GDE NAM JE DOBRI NIKOLA ŠEĆEROSKI?

Ako gospodar Nikolića imenuje za kandidata – poraz je neminovan, jer je poslednjih četiri i po godine aktivno ili pasivno omogućavao da Nikolić kompromituje samog sebe i u tome je uživao. Od prestravljenih i proračunatih koalicionih partnera SPS (koji ne bi da izgube svoj „kolačić vlasti“) i nepotrebnih privezaka SNS se ne može očekivati da isture relevantnog kandidata. Kada već legendarni Nikola Šećeroski nije više među nama, preostaje mu samo da kandiduje samog sebe – uprkos svojim izričitim izjavama. Kako je narod u Srbiji bez pamćenja, ko će mu to uzeti za zlo?

 

Autor: Srdjan D. Stojanović

 

Samokandidovanjem za posao koji već obavlja Tomislav Nikolić je dodirnuo dno svog smešno-tužnog, više od 25 godina dugog, političkog angažmana. I to bez trunke srama! Ali nije on, nažalost, jedina takva pojava na domaćoj političkoj sceni. Pokojni Nikola Šećeroski (1934-2008) verovatno bi uspeo danas da konačno postane predsednik Srbije – odnosno da vrši funkciju koja nema nikakva bitna ovlašćenja i gde uprkos neznanju i gluposti ne može ništa da se naškodi zemlji. A dele se odlikovanja!

Pripadnost određenoj političkoj partiji je stvar svačijeg slobodnog izbora. Ali kod nas partije nisu reprezenti određenih društvenih slojeva i socijanih pokreta – kako to piše u političkoj teoriji. Ono što se (pogrešno) zove partija kod Srba je udruženje (privremenih) prijatelja koje služi da se domognete vlasti. Dijametralne promene proklamovane ideologije zbog toga su sasvim normalne – važno je samo da je u okviru vaše nazovi partije ostalo dovoljno onih koji se nadaju da će kad-tad imati koristi od moguće vlasti. Zbog toga je ideja demokratije u Srbiji sprdnja, a ceo izborni cirkus se svodi na to ko će „prodati“ biračima šarenije laži u zamenu za njihov glas.

Ali to nije problem partija – one su se samo prilagodile okolnostima (pravilima igre) i povodljivom (da ne kazem potkupljivom) mentalitetu naroda. Da bi demokratija mogla da funkcioniše potrebno je da imate slobodne građane, a ne masu podanika koji su dirketno ili indirektno zavisni od države. Oni ne biraju slobodno, iz uverenja – već samo nagađaju ko će im za porodicu obezbediti izdržavanje. To nisu nikakvi izbori, već čista prinuda!

Ali pozabavimo se potencijalnim kandidatom Nikolićem. Ne zameram mu lično što je od službenika komunalnog pogrebnog preduzeća (nema dokaza da se bavio kopačkim poslovima), niti što je godinama bio u Srpskoj radikalnoj stranci kao zamenik glavnog, odnosno u odsustvu Dr Šešelja bio „vršilac dužnosti narodnog heroja“. Uzgred, ta stranka je od svih sličnih udruženja na kvazi-političkoj sceni jedina dosledna i trvdoglavo se drži svoje ideologije. Zameram mu što je zarad vlasti promenio svoje životne stavove, navike i pokušao da bude ono što nije, pa i da se domogne sumnjive diplome magistra. Ako su doktorski radovi Stefanovića, Malog, Šapića ili Jorgovanke navodni plagijati, Nikolićevu magistarsku tezu niko nije ni video!

Formirajući Srpsku naprednu stranku, jednog političkog hermafrodita ili monstruma koji nagriza temelje države – nagradu je dobio kao mogućnost da se posle mnogostrukih neuspeha kandiduje za predsenika sa realnim šansama da dobije. I postao je predsednik. Doduše, arogantnog, narcisoidnog, nadobudnog i nezainteresovanog za patnje naroda Borisa Tadića pobedio bi na izborima 2012. Godine bilo ko – uključujući i tada već počivšeg večitog kandidata Nikolu Šećerovskog.

Iz svoje prostote i neznanja Nikolić je poverovao u političku bajku za malu decu – kako je „demokratski“ podneti ostavku na partijsku funkciju. Osnovano sumnjam da mu je takvu priču svesno servirao njegov ko-lider da bi ga se bezbolno otarasio. Zar Slobodan Milošević nije „zamrzavao“ svoju funkciju u SPS kada je biran na funkciju predsednika? Naravno, jer je sa pravom imao nepoverenje u svoje pouzdane saradnike, koji su ga prodali kada se za to ukazala prilika. Za vreme Vojislava Koštunice i Borisa Tadića, koji su predvodili stranke sa takozvanim demokratskim predzankom, varijanta da se partijska funkcija bar „zamrzne“ ako već i ne napusti jednostavno nije ni razmatrana.

Sada, kada se ubrzano bliži kraj Nikolićevog petogodišnjeg mandata, logično i „demokratski“ bi bilo da se on kandiduje za još jedan petogodišnji period na Andrićevom vencu. Valjda je to politički ispravno, logično i Nikolić je to zaslužio – razmišljanje je Nikolića, ali ne i komandanta svega u Srbiji. A stranka koju je osnovao, u međuvremenu je postalo isključiva prćija drugog gospodara. Možda je i bilo šanse da to ne bude – jer Tomislav Nikolić je nekada delio poziciju lidera – ali SNS je u međuvremenu, od kada Nikolić zvanično više nije njen član, postala je samo bezlična masa klimoglavaca, beskičmenjaka, uvlakača i preplašenih nikogovića koji nemaju svoje mišljenje i ne smeju da ga izraze. Za takvu monolitnu podršku svom bezgrešnom vođi i dalje mogu da se nadaju ličnom ćaru. Ali tu nema mesta za Nikolića!

Pre nekoliko dana Nikolić se samokandidovao, bez podrške i volje čoveka koga nije navikao da sluša – a koji je u međuvremenu postao sve i sva ne samo u SNS, već i u državi. Valjda nesretni Nikolić misli da će mu „stare zasluge“ i prijateljstvo doneti toliko traženu i neprocenjivu podršku ljudi stranke koju je osnovao.

Zar mu nije bilo sumnjivo temeljno čišćenje sa istaknutijih pozicija njegovih kadrova u (bivšoj) stranci u prvoj rekonstrukciji vlade, u kojoj je prvi potpredsednik vredeo mnogo više nego premijer? Znao je Nikolić dobro koliko vredi ministar-prijatelj koji je hteo da kopa kanal dolinom Morave i Vardara, ili ministar kulture-poslastičar. Ali nije uspeo da shvati pravu poruku – da je izborom na predsedničku funkciju i „demokratskom“ ostavkom na mesto predsednika stranke u stvari skrajnut, pacifikovan i nebitan.

Bavljenje politikom nije u Srbiji logična, ispravna i prirodna kalkulacija. To je beskrupulozna borba za kvazi-političko preživljavanje, gde nema milosti, zasluga ili trajnih saveznika. Bilo kakvo opuštanje vodi u eliminaciju.

Obrazloženje Nikolića da predsednik ne treba da bude prepreka ili remetilački faktor za vladu jednostavno nije tačan. To je papagajsko ponavljanje onoga što je rekao premijer – izrečeno iz potrebe da mu se dodvori i umilostivi – ne bi li iskukao podršku. To pokazuje koliko je uvaženi predsednik republike bedan i jadan. U republikama postoji više institucija vlasti koje ne moraju da budu iz iste poličke opcije. Čak je štetno kada vlada i predsednik pripadaju istoj stranci – jer takav ustavni aranžman je dizajniran da bi obuzdao jednu ili drugu granu izvrše vlasti. Primera za to možemo naći i u našoj bliskoj političkoj praksi – predsednik Milutinović i vlada DOS ili predsednik Koštunica i vlada DS.

Svakome u Srbiji je za ovih više od četiri godine zaista jasno ko je i šta je Tomislav Nikolić – ako im to već od ranije nije bilo poznato. Ali čini se da njemu nije, jer proživljava poslednje mesece svog ničim zasluženog sna. I svojim ponašanjem dovodi gospodara u bezizlaznu poziciju.

Bilo kog drugog kandidata da podrži – zna da će ta osoba izgubiti. To će se desiti i ako Nikolića imenuje za kandidata – jer je poslednjih četiri i po godine aktivno ili pasivno omogućavao da Nikolić kompromituje samog sebe i u tome uživao. Od prestravljenih i proračunatih koalicionih partnera SPS (koji ne bi da izgube svoj „kolačić vlasti“) i nepotrebnih privezaka SNS se ne može očekivati da isture relevantnog kandidata. Kada već legendarni Nikola Šećeroski nije više među nama, preostaje mu samo da kandiduje samog sebe – uprkos svojim izričitim izjavama. Kako je narod u Srbiji bez pamćenja, ko će mu to uzeti za zlo?

2 Comments

  • IBJ kaže:

    Nije teško pogoditi da će neutoljiva Vučićeva želja za apsolutnom vlašću biti glavni uzrok njegovog pada. U toj nasušnoj potrebi leži i objašnjenje zašto se AV uporno okružuje bašibozlukom koji svakodnevno zagađuje živote grdađana Srbije, izlivajući se sa TV ekrana u naše domove. Vođa prosto ne trpi u svojoj blizini nekoga ko “ima išta između ušiju”!

    Ali evo sad problema:

    a) ako Nikolić bude predsednički kandidat, režim skoro sigurno gubi mesto predsednika i otvara se pukotina u velu laži kojim je Srbija premrežena poselnjih par godina… ako pritom “padne” i Beograd, sva ta (metaforička) voda će brzo potopiti i odneti sadašnju vlast na “smetlište istorije”.

    b) ako Vođa bude kandidat, ko će biti Premijer koji bi, makar i u naznaci, imao prisenak autoriteta da vodi Vladu – navedite bilo koje ime iz Vođinog okruženja i slatko ćete se nasmejati… kažete Tadiću nije smetalo da bude predsednik i de facto premijer i šef stranke… ali Tadić je izgubio od Tome… ‘ej ljudi, OD TOME! Dakle to rešenje, iako rešava neposrednu potrebu za opstankom na vlasti, za AV je put u neku vrstu političkog “zagrobnog života” u kom realna vlast počinje da se raspada dok Vođa još sedi na tronu – “onako ka’ živ”;

    c) postoji i opcija sa Šešeljem, ali ma koliko Vučić koketirao sa tom varijantom (setite se DS-ovske mantre “ako nas ne izaberete doći će vam ovi”) takav ishod bi bio signal izmeštanja moći i vodio bi direkno u raspad SNS jer bi se dobar deo “vernih” Vođinih kadrova brzo vratio svom ideološkom izvorištu, naspram njima neprirodnih i mrskih “evrointegracija”.

    Vučića ne treba podcenjivati, ali ni precenjivati, on je samo još jedan u nizu manje-više (ne)talentovanih amatera u srpskoj politici, kome su potpuna beskrupuloznost i trenutna politička konjuktura, domaća i međunarodna, jedno vreme išli na ruku. Ni manje ni više…

    Za mene je i dalje najintrigantnije pitanje, ne toliko KO posle, već ŠTA posle?

  • Musa kaže:

    Uprkos cinjenici da se ovoj analizi nema sta zameriti te da je njen zakljucak racionalni ishod promisljanja i ukrstanja informacija faktickog stanja, pribojavam se da predvidjanja ne moraju biti tacna. Politika nije racionalna kategorija u kojoj, svakoj akciji prethodi racionalni razlog/interes ili koncept. Sasvim surotno, ispostavilo se da su najuspesniji politicari i najveci iluzionisti koji bace mamac racionalnog objasnjenja svog stava i delovanja a u sustini su pravi razlozi atavisticke, cak animalne potrebe za dominacijom i upravljanjem svakojakim resursima, po svaku cenu. Tu glave dojucerasnjih prijatelja i saboraca ne znace nista a novi se menjaju kao donji ves, sa bozanskim opravdanjem viseg cilja. U tome su i prethodni bili dobri, ali se copor raspao jer je bilo previse kerova koji su poceli da grizu predvodnika. Ovaj sadasnji visepreg krci prtinu, ali oni iza prvoga su od tihog rezanja vec poceli da lajuckaju. Zato je vazno zameniti mesta novim rasporedom, samo kerova za vucu nedostaje, vec se i ovi postojeci odmecu i pocinju da naskacu sa strane. Zbog toga se moze desiti da rezervno kuce na povocu iza saonica tamo i ostane jer tako manje smeta nego da pocne i ono da laje sa onim odmetnutima…

Ostavite odgovor