BOLONJSKE KONFUZIJE I KONTROVERZE

BOLONJSKE KONFUZIJE I KONTROVERZE

Obrazovni sistem Srbije (kao uostalom ni jedne druge zemlje) nije direktno zavisan od Bolonjske deklaracije – već od obrazovnih politika, unutrašnje organizacije, kvaliteta kadrova, finansijskih ulaganja i tako dalje. Ne dozvolimo zato da loši đaci na vlasti svoju nesposobnost upućuju na pogrešne adrese.

 

Ivan Jovanović

 

 

Autor: Dr Ivan B. Jovanović, profesor univerziteta

 

 

 

Imajući u vidu relativnu zatvorenost našeg medijskog prostora (koja je samo povremeno malo popuštala), ne mogu previše da zamerim širokoj javnosti na potpunom nerazumevanju Bolonjske deklaracije. Međutim, ono što me je isprva užasavalo, a iskren da budem i vređalo, to je odnos jednog manjeg, ali vrlo glasnog dela akademske zajednice prema ovom dokumentu. Prečesto sam imao priliku da slušam neke kolege kako javno sipaju drvlje i kamenje na “Bolonju”, shvatajući pritom da isti nisu ni pročitali Deklaraciju, već svoje “argumente” crpu iz ideoloških floskula napabirčenih iz režimskih/tabloidnih medija.

Prepoznatljiv diskurs zaparloženih i neuspešnih društvenih sistema sastoji se u večitom prebacivanju krivice na “nekoga tamo”. Zarad toga, ispredaju se palanačke anti-ideologije i narativi koji bi da žigošu “svetske moćnike” i njihove “političke pamflete” protivne “domaćim tradicionalnim vrednostima”. To bi trebalo da nam olakša duši – mi u stvari nismo neuspešni, već žrtve mržnje i zavisiti zato što smo iznad tih “banalnosti”. Skoro da nema pojave koja je snažnije doživela ovakvu sudbinu od Bolonjske deklaracije, političkog dokumenta iz 1999. godine, koji je proklamovao principe zajedničkog evropskog prostora visokog obrazovanja.

Potom sam uočio jednu još manju, ali mnogo zlokobniju podvrstu akademskih “korifeja”, koji su vrlo dobro shvatili da sprovođenje bolonjskih principa znači opasnost od uspostavljanja elemenata meritokratije – mehanizma za poređenje njihovih radnih dostignuća sa prihvaćenim profesionalnim/naučnim standardima, ili sa dostignućima drugih. Takva oluja oduvala bi smokvin list “profesure” koji su ko zna kako uzbrali na laganom proputovanju kroz svoje karijere.

Kako je naš medijski prostor i danas okovan i zagađen primitivnom partaj-politikom, kolosalnim neznanjem i idiotskim “reality” egzibicionizmom, dopustite mi da Vas, kroz sav taj sluđujući šum, obavestim da je planirani rok za uvođenje bolonjskih principa prošao 2010. godine. Tim je zanimljivije što o svemu tome i dalje raspravljamo danas, 2017.

Ne bih da ovim člankom i sam upadnem u grešku da govorim o “pčelama i cveću”, već vrlo konkretno o bolonjskim principima. Ima ih svega šest. Cela deklaracija staje na možda tri-četiri strane teksta. Stoga verujem da neću zloupotrebiti prostor ako pomenute principe doslovno navedem, pre nego što ih prokomentarišem.

 

  1. Prihvatanje sistema lako prepoznatljivih i uporedivih nivoa diploma (eng. degrees), među ostalim uvođenjem dodatka diplomi, kako bi se unapređivalo zapošljavanje evropskih građana i međunarodna konkurentnost evropskog sistema visokog obrazovanja.

Devedesete godine XX veka su bile ekonomski prosperitetne i pune evropskog poleta. Evropa se pripremala za jaču integraciju. Govorilo se o Evropskom ustavu, o zajedničkoj moneti, propagirana je ideja o Evropi znanja, o EU kao svetskom lideru naučno-tehnološkog progresa. Stoga je u oblasti visokog obrazovanja trebalo napraviti iskorak koji bi olakšao univerzitetima i poslodavcima da lako shvate sadržaj i nivo stručnosti građana školovanih na evropskim visokim školama koje su poticale iz različitih obrazovnih tradicija: anglosaksonke, građanske francuske, i nemačke.

Prepoznatljivost je pojam koji podrazumeva da sadržaj nastavnog plana odgovara suštini struke za koju se student školuje, dok uporedivost stimuliše na dijalog akademske zajednice u cilju slobodne razmene najuspešnijih rešenja kako bi se ceo visokoškolski sistem podigao na viši nivo. Pritom se često i glasno naglašavalo da prepoznatljivost i uporedivost nikako ne treba da vode uniformnosti, tojest da ne postoje odozgo nametnuti modeli koje bi svi morali da preuzmu.

Konačno, na bazi uporedivosti, kontinentalni evropski univerziteti – voljno ili ne – shvatili su da po efikasnosti i efektivnosti nastavnog i naučnog procesa zaostaju za anglosaksonskim konceptom, te da studenti iz trećih zemalja (pa i iz zemalja same EZ/EU) radije biraju studiranje na, recimo, Harvardu i UCLA, nego na Sorboni i Hajdelbergu. Razlog ove relativne neatraktivnosti evropskih univerziteta je nađen u preopširnosti programa, rigidnosti nastavnih metoda i “oboženom akademizmu” profesorske “kaste”, udaljene od realnog života. “Čista” nauka je bila razdvojena od tehnologije i preduzetništva, često sama sebi cilj ili namenjena građenju ličnih karijera. Naravno, bila bi naivna iluzija da u ključne – a nerado izgovorene argumente – nije spadala činjenica de se novac i prestiž sve brže sele preko Atlantika.

 

  1. Prihvatanje sistema temeljenog na dva glavna ciklusa, pred-diplomskom i diplomskom. Pristup drugom ciklusu zahteva uspešno završen prvi ciklus studija koji mora trajati najmanje tri godine. Stepen postignut nakon prvog ciklusa treba odgovarati evropskom tržištu rada odgovarajućim nivoom kvalifikacije. Drugi ciklus vodiće ka masteru i/ili doktoratu, kao što je to slučaj u mnogim evropskim zemljama.

Pokazalo se da je klasično studiranje na evropskim univerzitetima bilo neefikasno, u smislu da je broj diplomiranih studenata jedne generacije uvek bio osetno manji od broja koji je isprva upisao studije. Studenti koji iz raznih razloga nisu završavali započeti fakultet (takzvani drop-out students) nisu imali pravo ni na kakav stručni stepen viši od onog stečenog u srednjoj školi, a izvesno je da su stekli neka dodatna znanja. Ovo je bio razlog da se studije podele u dva ciklusa, od kojih bi se svaki završavao relevantnom diplomom i omogućavao adekvatno zapošljavanje. Takođe, prelazak na viši obrazovni stepen (master, doktorat), bio bi relevantan samo za one koji žele da nastave sa akademskom i/ili istraživačkom karijerom. Izuzetak iz ovog sistema bile su samo neke “regulisane” profesije (poput medicine, veterine i tako dalje) kod kojih zbog prirode posla studije ne mogu biti kraće od 5 školskih godina. Na takvim fakultetima izvode se takozvane “integrisane studije” koje se završavaju diplomom u rangu mastera (doktor medicine, doktor veterine i slično).

Ovakav model odavno je pokazao velike prednosti u SAD. Navešću primer: većina američkih farmera ima završene poljoprivredne koledže koji su ih pripremili za primenu najsavremenijih agro-tehničkih postupaka, kao i za rad sa poslovnim bankama i procenu tržišnih kretanja. Stoga je njihova proizvodna efikasnost (i profitabilnost) ponekad i višestruko veća u poređenju sa njihovim evropskim kolegama.

 

  1. Uvođenje bodovnog sistema, kao što je ESPB – Evropski sistem prenosa bodova (Eng. ECTS – European Credit Transfer and Accumulation System), kao prikladnog sredstva u unapređenju najšire razmene studenata. Bodovi se mogu postizati i izvan visokoškolskog obrazovanja, uključujući i celoživotno učenje, pod uslovom da ih prizna univerzitet koje prihvata studenta.

Sistem sakupljanja kredita je, makar u našim okvirima, doneo velike kontroverze i nerazumevanje – kako na univerzitete, tako i u širu javnost. Na početku primene je počeo “grabež za kreditima”, jer zaboga “ako moj predmet ima više kredita, ja sam onda važniji”.

Međutim, tu se radi o jednom vrlo jednostavnom metodu za merenje ukupnog radnog opterećenja studenata, po kome 1 ECTS kredit predstavlja 25-30 sati ukupnog angažovanja (predavanja + vežbe + samostalno učenje). Ovo nije nikakva mera “surovog ekonomskog liberalizma”, već upravo suprotno – proizlazi iz socijalnog principa 8+8+8 (osam sati rada, osam sati odmora i osam sati slobodnog vremena). Osim toga, za studente u univerzitetskoj razmeni ovo je pogodan način da se dva univerziteta (odlazni i dolazni) lako usaglase oko toga koliko je student vremena proveo radeći na pripremi svakog pojedinačnog predmeta do momenta razmene.

 

  1. Unapređivanje mobilnosti prevladavanjem prepreka slobodnom kretanju, posebno: studentima dati priliku za učenje, omogućiti im pristup studijama i relevantnim službama; nastavnicima, istraživačima i administrativnom osoblju priznati i valorizovati vreme koje su proveli u Evropi istražujući, predajući ili učeći, bez prejudiciranja njihovih statutarnih prava.

Temeljni program preko kojeg EU danas omogućava mobilnost, saradnju i izgradnju kapaciteta visokoškolskih ustanova se naziva Erazmus Plus. O njemu postoje obilne informacije. Ako upitate studente i profesore univerziteta u Srbiji koji su prevladali inicijalne zebnje od akademske mobilnosti (razmene studenata i nastavnika/istraživača) i upustili se u tu “avanturu”, ogromna većina će vam izreći najraznovrsnije pozitivne utiske. Isto važi i za njihove kolege sa evropskih univerziteta koji su boravili u Srbiji.

Ovo mogu da posvedočim ne samo kao učesnik u takvim razmenama, već i kao rukovodilac dva evropska (TEMPUS) projekta u proteklih 10 godina preko kojih je preko 50 studenata provelo po jedan semestar na partnerskim fakultetima i obavljeno preko 100 kraćih nastavničkih razmena. Ono što ljudi sličnih vokacija na takav način nauče jedni od drugih i jedni o drugima ne može se izraziti novcem, niti bilo kakvim drugim materijalnim parametrom. Prijateljstva i poslovna partnerstva koja opstaju još dugi niz godina takođe nemaju cenu.

 

  1. Unapređivanje evropske saradnje u osiguravanju kvaliteta u cilju razvijanja uporedivih kriterijuma i metodologija.

Ovo je princip koji je verovatno posejao najviše straha na univerzitetima – i to nikako ne samo na onima izvan EU. U svetlu ranije pomenutog “samo-oboženja” profesorske kaste, činjenica da će neko da osmotri i izmeri šta mi to zaista radimo, delovala je isprva šokantno. Preovlađujuće reakcije kojih sam se naslušao u periodu između 2000. i 2010. godine bile su: “Pa mi valjda znamo da smo dobri, šta tu ima da se proverava”; “Imamo stogodišnju tradiciju”; “Naši studenti se zapošljavaju na odličnim poslovima u SAD i Evropi”. Naravno, ovi argumenti su veoma slabi. Ako zaista znamo da smo dobri, zašto je problem da se to na objektivan način verifikuje i javno obznani? U tom slučaju studenti će sa svih strana da pohrle da studiraju kod nas i univerziteti će nam biti bogatiji. Uz svo dužno poštovanje našoj vekovnoj tradiciji, Sorbona i Bolonja upravo zaključuju sedmi vek univerzitetskog života – pa se ipak redovno podvrgavaju proveri kvaliteta. Konačno, licemerno je da tvrdimo da smo dobri zato što imamo izvesan broj izuzetnih studenata. Šta zapravo da kažemo: Ko (nam) je kriv što nam je prosek studiranja preko devet godina?

Proces osiguranja kvaliteta se jednostavno može opisati u nekoliko koraka: a) država definiše strategiju obrazovanja; b) relevantno, nezavisno telo (predstavnici akademske zajednice, države i civilnog sektora) definišu minimalne standarde koje treba da zadovolje visokoškolske ustanove na svim nivoima i u svim oblastima obrazovanja; c) visokoškolske institucije vrše samovrednovanje na osnovu standarda i o tome sačinjavaju izveštaj; d) relevantna komisija analizira izveštaj, uverava se na licu mesta u njegovu tačnost i daje svoju ocenu; e) na bazi izrečene ocene izdaje se, ili akt upozorenja (radi ispravke nedostataka), ili akt o akreditaciji (ako su standardi zadovoljeni).

 

  1. Unapređivanje potrebne evropske dimenzije u visokom školstvu, posebno u razvoju nastavnih programa, međuinstitucionalnoj saradnji, šemama mobilnosti i integrisanih programa studija, obuke i istraživanja.

Ovaj princip svojom formulacijom deluje “najbirokratskije i najpolitičkije” od svih šest. Međutim, njegovo ostvarenje je impresivno – jer se iza birokratske floskule krije sistem kojim EU (kroz mnogobrojne programe) ulaže stotine miliona Evra godišnje u unapređenje sistema visokog školstva i njegovo povezivanje, kako između zemalja članica, tako i zemalja koje prirodno gravitiraju EU.

Uzevši sve u obzir, bolonjskim principima se malo šta može zameriti u domenu proklamovanih ciljeva. Drugo je pitanje načina na koji se Bolonjska deklaracija sprovodi u život generalno, a naročito kod nas. O tome, možda u nekom narednom članku.

Obrazovni sistem Srbije (kao uostalom ni jedne druge zemlje) nije direktno zavisan od Bolonjske deklaracije, već od obrazovnih politika, unutrašnje organizacije, kvaliteta kadrova, finansijskih ulaganja i tako dalje. Ne dozvolimo zato da loši đaci na vlasti svoju nesposobnost upućuju na pogrešne adrese.

Ostavite odgovor