MEDITERANSKA-KRIZA---Da-li-se-istorija-ponavlja

MEDITERANSKA KRIZA – Da li se istorija ponavlja

Gde je Evropa skrenula sa svog civilizacijskog puta? Čini se da sadašnja kriza, koja u sebi sadrži ekonomsku, kulturološku i migrantsku dimenziju, teško da će uskoro biti prevaziđena

 

Autor: Miloš Zdravković

 

Današnja kriza u basenu Mediterana svakako ima više uzroka i nije je jednostavno rešiti. Ona se neposredno manifestuje kao kriza izbeglica iz ratom zahvaćenih područja na Bliskom istoku, ali kao i ekonomske migracije. Koliko god ova situacija delovala novo, kada se bolje pogleda u prošlost, očito je da je to jedan ponovljeni scenario. Na žalost, savremena Evropa je duboko podeljena na one koji izbeglice iz ratom razorenih područja na Bliskom istoku i severne Afrike prihvataju raširenih ruku i onih koji se žustro protive otvaranju granica i primanju ovih ljudi. Zapravo se stiče utisak da se o sudbini Mediterana i samim tim Evrope ne odlučuje u Evropi!

Na istočnoj obali Mediterana, odakle je potekla naša (evro-mediteranska ili „zapadna“) civilizacija, danas besni brutalni rat. U njemu zemlje regiona kao što su Sirija, Liban, Izrael i Turska, uz uticaj raznih spoljnih faktora i igrača, ulažu velike napore, ako ne da unište, onda bar da zadrže takozvanu „Islamsku državu“ izvan svojih granica. Uspon „Islamske države“ u kombinaciji sa brojnim drugim faktorima kao što su nasleđe autoritarnih režima, ekonomska i agrarna kriza, doveo je do najveće migracione krize od Drugog svetskog rata. Dok stanovništvo Sirije i Iraka beži iz zemlje, strani borci hrle tamo kako bi zauzeli prazne domove i priključili se teroristima. Ova izmena strukture stanovništva opasna je po mir i stabilnost Bliskog istoka i Evrope koliko i najiskusniji borci Kalifata (drugo ime za „Islamsku državu“). Procenjuje se da se oko 30 hiljada terorista trenutno bori na strani „Islamske države“, od čega je bar polovina „regrutovana“ iz inostranstva.

Odsecanja glava, masovna ubistva zarobljenika i seksualno nasilje nad hrišćanskim i šiitskim robinjama postali su svakodnevnica. Ali bestijalnost „Islamske države“ nije uperena samo protiv ljudi koji ne prihvataju njene izvitoperene vrednosti, već se ne zaustavlja ni prema kulturno-istorijskim spomenicima. Oko 90 odsto kulturne baštine u Iraku i Siriji je ozbiljno ugroženo. Do sada je od strane terorista uništen veliki broj istorijskih i sakralnih objekata, paganskih hramova, crkvi i džamija. Šiitske svetinje za njih nisu muslimanske!

Dok su arapski kalifati u istoriji ostali zapamćeni kao svetla tačka mračnog srednjeg veka, ističući se po svojoj etničkoj, lingvističkoj i kulturnoj raznovrsnosti, po zapaženoj ulozi u očuvanju i prenošenju drevnih znanja, kao i po neprocenjivom doprinosu medicini, matematici i filozofiji, ovaj moderni Kalifat nastoji da uništi sve materijalne tragove postojanja i dostiguća sopstvenih ne-islamskih prethodnika (pa čak i muslimanskih predaka).

Situaciju na terenu dalje pogoršava takozvano “sunitsko buđenje”, direktno finansirano od vahabističkog režima u Saudijskoj Arabiji. Ono predstavlja navodni strah sunita od šiitske dominacije u regionu. Svi oni koji nisu spremni na takav izbor i život pred nišanom, odlučili su se na skoro podjednako opasan poduhvat – put na Zapad u jednom pravcu!

 

ISTORIJSKE PARALELE

 

Ako krenemo tragom migranata odnosno izbeglica sa Bliskog istoka, zapravo putujemo rutom mediteranske civilizacije. Grčka je prvo odredište na tom putu. Ova istorijska i nekada prosperitetna zemlja, bila je u dalekoj prošlosti kadra da pobedi Persijsko carstvo, a pri tome dovoljno uticajna da Rimskoj imperiji nametne svoje ideje kao osnovne civilizacijske vrednosti. Savremena Grčka grca pod teretom duga za koji se većina ekonomskih eksperata slaže da je neodrživ, dok na njene obale pristižu “reke” ljudi kojima je potrebna hrana, voda i krov nad glavom. Potomci onih koji su sa Istoka dolazili pre više od dve hiljade godina kao osvajači, danas u Grčku nadiru u stotinama hiljada kao izbeglice – izlažući se ogromnim rizicima putovanja po nepredvidivom moru. Za to vreme potomci starih Helena migriraju pretežno ka severu Evrope u potrazi za boljim životom i poslom u zemljama koje su u vreme zlatnog doba Elade smatrane varvarskim.

Istovremeno Grčka se suočava sa katastrofalnim natalitetom i zabrinjavajućim odlivom školovanih ljudi. Grčka je četvrta nacija na svetu po negativnoj stopi nataliteta. Svake godine, njena populacija se smanji za 0.6%, što iznosi oko 69.809 ljudi. Uz to, poslednjih nekoliko godina Grčka se dramatično suočava sa egzodusom mladih, talentovanih i visoko obrazovanih profesionalaca – doktora, advokata, preduzetnika, inženjera i drugih – koji koriste svaku šansu kako bi migrirali u Veliku Britaniju, Nemačku, Ameriku i ostale razvijene i prosperitetne zemlje. Ne treba trošiti reči da su upravo te zemlje kreatori Grčke krize, kako finansijske, tako i migrantske.

MEDITERANSKA-KRIZA---Da-li-se-istorija-ponavlja-romul_i_rem

Druga stanica u talasu migracija je Italija. Zagrebemo li dublje u istoriju, Rim je osnovao niko drugi nego jedan migrant. Mitski predak osnivača grada Rima je Enej, trojanski princ koji je preživeo razaranje Troje. Njegova Troja je izgorela i bila opljačkana, a Eneju nije ostalo ništa drugo nego da se ukrca na brod i krene u potragu za boljim životom. Sudbina je htela da prvo završi kao brodolomnik na obali Libije, pre nego što je odatle ponovo preplovio Mediteran i stigao u današnju Italiju. Po predanju, njegovi unuci su osnivači Rima – Romul i Rem. Mnogo toga se promenilo od doba starog Rima, ali geografija nije – što je istorija iskoristila za još jedan ironični „šamar”. Migranti/izbeglice u Italiju danas pristižu iz Libije i Tunisa, na čijim obalama se nekada nalazio najveći neprijatelj Rima – Kartagina. Premda legendarni vojskovođa Hanibal nije napadao Rim (Italiju) preko mora, njegov kopneni pohod preko Alpa bio je podjednako opasan, a broj ljudskih žrtava i u tom drevnom ratu nije odstupao mnogo od današnjeg. Samo ove godine je preko tri hiljade migranata izgubilo život u Sredozemnom moru, pokušavajući da se dočepa italijanske obale. Pesimističniji izveštaji navode da je ukupan broj mrtvih na putu ka Italiji od početka migrantske krize prevazišao 10 hiljada.

Šta se to desilo sa Mediteranom u poslednjih 2,500 godina? Gde je Evropa skrenula sa svog civilizacijskog puta? Evropu u ovom slučaju treba posmatrati kao kulturno-istorijski, a ne kao geografski entitet. Na taj način Severna Afrika, priobalje Bliskog Istoka i Mala Azija neodvojivi su deo te celine, odnosno spadaju u evro-mediteraski basen.Možda razloge treba tražiti u dislociranju svetskih centara moći. U prošlosti je političko vođstvo bilo u neposrednijem dodiru sa problemima svog regiona. Ljudi poreklom iz tog podneblja, živeli su manje ili više sa narodom i „krojili“ su politiku na tim prostorima. Danas se sudbina svih (pa i nas u Srbiji) u mediteranskom basenu realno kreira sa udaljene (zapadne) obale Atlantika. Realno je pretpostaviti da lideri „vrlog novog sveta“, koji su geografski i kulturološki udaljeni od Mediterana, ne vode dovoljno računa o mediteranskim problemima. Oni su samo zainteresovani da održe sopstveni kredibilitet, moć i sfere uticaja radi ispunjenja sopstvenih geopolitičkih i ekonomskih interesa.

Zbog toga se čini da ova šira “mediteranska kriza”, koja obuhvata ekonomsku, kulturološku i migrantsku dimenziju, teško da će uskoro biti prevaziđena. Sem ako se instrumenti upravljanja ne vrate u ruke mediteranskih nacija, odnosno direktno u ruke njihovih demokratski izabranih predstavnika. Ukoliko to aktuelni lideri mediteranskog regiona ne umeje da objasne svojim udaljenim „saveznicima“, onda ne zalužuju da ih predstavljaju.

 

Ostavite odgovor