karijere gradili na poslušnosti, a ne na intelektualnoj obdarenosti. Bojim se da Srbija sada plaća cenu za to.

Izbori u maju neće doneti Srbiji nikakvu promenu, sreću ili zaokret. Sve će ostati isto – možemo očekivati dalje ekonomsko propadanje i ubrzano fizičko propadanje tih birača koje će sigurno izabrati Vučića ili nekog drugug grobara nacije! Izborni sistem je takav da produkuje bolesne odnose, a niti jedna politička grupacija (partija) se ozbiljno ne zalaže za njegovu promenu. Jednostavno je objašnjenje: do sada su svi od reda uspeli da budu na vlasti (sa zlim, lošim, katastrofalnim rezultatima) bar neko vreme – da steknu imovinu i status koji nisu do tada imali – a da pri tome posle silaska sa vlasti (ili povodom povratka u vlast) nisu odgovarali. Zato se i ne zalažu za promenu izbornog sistema!

Evo i mana tog i takvog izbornog sistema:

  • Dvesta pedeset poslanika u parlamentu je mnogo, pogotovo ako su oni „slepi“ sluge svojih partija koji ne trpe drugačije mišljenje. Dovoljno bi bilo i sto poslanika, kada bi oni bili istinske samostalne ličnosti i predstavljali svoju biračku bazu, a ne svoju partiju.
  • Proporcionalni izborni sistem je zlo – jer se ne zna za koga se glasa, već se ljudi opredeljuju za izborne liste. „Prelivanje“ glasova (lista koje ne prelaze cenzus i nevažećih lističa) bilo bi sprečeno. Lažni je izgovor da bi usled izostanka proporcionalnog sistema izostala reprezentativnost etničkih manjina i drugih osetljivih grupa. Njima bi moglo da se garantuje određeni broj mesta u parlamentu i da ne mogu da budu nadglasani kada se radi o specifičnim pitanjima od njihovog interesa.
  • „Cela Srbija – jedna izborna jedinica“ je samo modus da ne moraju da se poštuju regionalne različitosti i interesi, već je sve podređeno volji partijskih vrhuški u Beogradu.

Samo sam naznačio neka od pitanja izbornog sistema koja treba preispitati pre nego što se donese odluka da se ide na izbore.

Pored ovih „tehničkih“ pitanja koja se tiču glasanja i izbornog sistema, ne mogu a da ne pomenem suštinsko pitanje u demokratiji: Po čemu se suštinski razlikuju programi partija na vlasti i velikog dela parlamentarne opozicije? I Vučiću i parlamentarnoj opoziciji su „puna usta“ reformi, ubrzanog puta ka Evropskoj Uniji, saradnje sa međunarodnim finansijskim institucijama… Sve kada bi to bila optimalna rešenja za Srbiju, ne vidim razliku među političkim platformama! Drugim rečima oni se utrkuju ko će bolje izvršavati naloge i zadatke iz Vašingtona, Brisela, Berlina, Londona ili Pariza…

Vanparlamentarna opozicija, sa druge strane, izrazito je evroskeptična, ali nema resursa, ugleda i načina da se ravnopravno nosi sa parlamentarnim strankama na vlasti i opoziciji. Zašto je to tako – treba da se zapitamo i mi građani i predstavnici tih stranka. Možda je alternativa za delotvorno političko organizovanje građana u samoorganizovanju i povezivanju regionalnih inicijativa i pokreta. Političke partije su pokazale da to definitivno nisu!

Sve u svemu, vanredni parlamentarni izbori u Srbiji su čista budalaština. Oni su potrebni Vučiću samo da bi osigurao svoju neograničenu vlast još četiri godine, da bi uklonio „proruske“ elemente u sopstvenoj partiji, da bi eliminisao ili disciplinovao sadašnje koalicione (sasvim nepotrebne) partnere i da bi takozvanom jadu od neujedinjene i smešne „demokratske opozicije“ zadao smrtonosni udarac. Interesi Srbije, na koje se poziva iz ovih ili onih kvazi razloga, svakoko to nisu. Osim psihijatrijskog lečenja za većinu partija i njihovih lidera, možda jedino preostalo rešenje je apsolutni bojkot tih i takvih izbora.

9 Comments

  • zile kaže:

    Bojkotovanje izbora samo dovodi do njihovih laksih dolaska na vlast!Gradjani ove drzave ce se ili probuditi (dovesti nove ljude na vlast koji ranije nikad nisu bili u politici)Ili ce u bojkotu i apatiji polako ali sigorno propasti!

  • Miloš kaže:

    Svaka reč na mestu. Jedino što se ne bih složio sa tobom je bojkot. Znam šta hoćeš da kažeš, i to bi bilo dobro, ali ne i dovoljno. Kao prvo, da bi od toga bilo nešto mora da se stvori kritična masa koja bi bojkotovala. Da bi se to desilo, trebalo bi da postoji veći i jači stranački blok koji bi svoje glasače pozvao da ne izlaze na izbore. Ovako, SNS ima jaku bazu, sa odanim i disciplinovanim glasačima, što se videlo i na prošlim izborima. Zaista ne bih da vređam bilo koga, ali parafraziraću Đorđa Vukadinovića koja kaže da za SNS glasa manje pismeno glasačko telo, koje informacije dobija putem TV-a i ostalih medija koji su pod punom kontrolom Vučića. Nije on blesav. Zna koja mu je ciljna grupa i na njih puca. Takođe zna, da je veliki broj mladih ljudi zgađen politikom i da odbijaju da uzmu aktivno učešće u tome. Tako da u ovoj situaciji bojkot ne donosi ništa dobro, čak suprotno. Na predhodnim izborima su apstinenti i razočarani glasači DS-a jednim delom doprineli ovome što imamo danas. A to je apsolutna degradacija društva po svim parametrima. Već si o tome manje više sve rekao, te ja sada neću ponavljati već očigledno. Jednostavno, SNS mašinerija će se sada mobilisati više nego ikada. Smatram da izlazak na izbore i glasanje protiv ovakve vlasti nije pitanje političkog izbora ili ukusa, već moralne obaveze svakog mislećeg građanina da se suprotstavi zlu koje se nadvilo nad nama. Ja sam pesimista kao i ti. Smatram da nas najgore tek čeka, ali takođe verujem da ne smemo sedeti skrštenih ruku i dozvoljavati botovima sendvičarima da odlučuju o našoj sudbini. Možda se ona odlučuje negde drugde, možda naš glas nema efekta, možda je sve uzalud, ali bar ne treba da sedimo skrštenih ruku. Možda ja malo idealistički gledam na sve to, ali ne smemo odustati. Jer ovi drugi sigurno neće.
    Topli pozdravi

  • Небојша Бугариновић kaže:

    Срђане, текст ти је изврстан и потресан. Дијагноза – непогрешива. Али, бојим се (или, тачније, “надам се”) да лек у облику поновне изборне апстиненције који препоручујеш није адекватан. Јер, онда би нам остало да спас видимо само у чуду, а чуда су престала да се дешавају пре 2016 година. Зато сам убеђен да, уз све гађење, сваки мислећи и одговоран човек мора “прогутати жабу” (што рече наш покојни пријатељ), запушити нос и на листићу заокружити најмање зло.

    Ако кажеш да је корен наше несреће у накарадној политици уназад бар четири деценије, ја могу да се сложим. Али не могу да су сви у потпуности исти. Ја знам да Шутановац уме да упише плац поред Храма Светог Саве као пашњак, али макар као министар одбране није правио глупости попут несвршеног керамичара који пуким непоштовањем процедуре у смрт отера седморо људи.

    Далеко било да било коме препоручујем да гласа за “жуте”. Као што знаш, моје искуство са њима последњих година није било нимало пријатно. Међутим, уколико се супротни блок укрупни, сваки глас против полуписмене, незајажљиве и неморалне фукаре која је испливала у последње четири године јесте глас наде да ће се можда у неко догледно време формирати нека квалитетнија политичка класа. Затварањем очију и апстиненцијом бојим се да ћемо само учинити услугу онима које називаш интересном дружином, а државу у којој живимо ћемо гурнути у још дубљу провалију. То одговорни људи не раде.

    • Dragi Bugi,
      Ja ne mogu više da podnesem “biranje izmedju dva zla”. Na tu sam varijatnu pristajao više puta u prošlosti. Tada sam hteo da glasam za Djindjićevu varijatnu, a dobio sam u “paketu” Koštunicu, Velju i ostale, zatim Tadića a dobio sam SPS i ljubljenje Dačića i Tadića, Čedu a uz njega smrdljivog Vuka Draškovića… Ovo što nam se dešava sada je upravo takvo biranje izmedju dve loše opcije – i dokle god to bude izbor izmedju čvrstih govana i proliva, ja u tome neću učestvovati! Ne teram tebe ili bilo koga da apstinira, ali bar se neće moj glas (dat nekoj pristojnoj opciji koja ne prelazi cenzus) neće sigurno “prelivati” onima protiv kojih sam bio, što se dešava sa onima koji ne prelaze cenzus ili ponište glasački listić. Oni koji ne glasaju bar se ne “prelivaju” nikome! Nema medju nama nesporazuma!

      • Небојша Бугариновић kaže:

        Док мислећи људи не могу да поднесу “бирање између два зла”, фукара гура земљу у још дубље безнађе. Мислиш да мени није гадно? Али шта је алтернатива?

  • Данило kaže:

    Прецизно, у центар, погодили сте срж онога што гледам и осећам када је у питању моја лепа окупирана земља, мој диван и напаћен народ.
    Док рак убија најдраже око мене, који су своја прва два а уједно и последња два отпатка од пензија дали на легалне и нелегалне лекове и болнице (уместо на вољене унуке), који су учени и који су нас учили да се поштеним радом све може постићи, а на крају умрли са осећајем беде, превареног и опљачканог и са бригом о дуговима, “минусу” и кредитима за које су знали да треба а нису знали како да их врате, нико не помиње ту епидемију болести, која је очигледно захватила како наше дивне људе, друштво, тако и систем.
    Да, лек код овдашњих “доктора” знамо да није.
    Да, лек сигурно није у гласању које је обесмишљено, као што су обесмислили све што је имало људско, али морам да верујем да постоји онај ко тумор може безбедно да одстрани, морам да верујем да лек постоји, тражим их и нећу престати са потрагом, јер су ме на крају крајева тиме заветовали наши преци, са вером у Бога, по цену свог живота, а зарад здравог живота наше деце у здравој Србији.

    • urednik Srdjan D. Stojanović kaže:

      Postovani, Vi ste zaista shvatili srz naseg (srpskog) problema i sta sam ja hteo da kazem. Moj tekst je pesimistican, jer se ne nazire resenje sa ovakvim politicarima (iz svih partija). Ali kako Vi kazete, moramo da tragamo i da se nadamo, inace sve ovo nema smisla. Pozivam Vas da ako zelite i hocete napisete neki tekst za nas internet magazin. Ne mora to da bude politicka tema, jer mi pokusavamo da pisemo o svim releventnim temama za pametne ljude! S postovanjem, Srdjan Stojanovic

  • Данко Б. Марин kaže:

    Рекламирана ,,опозиција” – нова , свежа, млада&некомпромитована је Чомићка и сва гомила политикантског отпада који не може ни да се рециклира попут радикалског у СНС 🙁 Не гласам ! Патократија овде нема алтернативу…

Ostavite odgovor