REFERENDUM O NATO, PA IZBORI

REFERENDUM O NATO, PA IZBORI!

Vlada treba da odlučuje o dnevnim pitanjima i za to dobija mandat. Ali pitanja strateškog opredeljenja – ostaju naciji da ih vaga i odmeri na referendumu. To ne isključuje mogućnost da nacija donese pogrešnu odluku, ali omogućava vladi da ne bude optuživana i suđena za veleizdaju. Nažalost, od nacije koja se toliko zanima za Reality TV programe, ne može se očekivati mnogo

 

Autor: Srdjan D. Stojanović

 

Posle nedavnog susreta sa delegacijom američkih senatora iz obe relevantne tamošnje stranke Aleksandar Vučić je iskoristio da izrekne do sada nezamislivu stvar – da on hoće da privuče strane investitore, a koje nikako ne želi da odvraća negativnom retorikom. To je koincidiralo sa prihvatanjem od strane Skupštine sporazuma sa NATO paktom, za koji je predsednik Nikolić brže-bolje najavio da će potpisati.

Siže tog i takvog sporazuma je bio ponuđen na potpisivanje još predsedniku Srbije Milanu Milutinoviću tokom pregovora u Rambujeu 1999. godine, a kada je on to odbio, Medlin Olbrajt mu je rekla: „Da li znate šta to znači?“. Milutinović je navodno odgovorio: „Da, to znači da ćete nas bombardovati“.

U „bisere“ lidera SNS svako treba ubrojati stalna „zaklinjanja na vernost“ nemačkoj kancelarki po svim pitanjima – a sve radi „evropskog puta Srbije“. Ovih dana zaređale su (kao slučajno) izjave predsednika vlade Srbije na temu odnosa zemlje sa SAD i mogućeg članstva u NATO. Ne treba biti pametan da se to shvati rezultatom „tihe diplomatije“ najmoćnije zemlje sveta, odnosno nevidljivih pritisaka da se sa prostora Balkana istisne Rusija. Kod Amerikanaca nema „hoću-neću“, opcije se svode da ste ili sa njima (pod uslovima koje nameću i nemaju želju za kompromisom), ili ste protiv njih! Kao u kaubojskim filmovima.

Istovremeno, ni Rusija ne sedi skrštenih ruku, već pokušava da svoju više ne tako uticajnu poziciju ojača – kroz raznovrsne ponude strateške eneregetske i privredne saradnje. Treba istaći činjenicu da Rusija više ne uslovljava tu stratešku saradnju pristupanjem svom odbrambenom paktu (jer ga i nema). Ali naivno je misliti da je takva saradnja bez uslova. Međutim, politika balansiranja između „čekića i nakovnja“ od strane Srbije, ili po starom zbog Tita nevoljenog nesvrstavanja, sudeći po ruskoj poziciji je moguća i poželjna.

Pred predstojeće parlamentarne izbore nameću se brojna pitanja za koje mi, kao građani s pravom očekujemo odgovore. Opet, sa druge strane, političke stranke na vlasti i parlamentarna opozicija nam ne nude zadovoljavajuće odgovore. Svi odreda su pristalice NATO pakta (u raznim modalitetima) – ali pokušavaju da svoju naklonost (status plaćenih lobista ili dobrovoljnih simpatizera) vešto prikriju! Vanparlamentarna opozicija je proruska ili u nešto manjoj meri za vojnu neutralnost – ali svakako bez mogućnosti da svoje stavove brani u javnosti na adekvatan način. Zato je jedino pravo rešenje sazivanje referenduma sa ponuđenim odgovorima „za pristupanje NATO paktu i organizacijama u asocijacij sa njim“ ili „za političku i vojnu neutralnost“.  I to je pitanje od vitalnog značaja za opstanak nacije, koje mora da se postavi pre parlamentarnih izbora!

Da su uslovi za parlamentarne izbore i izborni sistem groteskni i farsični –  a da pri tome favorizuju stranku na vlasti – nije novo, niti nepoznato. Izlazak na takve izbore je uzaludan, smešan i glupav. (videti: Budalaština zvana izbori) Pri tome se sve moguće male i velike sile prisutne na srpskoj pozornici (ne samo parlamentarne stranke, već i brojne nevladine organizacije i grupe za lobiranje) iz petnih žila trude da ubede građane kako je to „patriotska dužnost“ izaći na izbore. Svi oni imaju razloga za to – od malih ili velikih para koje za to primaju, političkog opstanka pa do iskrenog verovanja u časnost ideje da se glasa (po svaku cenu).

Referendum bi donekle popravio sve mane aktuelnog izbornog sistema i izbornih uslova – ono što ne može da se reši na kratak rok! Najpre bi sve stranke koje učestvuju na izborima bile naterane da se jasno opredele za šta su, a onda bi mogle mirne savesti da takve svoje stavove propagiraju na kasnijim izborima. Pa kome opanci, a kome obojci! Izlaznost na referendum bi svakako bila daleko viša nego na farsu od izbora, a samim tim bi glas „belih listića“ i apstinenata od izbora (brojne populacije koja je generalno zgrožena svim akterima na domaćoj sceni) bio i te kako validan i brojao bi se, a ne bi se „prelivao“.

Strateška opredeljena jedne nacije (namerno izbegavam reč „narod“, jer ona pokazuje svojevrstan politički primitivizam društva, tako omiljenu među gotovo svim strankama demagoške provinijencije) ne smeju da budu prepuštena volji (bilo koje) stranke na vlasti. Zbog toga refenrendumi kao ustavna i politička kategorija i postoje. Vlada treba da odlučuje o dnevnim pitanjima i za to dobija mandat. Ali pitanja strateškog opredeljenja – ostaju naciji da ih vaga i odmeri na referendumu. To ne isključuje mogućnost da nacija donese pogrešnu odluku, ali omogućava vladi da ne bude optuživana i suđena za veleizdaju. Nažalost, od nacije koja se toliko zanima za Reality TV programe, ne može se očekivati mnogo.

Nadam se da u ovom pisanju nisam zauzeo stav „za“ ili „protiv“. Na naciji je da se opredeli kuda treba da ide. Nije mi bila namera da favorizujem ni jednu moguću opciju, iako bi bilo moguće izneti puno argumenata „za“ i „protiv“. Odgovornost za svoju budućnost treba da preuzmu građani – a ne da se kriju iza takozvanih „narodnih predstavnika“, odnosno izabranih poslanika i partija.

Ostavite odgovor