PUSTI-SAN-JEDNOG-PROVINCIJALCA

PUSTI SAN JEDNOG PROVINCIJALCA

Suviše je mala i bedna bila vizija jednog guvernera Arkanzasa, jedne od najzaostalijih država SAD. I naivno je verovao je da će se njegovi snovi ostvariti preko jednog njegovog pijanog „pajtaša“. On je maštao o posramljenoj i dezintegrisanoj Rusiji, omraženoj od suseda i celog sveta. Umesto toga se desilo upravo suprotno. Rusija je postala progresivna, bezbedna država koja radi na potkopavanju zapadnog neoliberalnog poretka. To je redak primer da se velika imperija povrati nakon istorijskog poraza.

 

Autor: Miloš Zdravković

 

Septembra 1994. godine Boris Jeljcin je bio u Vašingtonu u državnoj poseti svom novom prijatelju, predsedniku Bilu Klintonu. Sovjetski Savez se raspao samo tri godine ranije, a odnosi između SAD i Rusije su „cvetali“ – jer Jeljcin je održao obećanje, sahranivši sa svoje strane decenije neprijateljstva. U Rusiji je stanje bilo haotično, ali krhki demokratski procesi i nastajanje kapitalizma je uzimalo maha. U tom smislu, Klinton i Jeljcin su izgradili savez u cilju sprečavanja snaga državne bezbednosti Rusije da preuzimu vlast u Moskvi i izvrše povratak u „Hladni rat“. Tokom jedne ranije posete Moskvi, Klinton je rekao mladim Rusima da “izaberu nadu umesto straha i pronađu novu definiciju veličine Rusije.” (www.rusiainsider.com)

Po prvi put u nekoliko decenija, Rusija je bila očigledno broj dva. Odsečena od država saveznika iza „gvozdene zavese“, njena ekonomija bila je u rasulu, a vojska na ivici kolapsa… A njen predsednik je postao sramota – notorni alkoholičar, okružen korumpiranim ljudima kojima je bilo normalno da zarad sitne sopstvene koristi naprave nemerljive štete državi i narodu.

Jeljcinu je bio preko potreban američki novac da se izbegne potpuni ekonomski kolaps. A Klinton je kovao planove za proširenje saveza NATO u Istočnoj Evropi – iako je njegov prethodnik Džordž Buš stariji izričito obećao da do toga neće doći. Jeljcin se nije protivio. Gledajući unazad, scena je prožeta gotovo neverovatnim optimizmom. Ideja da bi SAD i Rusija mogle biti vojni saveznici, zvuči gotovo savršeno.

Ali, za jednog čoveka u Rusiji ona simbolizuje duboko poniženje. Posle karijere agenta KGB, povučenog iz Istočne Nemačke po raspadu SSSR, Vladimir Putin bio je sredinom devedesetih godina gradski funkcioner u Sankt Peterburgu (zamenik gradonačelnika). Pošto se dokazao na funckiji zamenika gradonačelnika, vratio se u FSB (naslednicu nekadašnjeg KGB), ali kao dirketor. Raspad sovjetske države doživeo je kao “najveću geopolitičku katastrofu veka”.

Za njega, period Jeljcinovog pijanstva simbolizuje period rasula, u kojem je supersila umalo nestala. Rusija je bila poražena, a narod ponižen i opljačkan, iako su sa Zapada stizala ohrabrenja da Rusija ide u pravom smeru. Ona je izgubila „Hladni rat“, a zajedno sa njim i milione kvadratnih kilometara teritorije, koje je carska Rusija unela u državnu zajednicu. Ekonomija zemlje je propala, javna imovina je opljačkana, stranci su preuzeli upravljanje nad najvažnijim državnim resursima. Alkoholizam i prostitucija su procvetali. Očekivani životni vek Rusa se drastično smanjio.

U međuvremenu, američki uticaj je rastao. Bil Klinton je započeo širenje NATO i bombardovao bivšu Jugoslaviju. Klinton se čak trudio da utiče na rusku politiku, pa se nije libio da pruži otvorenu  podršku nepopularnom Jeljcinu – kako bi njegov „drugar“ izbegao politički poraz na izborima 1996. godine.

Danas, kao što se SAD bori sa Rusijom i njenim oporavljenim globalnim ambicijama, sa vladom u Kremlju koja hakeriše emailove, manipuliše novostima u skladu sa CIA doktrinom, aktivno radi na izborima u državama koje su od značaja za njenu ekspanziju, vlada u Vašingtonu grmi o Putinu kao uzurpatoru. Da, Putin prilično uspešno zastupa trenutne interese Rusije. Ipak Putin ne može da poništi rezultate hladnog rata, ali on može da radi na revanšu. I to odlično radi…

Za doček nove 2000. godine, Jeljcin, iznuren od alkohola, slabog zdravlja i poluotvorene pobune od strane ruske vojske, naglo je podneo ostavku. On je imenovao Putina da ga nasledi na funkciji predsednika – odnosno da tu funkciju drži do isteka Jeljcinovog madata. Ubrzo pošto što je preuzeo vlast 1. januara 2000. godine, Putin se sastao sa ruskim trupama i predočio im da je njihova misija “vraćanje Rusiji časti i dostojanstva.” Ojačan oreolom pobednika u ratu protiv terorista u Čečeniji, Putin u martu 2001. godine na redovnim predsedničkim izborima biva izabran ogromnom većinom od strane naroda za novog ruskog lidera.

Putin nije izazvao SAD odmah. U 2000. Rusija je bila još preslaba za konfrontacije, njena vojska je i dalje poluprazna ljuštura nekada moćne armije, a ekonomija je i dalje u stanju kliničke smrti. Posle 11. septembra 2001. godine i do tada nezamislivih napada na samu Ameriku, Putin je prvi svetski lider koji je pozvao predsednika Buša da budu partneri u borbi protiv islamskog terorizma, oslanjajući se na svoja iskustva sa radikalnim islamom u Čečeniji. Ali, ta ponuda nije imala reakciju u Americi, koja je u Čečeniji videla separatiste kao „borce za slobudu“, baš kao što su to bili banditi OVK/UČK na Kosovu koju godinu ranije.

Do 2004. godine ruska ekonomija je polako stajala na noge, a vojska je počela da liči na respektabilnu vojnu silu. Ipak, posle prevrata 2006. godine u Ukrajini, direktno izazvanog od strane vlade u Vašingtonu, Putin je rešen da iskaže negodovanje, ali još uvek na miran način. Znao je da mu je potrebno još malo vremena da ojača ekonomiju i vojsku, a da će u skladu sa svojom zaslepljenošću Amerika sigurno ubrzo pružiti novi povod za demonstraciju moći nove Rusije. To se dogodilo 2008. godine u Gruziji, gde je američko „tapšanje po ramenu“ navuklo predsednika Mikaila Saakašvilija da krene u vojnu avanturu stavljanja autonomne oblasti Južna Osetija pod svoju kontrolu. U kratkotrajnom ratu Davida protiv Golijata, Saakašvili je poražen – dok je Amerika samo to posmatrala, puštajući omiljenog političara Kondolize Rajs i Džordža Soroša niz vodu.

Pokušaji CNN, BBC i drugih „slobodnih i demokratskih medija“ da Rusiju predstave kao veliku benzinsku pumpu, lišenu bilo čega naprednog, nisu uspeli. Posle „narandžaste revolucije“ u Kijevu 2006. godine, vlast u Ukrajini ponovo je uspostavila vlada bliska Moskvi. Sa druge strane Rusi su naučili šta znači hibridni rat, čemu služe mediji, internet… Russia Today je bukvalno „pregazila“ američki CNN. Ostatak sveta (u koji spadaju svi osim Zapada) počeo je da doživljava SAD kao siledžiju koji teroriše sve, ignorišući i gazeći međunarodno pravo.

Ne shvatajući novonastalu situaciju, jastrebovi u vašingtonskoj administraciji ponovo izvode nasilni preokret u Ukrajini, započinju „Arapsko proleće“… Dodali su desetak novih članica NATO tokom 20 godina od raspada SSSR – baltičke zemlje, preko zemalja Istočne Evrope (Poljska, Češka, Slovačka, Rumunija i Bugarska), kao ex-YU države Slovenija i Hrvatska. Sve su to mesta gde je Rusija nekada uživala nesporni uticaj.

Šta god da je stvarni uticaj na interese Rusije, vlada u Kremlju je proširenje NATO iskoristila da SAD predstave kao siledžiju koji se ne drži dogovora. U zbilji, sve „novokomponovane“ NATO države su beznačajne sa aspekta državnosti i geostrategije Rusije. U bliskoj budućnosti će takva odluka da se javno konfrotiraju sa Moskvom, doprineti da Rusija bez ikakvog ustezanja izvrši ekonomski pritisak naročito na baltičke mini-države, te da kod lokalnog stanovništva proizvede osećaj da su ih „zapadni saveznici“ debelo prevarili. Samo odustajanje od korišćenja infrastrukture baltičkih država i zamena njihove proizvodnje ruskom, te uvozom sa drugih tržišta, dovela je do migrantskog egzodusa stanovništva Letonije, Litvanije i Estonije.

Na žalost stanovnika ove tri države, Rusija je odlučila da zameni celokupnu njihovu proizvodnju, te da ne koristi njihovu lučku, železničku i putnu infrastrukturu – kad joj je na raspolaganju ruska i beloruska. Današnja Belorusija, koja je preuzela celopkupno rusko tržište od susedne i bogatije Ukrajine, za nesretnu kijevsku državu je postala ekonomski superdžin… Da ne govorimo da je Ukrajina bespovratno izgubila Krim i Donbas, te da se „podrška“ SAD i Britanije definitivno zgadila običnom građaninu Ukrajine.

Rezultat ovakve spoljne politike nepromišljenog siledžijstva klana Klinton je definitivno zbližavanje centralno-azijskih država sa Ruskom federacijom. Mediji sa zapada ovo činjenično stanje pripisuju ruskoj propagandi. Intervencije u Libiji, Siriji, Jemenu i divljanje na Balkanu rezultiralo je da veći deo planete bivšeg pukovnika KGB vidi kao vođu slobodnog sveta.

U martu 2014. godine, ubrzo posle aneksije Krima, svima je postalo jasno da je Rusija nezavisna, aktivni učesnik u međunarodnim odnosima. Ovde nećemo raspravljati da li je u pitanju bila aneksija teritorije koja je u poslednjih pedesetak godina administrativno bila u sastavu Ukrajine, ili povraćaj u stanje kakvo je bilo tokom prethodnih 500 godina kada je Krim bio i sastavu Rusije. Kao i druge zemlje, Rusija ima svoje nacionalne interese koje treba uzeti u obzir i koji se moraju poštovati.

Nova moć Rusije je postala java i realnost. Poslednja američka predsednička kampanja u kojoj je Donald Trump pobedio Hilari Klinton je dokaz za to. Opterećena brojnim skandalima kako na unutrašnjem planu i pogotovo što se tiče spoljne politike, Hilari Klinton je izgubila. Međutim, sumnju je bacila na Kremlj da se direktno mešao u korist njenog rivala. Naravno, bez ijednog dokaza za takve tvrdnje! Baš kao što su u prošlosti administracije SAD navikle da rade – na „časnu reč“. Lična čestitka predsednika Putina novoizabranom predsedniku, masa okupljena u republikansko izbornom štabu propratila je ovacijama.

Ovo svakako nije budućnost kojoj se nadao Bil Klinton pre dve decenije. Suviše je mala i bedna bila vizija jednog guvernera Arkazasa, jedne od najzaostalijih država SAD. I naivno je verovao je da će se njegovi snovi ostvariti preko jednog njegovog pijanog „pajtaša“. On je maštao o posramljenoj i dezintegrisanoj Rusiji, omraženoj od suseda i celog sveta. Umesto toga se desilo upravo suprotno. Rusija je postala progresivna, bezbedna država koja radi na potkopavanju zapadnog neoliberalnog poretka. To je redak primer da se velika imperija povrati nakon istorijskog poraza.

One Comment

  • Jerry kaže:

    Pronicljivo i realno prikazano njihovi međusobni odnosi. Sistematično, bez ostrašćenosti opisan povratak ruskog posrnulog džina na velika vrata, pogotovo što znam za anglosaksonsko obrazovanje i opredeljenje autora. Mala zamerka, da je sve bilo samo ne:,, sitnosopstvenička korist”, već je to grabež meren u milijardama, kao i istorijsko Putinovo postrojavanje i obuzdavanje ruskih oligarha koje je bilo nužno da se oni neutrališu, u nekim slučajevima čak i eliminišu, da bi raspodela kako para, tako i vlasti bila dovedena na normalan i prihvatljiv način! Bez toga nije bilo moguće, a mi ovde to možemo uživo i svakodnevno da sagledamo, da se vlast pomeri iz sfere krupnog kapitala ka vladi i skupštini. Da je više ovakvih tekstova u medijima koji imaju velike tiraže i gledanost, činimi se da bi Srbija bila barem sto korak bliža pravičnom i ljudski uređenoj zemlji! Zato je moje pitanje, na koji znam odgovor, Zašto je naša informativna scena zatrpana naručenim, navijačkim i neistinitim informaciama koje dovode u zabludu Srbiju?Ovakvi tekstovi daju nadu!

Ostavite odgovor