AMERIČKI-BLUZ-U-SRBIJI-ILI-SRPSKI-BLUZ-U-AMERICI-Katarina-Pejak

AMERIČKI BLUES U SRBIJI ILI SRPSKI BLUES U AMERICI

Moja muzika nikad ne može biti do kraja američka, ali nije to ni srpski blues. Uostalom, ona je onoliko američka ili onoliko srpska, koliko sam to ja.  A ja sam, još uvek, neopredeljenai fizički i emotivno, na pola puta između rodnog grada i nekog sveta, koji je, samo možda, dobar za mene  

 

 

Autor: Katarina Pejak

 

Pred koncert koji će imati u petak 19. februara 2016. u beogradskom klubu Mikser House, talentovana kantautorka Katarina Pejak, rođena Beograđanka, a već četiri godine stanovnik Amerike, piše ekskluzivno za VREME JE.

Drago mi je što sam dobila prostor i platformu da govorim o svojoj muzici na onaj način koji meni odogovara, a i da govorim o tome kako bih ja volela da se ona tumači. To je nešto za šta umetnici često nemaju priliku.

Pre neki dan mi je u jednoj emisiji bilo postavljeno pitanje da li ja predstavljam srpski bluz u Americi, ili američki blues u Srbiji. Pre nego što odgovorim na to, pozabavila bih se korišćenjem stilske odrednice “blues“. Ako se bavimo uskim žanrovskim karakteristikama ove muzike, a posebno ako se osvrnemo na klišee koji je prate u pogledu neke šire publike („blues je kada se dobar čovek oseća loše“), lako je primetiti da se ja tu ne uklapam. Nije svaka moja pesma blues po formi. Takođe, na koncertnom repertoaru, nalaze se možda svega tri pesme koje se izvode kao shuffle, koje imaju strogu formu od 12 taktova – karakterističnih za blues.

Međutim, sve pesme su stvorene pod uticajem bluza, ili, da citiram svog oca, njegovih „graničnih područja“. Još bitnije, blues je više stvar pristupa nego stvar sadržaja. Blues svira Derek Trucks, ali ga i peva Amira Medunjanin, svirao ga je Boban Voz, kao i mnogi iskreni muzičari na ovom svetu koji ne spadaju u taj žanr i nikada ne bi mogli da budu na tom tržištu. U isto vreme, ima mnogo ortodoksnih blues bendova, koji možda sviraju blues note, ali blues ne dopire do njihove publike. Bar ja to tako vidim i čujem. Sa svim tim u vidu, rekla bih da publika koja dođe na koncert „Katarina Pejak & Friends“, svakako dolazi na blues koncert.

A sada, da odgovorim na pitanje s početka teksta. Ja sam, pre odlaska na čuveni Berklee College Of Music u Bostonu, bila klasično obrazovana, ali istovremeno samouka u pogledu blues pijanizma. Mnogi trikovi i maniri ove muzike mi nisu bili bliski, dok sam sama lutala kroz stil i istraživala blues klavir. Tek na Berkliju, uz pomoć Dejva Maksvela i Dejva Limine, stekla sam blues vokabular koji liči na onaj Otisa Spena, Pajntop Perkinsa ili Memfis Slima. Morala sam neke tehničke postavke da promenim, a i da malo pokvarim – da bi blues izlazio dovoljno „blatnjavo“.

Tako da sam, u suštini, ja blues naučila da sviram u Americi. Isto se odnosi i na stil pisanja pesama. Moja muzika nikad ne može biti do kraja američka, ali nije to ni „srpski blues“. Uostalom, ona je onoliko američka ili onoliko srpska, koliko sam to ja.  A ja sam, još uvek, neopredeljena – i fizički i emotivno, na pola puta između rodnog grada i nekog sveta, koji je, samo možda, dobar za mene. 

 

Više o stvaralaštvu i projektima Katarine Pejak možete naći na www.katarinapejak.com

 

Ostavite odgovor