OBRAZOVANJE A LA ŠPAGETI BOLONJEZE

OBRAZOVANJE A LA ŠPAGETI BOLONJEZE

Razlika između nas i njih samo je u tome što se tamo „njegovo veličanstvo Kapital“ svake godine oglasi jasno i glasno – dok u Srbiji pseudo-kapital viče na sav glas samo tokom izborne kampanje.

 

Milorad Džmerković

 

 

Autor: Milorad “Džeri“ Džmerković

 

 

 

Čovek mora da čita od svega pomalo, ili koliko može. Više od toga ne treba zahtevati, s obzirom kratkoću života i opširnost sveta. Te dve krajnosti sputavaju nas da postanemo sveznajući poput Interneta.

Obično počinjemo od onih naslova koji nikome ne mogu da promaknu. To su obavezna lektira ili takozvane poučne knjige, nazvane tim nepriličnim imenima, kao da sve knjige nisu poučne? Njihov spisak će se menjati u zavisnosti od izvora iz kojih svako od nas crpe svoja saznanja, ili od autoriteta koji nam nameće izbor.

U mom slučaju, prve generacije takozvanog usmerenog obrazovanja, pokusnih kunića, desetkovanih u svim domenima, samo ne u onom da se po svaku cenu ostvari zamisao bez jasne vizije budućnosti – ostali smo uskraćeni za jedan nezamenljiv vid obrazovanja koji se smatra klasičnim tipom. Svoje “rupe” u obrazovanju, tačnije provalije tek kasnije sam uspeo da sagledam kada sam u njih tokom života upadao.

A opet sa druge strane, putujući po svetu, radeći za taj isti, mahom zapadni svet, na moje zaprepašćenje uvideo sam da smo mi, što se tiče nivoa obrazovanja, za njih “doktori”. Jedino su oni bili uspešniji u specifičnim i usko specijaliziranim oblastima – pa su takvu vrstu nadmoći vrlo često bahato koristili da nas omalovaže, skrajnu i proglase divljacima.

Otuda potiče ta njihova svakodnevna mantra da se priča samo o poslu, jer takav svet nije u stanju ništa drugo da kaže i da misli – sem o novcu, profitu i hijerarhijskom uspehu. Lako je dokazivo da jedan inžinjer, široko obrazovan, može brzo uz rad i specijalizaciju da prestigne usko specijalizovanog. Obratno je nemoguće – jer ovaj drugi ima lošu i tanku osnovu koju je teško proširiti, vremenski zapostavljenu još u osnovnim studijama.

Otuda potiče moje čuđenje i još veće zaprepašćenje kako smo nepodnošljivo lako, ketmanski i ponizno oberučki prihvatili Bolonjsku deklaraciju – tačnije reformu celokupnog školstva po zapadnom modelu. Grmelo je na sve strane da je to jedini spas za sve nas. I za nas odrasle, za našu decu, a takođe i za sve buduće generacije.

Ista priča pričala se i u SFRJ o takozvanim školama ,,šuvaricama” – nazvane po tadašnjem reformatoru sistema obrazovanja Dr Stipi Šuvaru – koji je svoju doktorsku tezu branio na samoupravljanju. Taj doktor kardeljizma se proglasio za reformatora srednjeg obrazovanja – verovatno što time niko nije hteo ili nije umeo da se bavi neki drugi član CK SKJ. Tako je mnogo javno slavljeni, a prećutno žestoko osporavani doktor Stipe (ne)zasluženo poneo epitet istaknutog jugoslovenskog intelektualca. U konkurenciji sa jednim Stanetom Dolancom, Petrom Stambolićem, ili Brankom Mikulićem to i nije bilo teško.

I Bolonjskoj deklaraciji, koju zdušno na sav glas propagiraju američki kursisti i EU lobisti, kao i tadašnjem usmerenom obrazovanju, glavni argument je da tržište kapitala diktira sve buduće potrebe i obrazovne profile. Donekle je i prihvatljivo da „Njegovo veličanstvo Kapital“ kaže: “Meni je u budućnosti potrebno samo 250 mašinskih inžinjera, 100 pravnika, 800 tehničara, 6,000 kvalifikovanih radnika.”

Nisam primetio ni onda, a ni sada, da se „Njegovo veličanstvo Kapital“ sa takvim zahtevom makar jednom obratio našoj (srpskoj) javnosti. Takođe nisam uočio da je nešto slično država Srbija predložila, što bi bio strategijski plan za budućnost tržišta rada. A to se direktno tiče naše dece – u bliskoj ili daljoj perspektivi.

Možda je ključ u subvencijama stranim investitorima od 10 hiljada evra po otvorenom radnom mestu, koji kao ptice-selice spasonosno obilaze zemlje u tranziciji i koji plaćaju radnike po 200 evra mesečno – pa čim potroše poklonjeni novac za bedne plate, odmah odlete uvređeni ili traže još para od Srbije. A za to vreme trube na sav glas kako mi nemamo kvalitetnu radnu snagu. Istovremeno, na birou rada čeka posao skoro milion ljudi!

Hteli mi to ili ne – svedoci smo da privatni univerziteti niču kao pečurke posle kiše. To ne znači automatski da su svi privatni univerziteti loši, a isključivo državni dobri. U Srbiji ima skoro tridesetak akreditovanih privatnih fakulteta koji se bave pravnim, ekonomskim, finasijskim i bankarskim naukama. Da zlo bude veće – veće i od najveće nesreće za mlade ljude – odobreno je formiranje na desetine privatnih umetničkih akademija! Da li postoji veći zločin prema detetu da za umetnost netalentovani mladi čovek, samo sa ličnom ambicijom, odnosno uz pomoć tatinih para upiše privatnu umetničku akademiju i postane glumac, slikar ili operski pevač? Možda bi on bio dobar knjigovođa, ili uspešan prodavac bele tehnike.

Sigurno je jedno – da on, mladi čovek neće biti ništa, tačnije, možda će biti samo svaštar – takozvani doktor opšte prakse naše stvarnosti. I baš ta stvarnost prepuna je takvih kvazi-stručnjaka, sa diplomama sumnjivih fakulteta. A takvi „kadrovi“ vedre i oblače našim životima – postaju modeli uspeha i idoli našoj deci. Idoli i modeli našoj deci više nisu profesori bilogije ili matematike, bedno plaćeni u sistemu koji je nastao nestručnim „kalemljenjem“ nekompatibilnih metoda u tradicionalno obrazovanje.

Sve ovo što nam se dešava potiče od našeg snishodljivog, majmunskog oponašanja Zapada – usled ispraznosti, bahatosti i elementarnog neznanja nekadašnjih ali i sadašnjih političkih elita. Šuvareva reforma je bila samo neuspelo dodvoravanje jedne komunističke zemlje Zapadu – tek da se napusti takozvani ruski sistem gimnazijskog obrazovanja i da se prikloni nemačkom.

Razlika izmedju ta dva sistema je višeslojna. Prva je da se u nemačkom sistemu obrazovanja deca odmah razvrstavaju/klasifikuju shodno njihovim ocenama, dok ruski sistem daje šansu i kasnije da se iskažu, razviju svoj potencijal tokom školovanja. Jer je čest slučaj da neki mladi čovek zastane u periodu puberteta, ali ubzo posle izlaska iz njega glatko prestigne svoje vršnjake.

Opšte je poznato da je nemačka filozofija obrazovanja praktično-pragmatična, odnosno da svoju buduću radnu snagu formira bez emocija, slušajući samo potrebe i diktat kapitala. Rusi su, za razliku od Nemaca, forsirali široko obrazovni pristup – daleko prikladniji za dalju nadgradnju i višenamensku upotrebu.

Slično je i sa sistemom visokoškolskog obrazovanja po Bolonjskoj deklaraciji, koji za razliku od nemačkog sistema omogućava veliki upliv privatnog (čitaj plaćenog) školovanja, bez obira na prethodno pokazano znanje. Važno je samo platiti na vreme – dok su rezultati i uspeh u drugom planu. To su glavne razlike između klasičnog ruskog i novoevropskog sistema školstva. Razlika između nas i njih samo je u tome što se tamo „njegovo veličanstvo Kapital“ svake godine oglasi jasno i glasno, dok u Srbiji pseudo-kapital viče na sav glas samo tokom izborne kampanje.

I zato se kod nas uvek grlato oglašavaju samo takozvani doktori nauka, tipa Nebojše Stefanovića – kome je nagrada za plagijat doktorske teze na sumnjivom fakultetu bilo zvanje ministara policije. Složićemo se svi da policija po definiciji mora da istražuje krađe – kako robno-novčane tako i intelektualne.

Apsurd ili paradoks? Niti jedno, niti drugo – to je činjenično stanje u kome slepo pratimo političku oligarhiju koja decenijama sa visine, populistički propoveda sve ono što nama lepo zvuči, a jedino je njima dostupno. Mislite o tome kada glasate, a pogotovo kada konformistički ostanete kod kuće i postanete beli listić!

Ostavite odgovor