NAJLEPŠI-POKLON-ZA-DECU---POSVEĆENOST-NJIMA-SADA-I-OVDE

NAJLEPŠI POKLON ZA DECU – POSVEĆENOST NJIMA SADA I OVDE

Božić i novogodišnji praznici su sezona kada se slavi ljubav prema čoveku, mir u duši i oko nje. Pitate se možda kako darivati ljubav i mir svojim najbližima, a u prvom redu deci? Šta pokloniti deci za Novu Godinu? Odgovor je – pažnju, poštovanje i razumevanje; biti prisutan za njih sada i ovde, videti ih onakvima kakvi jesu i prihvatiti ih baš takve

 

Autor: Ranka Šarenac

 

I zvanično smo ušli u period darivanja koji nas je, kao i svake godine, nagnao na razmišljanje o tome šta pokloniti deci što će imati više smisla od puke reprodukcije onoga što smo videli na reklamama i što su i oni sami već počeli da doživljavaju kao sopstvene želje. Opšta praznična euforija je zahvatila možda i neke od vas, a neke zaobišla, ali dileme praktično ostaju iste.

Psiholozi koji se bave decom kažu da je jedan od razloga što deca požele ono što se reklamira želja za porodičnom idilom, koja je često prateći element tih reklama u kojima se roditelji igraju sa decom. Potreba za pažnjom, ljubavlju, prihvatanjem nikada ne zastareva i vrlo često utiče na iskazane želje. Zbog toga, ne gledajte dalje od sebe i svojih najbližih kada budete razmišljali o ovogodišnjem poklonu. Neka to bude poklon za celu godinu. Vaša je odluka da se svaki dan makar samo pet minuta, ukoliko vam vaše obaveze ne dozvoljavaju više, posvetite svom detetu.  U porodicama sa više dece to će, naravno, značiti više vašeg vremena – jer za svako dete treba ga izdvojiti.

Zašto je to važno, zapitaće se neki od vas? Zar nije lepše osmisliti neku zajedničku igru u kojoj će učestvovati cela porodica? Važno je zato što svako dete ima jasno izraženu potrebu da ga roditelj vidi (ne samo gleda kada je pozvan da to učini) i prihvati onakvim kakav jeste, što u biti predstavlja kamen temeljac njegovog samopouzdanja, budućih aspiracija i osećaja opšte psihofizičke dobrobiti. 

Koliko puta ste čuli vaše dete kako viče: “Mama, vidi me! Tata vidi šta ja mogu…”  ili ožalošćeno “nisi me videla…” Deca imaju super senzore i znaju kada ih stvarno vidimo, a kada ih samo gledamo dok nam misli lutaju ko zna gde. Roditelji u lavini dnevnih zahteva i problema, a istovremena sa velikom željom da svojoj deci pruže mnogo više od onogo što su i sami imali kao deca, pokušavaju da primene multi-tasking pristup i u okviru porodičnih okvira. Trče sa telefonima ili nekim drugim uređajem moderne tehnologije da pročitaju, prate, odgovore… I tako sa rasejanom pažnjom okreću se ka deci, uz šture komentare i uobičajene floskule. Deca to detektuju kao nedostatak pažnje, pa onda počnu da navaljuju sa još većom žestinom – sve dok roditelju ne pukne film i od strpljivog i modernog mirotvorca pretvori se u nestrpljivu aždaju koja bljuje vatru. Dete ustukne i zanemi na tren, a posle uzvraća udarac kada se najmanje nadamo, ako ne odmah. Kako izaći iz ovog začaranog kruga i doživeti te momente potpune prisutnosti sada i ovde za nas i naše dete?

Biti ovde i sada za našu decu ne znači samo videti ih u njihovom punom sjaju i pažljivo slušati ono što kažu, već i pokušati da se sagleda kako stvari izgledaju iz njihovog ugla, šta osećaju u datoj situaciji, odnosno koja to njihova potreba jeste ili nije zadovoljena. Drugim rečima, saosećati sa decom, uživeti se u njihovu situaciju. Empatija će nam omogućiti da sve sagledamo drugačije i pomoći da izađemo iz ustaljene šeme našeg repertoara reagovanja. Ukazaće nam se novi put ka uspostavljanju međusobnih odnosa koji otvara vrata komunikacije i u krajnjoj liniji, otvara put do dečijeg srca. 

Na žalost, empatsko reagovanje na ponašanje nije spontano, već iziskuje našu prisebnost i pažnju, uz svestan napor da se imenuju osećanja koja su obuzela dete i ukoliko je moguće ukaže na potrebu koja stoji iza njih. Odrastajući, većina nas nije imala priliku da se suoči i da prihvati sopstvena osećanja koja su često bila negirana, naročito ako se radilo o strahu, zabrinutosti, stidu, osećaju krivice i slično. Neophodno je vežbati jezik saosećanja i prihvatanja da bi on prešao u naviku i da bismo na taj način omogućili mališanima da se nose na najbolji mogući način sa svojim osećanjima i da njima ovladaju, a ne da im se robuje. Istraživanja iz interpersonalne neurobiologije ukazuju na isceliteljsku moć empatije.

NAJLEPŠI-POKLON-ZA-DECU---POSVEĆENOST-NJIMA-SADA-I-OVDE-svadja

Faber i Mazlish u svom bestseleru “How to talk so kids will listen, and how to listen so kids will talk” govore o direktnoj povezanost dečijih osećanja i ponašanja, naglašavajući da kada se deca dobro osećaju onda se tako i ponašaju. Roditelji im mogu pomoći da se dobro osećaju tako što će prihvatiti njihova osećanja. Najjveći problem je što mi kao roditelji obično to ne radimo, a da toga i nismo svesni, govoreći: “Ma nije moguće da ti je tako teško…”, ”To samo govoriš zato što si umoran…”, “Nema razloga za ljutnju…”, “Nema čega da se bojiš…”, “Hajde, što se stidiš!” Stalno negiranje dečijih osećanja može da ih zbuni, još više naljuti, a u krajnjoj liniji uči ih da ne obraćaju pažnju na svoja osećanja i da im ne veruju. 

Umesto toga, probajte da slušate sa punom pažnjom, prepoznajući i imenujući detetova osećanja, ili ukoliko procenite da ćutanje više pogoduje datoj situaciji – dajte do znanja položajem tela da pažljivo slušate. Pokušajte da utvrdite šta je to što dete stvarno želi. Dete će doživeti olakšanje da ste ga razumeli, pa i ako nije moguće da mu se želja ostvari.

Nekada možete da mu je u mašti ispunite, na primer: “Razočaran si što je sada tako hladno i ne možeš da se brčkaš u plićaku, a more kao da te doziva svojom divnom čistom plavom bojom… Voleo bi da skačeš i prskaš se do mile volje i da bacaš loptu, voziš tvoj gumeni čamac …” I sve što mislite da mu se sviđa. Ukoliko potvrđuje, na dobrom ste putu. Možda će i plakati i očajavati dok govori, jer je taj momenat vašeg razumevanja omogućio da iz njega izađe čitava lavina nagomilanih osećanja vezanih za ko zna koliko raznih neostvarenih želja i teških situacija sa njegove tačke gledišta.

Ako omogućimo deci da izraze svoja osećanja, rezultat će biti višestruko pozitivan, kako po njih tako i po nas – jer će biti opušteniji i spremniji za saradnju. Zbog toga je važno odoleti ljutnji i besu koji pokazuju, a iza kojih se najjčešće kriju strahovi, tuga i suze kako navodi doktor kliničke psihologije Laura Markham i čitav niz autora koji se bave roditeljstvom i nenasilnom komunikacijom.

Deca se pored svojih roditelja osećaju najjsigurnije da iskažu svu “muku” koja ih je zadesila u toku dana. Nemojte se iznenaditi ako vam vaspitači ili ko god se već starao o deci u toku dana kažu kako su bili fantastični, a onda se na vama prelome koplja i izraze buru emocija koje u najgorem slučaju prerastu u tantrum. Ostati smiren u takvim trenucima je veliki izazov za roditelje. Upravo najjteži deo (našeg) roditeljskog poduhvata i jeste regulisanje vlastitih osećanja. Ma koliko bilo teško, istraživanja pokazuju da se vredi pozabaviti upravljanjem sopstvenih emocija zarad psihofizičke dobrobiti ne samo nas samih, već u prvom redu naše dece i na kraju porodice kao jedinstvenog sistema i celine. Svaki mali dnevni pomak na duge staze može dati značajan boljitak.

Sagledavanje stvari iz dečijeg ugla će vam omogućiti da im ukažete dužno poštovanje i da tragate za rešenjima koja zadovoljavaju i vaše i njihove potrebe. Na taj način ćete uspeti da razumete ponašanje koje vas je do nedavno izluđivalo. Što je najjvažnije, to će vam pomoći da kontrolišite sopstvene izlive emocija (da ne kažem besa), tako da kada vas dete iznervira u njemu ne vidite neprijatelja, već ljudsko biće koje teži zadovoljenju svojih potreba baš kao i svi mi. 

U jeziku saosećanja nema okrivljavanja, pretnji i ucenjivanja, već otvorenosti za osećanja, izražavanja ljutnje bez povređivanja, ukazivanja poštovanja i dečijim i sopstvenim potrebama, omogućavajući deci da odrastu u brižne i odgovorne ljude.

I za kraj, pokušajte da se u vreme praznične dokolice predate lepoti sadašnjeg trenutka zajedno sa vašim detetom – bilo da ga gledate u oči, držite za ruku, uživate u mirisu kose ili smehu koji odjekuje. Uspostavljanje toplog međuljudskog odnosa sa decom je prvi korak na dugom i zahtevnom putu vaspitanja. Ako taj korak nismo spremni da napravimo, svi ostali biće mnogo teži, ako ne i nedostižni.

 

Ostavite odgovor