rusija-i-eu-energetski-odnosi-ljubavi-i-mrznje

RUSIJA I EU – ENERGETSKI ODNOSI LJUBAVI I MRŽNJE

Ne postoji „geopolitika energije“ sama za sebe. Gaspromovi potezi se često pogrešno tumače kao sredstvo neke političke strategije. Ali, realnost je drugačija – energija je politički posao, ali je u celini uzevši, biznis

 

Autor: Miloš Zdravković

 

Eri jeftine energije došao je definitivni kraj. “Energetska bitka“ potrajaće barem nekoliko decenija. U tu bitku za bukvalno preživljavanje neke zemlje i nacije ulaze bogatiji, neki (većina) siromašniji, ali je činjenica da su svi u istom loncu, te stoga sledi da nikada u svojoj istoriji sudbina čovečanstva nije bila povezanija. Jer energija povezuje i pokreće svet.

Sasvim je čudno što je umesto da ujedini celu Evropu (kojoj Rusija pripada geografski, istorijski, kulturno i psihološki), pitanje energije poslednjih godina postalo tema koja deli kontinent. Rusija poseduje 26,6% svetskih rezervi gasa, između 6,2% i 13% poznatih rezervi nafte i oko 20% poznatih rezervi uglja. Po tome je Rusija svetski lider u trgovini gasom i izvoznik nafte u rangu sa Saudijskom Arabijom.

EU uvozi više od 80% nafte i 60% potrebnog gasa. Prema procenama iz Evropske komisije, do 2030. godine uvozna zavisnost Unije će porasti na preko 90% kada se radi o nafti i na 80% kada je u pitanju gas.

Poznato je da se 75% svetskih rezervi nafte nalazi u islamskim državama. Na sastanku Organizacije islamskih država održanom 2002. godine, predsednik vlade Malezije Mahatir rekao je da je nafta jedina roba koju poseduju arapske zemlje, a koja je potrebna svetu. Smanjenje proizvodnje nafte moglo bi da se iskoristi za odbranu interesa muslimana. Kako bi se u punoj meri priznao evropski propust da vrednuje Rusiju kao (potencijalnog) strateškog partnera, potrebno je samo da se uporede komentari u zapadnoj štampi o državama članicama OPEC i Rusije, koja je sused Zapada i njen duhovni i kulturni partner.

Rusija je danas najvažniji spoljni snabdevač EU naftom, gasom i ugljem. Ovakav odnos bliskih suseda je logičan i međusobno koristan kada se imaju u vidu rezerve energije u Rusiji i pouzdano i rastuće tržište uvozne energije u EU. Energetski sektor je istovremeno ključni deo izazova, ali i glavni deo odgovora. EU ima sreće da je okružena sa tri trenutno glavna izvoznika gasa – Rusijom, Norveškom i Alžirom. Međutim, rezerve za buduću proizvodnju gasa su uglavnom koncentrisane u Rusiji i na Bliskom Istoku. Zato je Rusija sada, a ostaće i u budućnosti, ključni evropski snabdevač. Izazov predstavlja činenica da se ruski gas dovede do tržišta. Ruske rezerve su geografski udaljene od tržišta – bilo ono evropsko ili neko drugo – i nalaze se u kako klimatski, tako i geološki izazovnom okruženju. To zahteva velika ulaganja i upravo je po toj temi EU veoma zabrinuta.

Razlog za zabrinutost je ruska sposobnost ili spremnost da isporuči dovoljne količine gasa u EU i u budućnosti. Evropljani su zabrinuti zbog nastupajućeg sloma u snabdevanju zbog veoma značajnog rasta potrošnje gasa unutar Rusije i pretpostavljenog nedostatka investicija za razvoj novih gasnih polja. Do 2030. godine uvoz gasa u EU bi mogao da poraste za dodatnih 200 milijardi m3 godišnje, sa sadašnjih 300 milijardi m3. U isto vreme najnovije prognoze ruskih eksperata govore o porastu izvoza gasa od nekih 100 milijardi m3 godišnje do 2030. u svim pravcima, uključujući i tržišta u Aziji.

Imajući u vidu ovaj neizbežan fizički limit, ali i činjenicu da je razumna diversifikacija snabdevanja i tražnje uvek i u svim sektorima ekonomije razumna politika – EU traži načine da diversifikuje svoje izvore snabdevanja za neophodne dodatne količine iz država kao što su Egipat, Katar, Nigerija i Libija. To ne znači da u praksi Unija želi da se udalji od Rusije, već se samo radi o želji da se osigura potpuno zadovoljenje buduće tražnje. Prirodni gas povezuje EU i Rusiju i tako će ostati nekoliko decenija.

– Za Rusiju su prihodi od izvoza gasa u EU, zajedno sa onima od izvoza nafte, od suštinskog značaja za podsticanje brzog ekonomskog rasta u nekoliko proteklih godina.

– Za EU, 42% uvoza gasa i 30% uvoza nafte koji potiču iz Rusije jasno obezbeđuju energetsku bezbednost Evrope i održavaju njen ekonomski rast.

Odatle i smisao dubokog, strateškog energetskog partnerstva. Rusija stavlja do znanja da želi da ostane „osnovni snabdevač“ EU gasom – snabdevač koji je dovoljno veliki i pouzdan da ispuni svakodnevnu tražnju, a ne samo da bude pouzdan za vreme vrhunca tražnje. Istovremeno, Rusija želi bezbednost tražnje, nasuprot statusa rezervnog snabdevača.

Kada se radi o pitanju energetske infrastrukture, ruske i evropske kompanije su preduzele nekoliko važnih projekata kreiranih kako bi se ojačala zajednička energetska bezbednost. Jedan od najznačajnijih  projekata je gasovod Severni tok – od kojeg se očekuje da kada se iskoriste svi raspoloživi kapaciteti  transportuje 55 milijardi m3 gasa, umesto sadašnjih 30 milijardi m3 gasa.

Činjenica da je Rusija bogata, sa većim i raznovrsnijim resursima energije od bilo koje druge države na svetu, sama po sebi ne određuje njenu sudbinu, ali zasigurno ima velike političke posledice. Globalni pad cena nafte 1991. godine je bio jedan od najsnažnijih pokretača bankrota i kolapsa SSSR, a naredni pad cena 1998. godine je doveo rusku privredu na ivicu katastrofe. Logično, obezbeđenje od takvih nesreća je jedan od centralnih bezbednosnih ciljeva svakog ruskog rukovodstva. Brojne, naizgled iracionalne ekonomske odluke, posebno u domenu jačanja državne kontrole nad energetskim sektorom, mogu imati smisla ako se razumeju kao mere za upravljanje bezbednosnim rizicima.

Gasprom (najveći svetski proizvođač i distributer zemnog gasa) agresivno nastoji da stekne infrastrukturu u inostranstvu, kao što su tranzitni gasovodi i centri za distribuciju gasa, u rasponu od Beltrangasa, beloruske tranzitne i distributivne kompanije, do predloženih gasnih čvorišta u Centralnoj i Zapadnoj Evropi. Na sličan način, privatne ruske naftne kompanije kao što je Lukoil kupuju rafinerije i benzinske pumpe širom Evrope. Zaista, ruska ideja integracije sa Evropom se može sumirati kao međusobne investicije i uzajamna kupovina akcija.

U međuvremenu Gasprom je zauzet jačanjem bilateralnih veza sa najvećim evropskim energetskim kompanijama. Nemački EON i BASF, italijanski Eni i Enel, Gaz de France i holandski Gasunie su zaključili dugoročne poslove sa Gaspromom. Počevši od 2005. godine Gasprom odbacuje svoj sistem de facto imperijalnih preferencijala koje su omogućavale pojedinim državama Zajednice Nezavisnih Država (ZND) da kupuju gas po znatno nižim cenama. Ovo je deo generalne politike Moskve da svoje odnose sa ZND pomeri na komercijalnu osnovu. Tajming povećanja cena je bio šokantan. Belorusija je dobila grejs period, kako se ne bi naškodilo predsedniku Lukašensku uoči izbora, a aktuelna cena se donekle razlikovala. Prijateljska Jermenija je dobila bolje uslove od neprijateljske Gruzije, ali niko nije pošteđen. „Bivši“ Sovjetski Savez je prestao da postoji – sa apekta Gasproma (ili Moskve) sada je sve postalo inostranstvo. Rusija više nije sebe smatrala bivšom i budućom imperijom. Umesto toga, počela je da se ponaša kao velika sila vis-a-vis svojih malih suseda.

Na scenu je stupila nova ruska strategija koja zagovara diversifikaciju njenih tržišta, uglavnom prema Kini i Pacifiku. Ukoliko bi Moskva uspela da sprovede ovu diversifikaciju, ona bi mogla, do određene mere, da bude u mogućnosti da bira u kom pravcu će izvoziti svoju naftu i gas. To bi bio ruski san kao proizvođača, odnosno noćna mora za potrošače koji bi možda morali da se nadmeću jedni protiv drugih. Za tranzitne države to bi značilo eliminisanje bilo kakvog njihovog uticaja. Međutim, ruski planovi diversifikacije će verovatno biti teže izvodljivi nego što Kremlj veruje, a manje opasni nego što Evropljani strahuju – posebno jer Rusija preferira dugoročne ugovore.

Gasprom je Rusija, a Rusija je u takmičarskom raspoloženju. Kao i Rusija, Gasprom želi da zaradi novac, da bude snažan, bogat i poštovan. Ne postoji „geopolitika energije“ sama za sebe. Gaspromovi potezi se često pogrešno tumače kao sredstvo neke političke strategije. Ali, realnost je drugačija – energija je politički posao, ali je u celini uzevši biznis.

 

Izvor: www.global research.ca

Ostavite odgovor