Komentar: KALIF UMESTO CENZORA

Da su svi ti koji sada „tvituju“ kako stoje uz „Vranjske“ uplatili po 100 dinara, ili jednom u životu kupili „Vranjske“ – taj list bi verovatno i dalje izlazio. Mi u „Svedoku“ već 21. godinu odlično znamo kako se živi bez oglasa i sponzorstava države Srbije, ili neke strane države, off-shore vlasnika ili novokomponovane domaće biznis elite. „Svedok“ izlazi 21. godinu. Sam. Bez sponzora. Na margini smo, opstajemo. Jedva. Ali pišemo SLOBODNO.

 

 

VREME JE - Milan Dinić

 

 

Autor: Milan Dinić
„Svedok“ 1103-1104 od 10. oktobra 2017.

 

 

 

Krajem septembra održana je jednodnevna akcija „Stop medijskom mraku“ čiji je organizator, kako su se nazvali, „Grupa za slobodu medija“, a u čijem su jezgru Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) i Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV). U toj grupi je i nekoliko NVO poput YUKOM-a i Helsinškog odbora, kao i listovi Danas i Vreme. Povod za akciju bilo je gašenje lokalnog nedeljnika Vranjske, kao i sveopšti medijski mrak u zemlji.

Kako tvrdi ova grupa, akciju je podržalo 300 medija i NVO, a kampanju je u prvih 24 sata na internetu videlo 482.000 građana. Udruženje novinara Srbije odbilo je da podrži akciju. Vladimir Radomirović, predsednik UNS dao je sledeću izjavu za N1: „Kada govorimo o propagandi, NUNS i NDNV treba da pogledaju u svojim redovima i da se njihovi članovi i funkcioneri konačno opredele hoće li biti u službi nekih stranaka, ili vlasti kada su njihovi kandidati na vlasti, ili će biti novinari“.

„Svedok“ (matična novina autora teksta – prim. redakcije) nije učestvovao u ovoj akciji. Ne zato što mislimo da je medijsko stanje dobro (naprotiv: katastrofalno je) već zato što, kada je reč o slobodi medija, mislimo da su „Svedok“ i ta samozvana „Grupa za slobodu medija“ na različitim pozicijama i imamo različite motive.

NUNS i NDNV su, smatramo, pre svega političke, a ne medijske organizacije. NUNS, nažalost, vodi osoba čiji je rečnik poprilično prost i nepristojan, za koga su Srbi i srpska kultura defektni, koji svoju poziciju koristi za vođenje političke kampanje u prilog osobe za koju on smatra da bi trebalo da bude predsednik, koji promoviše političku agendu samozvane „građanske Srbije“.

Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV) aktivno promoviše separatizam u Vojvodini preko svog portala autonomija.info, održava političke tribine na koje gotovo isključivo gostuju samo oni koji dele stavove ove organizacije, promoviše politizovanu sliku regionalnog pomirenja sa porukom da su Srbija i Srbi krivi za gotovo sve, štiti prava određenih manjina. A o drugima ćuti… Kada je o medijima reč, ove organizacije se oglašavaju selektivno i brane samo one za koje oni cene da su „nezavisni“.

NUNS, NDNV i ostali u Grupi za slobodu medija, bili su poprilično tihi kada su DS, Tadić, Rakić, Krstić, Đilas-Mišković i tadašnja ekipa kontrolisali gotovo sve medije i sve oglase. Nekada ugledni „Blic“ sa svojom anketom najmoćnijih ljudi u medijima, mahom, ima PR šefove, direktore banaka, a oni su „moćni“ samo dok daju oglase, ili jeftine kredite. Uostalom, znate li šta danas radi nekada „najmoćnija dama u medijima“?

Mnoge od onih koji se danas kunu u pokojnog Slavka Ćuruviju i redovno idu da obeleže godišnjicu njegovog ubistva, taj isti Ćuruvija nije mogao očima da vidi. Kada mu je Miloševićev režim gušio redakciju, pola opreme i ljudi tada je otišlo u „Svedok“, a ti dežurni borci za slobodu su glavu zabili u pesak.  

NUNS, UNS, NDNV i svi takozvani „nezavisni mediji“ – ćutali su kada je JEDINO „Svedok“ preneo dokaze koje je objavio portal „Pištaljka“ o sprezi tadašnjeg gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa i Miroslava Miškovića u nekadašnjem dnevnom listu „Press“ (u kome je, inače, stolovao DJV iz sadašnjeg „Informera“).

Gotovo svi su prećutali i prvi izveštaj o pritiscima na medije koji je 2011. objavio Savet za borbu protiv korupcije. Opet, od štampanih medija sa nacionalnom distribucijom „Svedok“ je objavo veliku rubriku o ovome. (Čini mi se da je vest o tome preneo „Danas“). Naravno ćutali su, jer su u izveštaju nabrojani mnogi od „nezavisnih“ medija kako dobijaju „apanažu“.

Između ostalog, u izveštajima koje je Savet objavio, istaknuto je da nedeljnik „Vreme“ imao kredit od 370.000 Evra od kompanije Delta Miroslava Miškovića, te da je analiza pokazala da se u međuvremenu „vidljivo promenila i uređivačka politika tog nedeljnika, koja ukazuje na značajan uticaj vlasnika Delte na sadržinu tekstova tog nedeljnika, posebno kada je reč o poslovanju Miroslava Miškovića“.

U izveštaju se takođe navodi i kako je magazin „Status“ (koji je sporadično izdavao sadašnji predsednik NUNS Slaviša Lekić) tokom 2010. godine od Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja (na čijem je čelu tada bio Mlađan Dinkić) dobio 3,3 miliona dinara za „posao praćenja rada te institucije… sa obavezom da u svakom broju objavi tekst o njegovom radu“. I u Izveštaju Saveta iz 2015. godine navodi se da je isti taj „Status“ 2012. imao ugovor za oglašavanje sa Ministarstvom odbrane i tadašnjim ministrom Draganom Šutanovcem.

Ti „nezavisni mediji“ se nisu oglašavali ni kada je – na mala vrata – 2009. godine Demokratska Stranka izmenila zakon o medijima i uveo drakonske kazne. Povod je bio lični obračun između Mlađana Dinkića i Raje Rodića, vlasnika „Kurira“.

Naravno i tada, u vreme političke dominacije Demokratske Stranke, kao i sada – u komisijama za dodelu novca medijima i u telima za izradu medijske strategije sede predstavnici i NUNS, UNS i NDNV…

Kao što smo mnogo puta ranije u komentarima o medijima naveli – najveći deo „nezavisnih medija“ u Srbiji čine mediji koji su nezavisni jedino od gledalaca/slušalaca/čitalaca – ali su dirketno zavisni od fondova: države Srbije (tako što za razne „projekte“ dobijaju novac poreskih obveznika) ili drugih država (preko raznih „grantova“ i ostalih „istraživačkih“ projekata „za slobodu medija“).

Usled svega ovoga što predstavlja samo mali deo nemorala medijske scene u Srbiji, smatramo da motivi ovih kojima danas smeta medijska cenzura ne leže u tome da se cenzura ukine – već da oni postanu cenzori. I to ne samo u medijima, već i u celom društvu. „Svedok“ smatra da oni kojima je do slobodnog i odgovornog novinarstva ne bi trebalo da daju podršku takvim ljudima.

Činjenica je da i danas u doba dominacije SNS, kao i u vreme DS, postoje probrani mediji koje režim favorizuje. Što je „Press“ bio za DS – to je „Informer“ za SNS. Mnogi koji danas pričaju o medijskom mraku bili su deo tog mraka u vreme DS – samo što su tada imali koristi. Deo njih „preleteo“ je kod „naprednjaka“, a deo je pokušao da se dogovori, ali kada taj plan nije uspeo – onda su se okrenuli protiv Vučića.

Jedino što je malo veći problem u tome je što Srbija više nije značajna međunarodna tema. Strani „sponzori“ su sada u dosluhu sa režimom, a i tako nema više onako izdašnih fondova i projekata sa strane…

Ali postoji „medijski mrak“. I ne samo medijski. Đilkoši iz „kruga dvojke“ zamenjeni su đilkošima iz prigradskih naselja i provincije. Princip je isti – samo su akteri možda malo vulgarniji.

Upravo zbog stanja u kakvom je naše društvo, slobodni i odgovorni mediji su važni kao svetionik u poplavi poluistina, laži i budalaština. Ključna stavka u debati o slobodi medija jeste da se utvrdi šta podrazumevamo pod slobodnim medijima. Očito je da u Srbiji neki misle da samo oni imaju pravo da sebe nazivaju „slobodnim medijima“ i da su slobodni mediji samo oni u kojima oni rade.

Mi u „Svedoku“ mislimo drugačije. Smatramo da su slobodni mediji oni koji izveštavaju slobodno i odgovorno (bez ideoloških, političkih ili drugih pritisaka) o svemu što smatraju da je relevantno i za šta postoji opravdano interesovanje javnosti. To su mediji kojima su činjenice svetinja i koji su slobodni od bilo kakvog uticaja iz bilo kog centra; mediji koji svoju poziciju brane činjenicama, a ne uvredama i lažima; mediji za koje je jednostavno utvrditi ko je njihov osnivač i vlasnik. I trudimo se da se ovoga pridržavamo od 6. maja 1996. kada je izašao prvi broj „Svedoka“.

Nažalost – činjenica je da u Srbiji (ali ne i samo u Srbiji), „uticajni“, „ugledni“, „cenjeni“ možete da budete samo ako ste deo „dila“ s vlašću. A ako niste – onda morate da budete deo dogovora s „pravom opozicijom“. Jer ste samo tako „nezavisni“, „objektivni“, „pravi“ medij. Samo tako su vam dostupni fondovi od državnih oglasa (ako ste uz vlast) ili – ako ste uz „pravu opoziciju“ – sredstva od trange-frange dilova i NVO projekata raznih organizacija koje se „bore za demokratsko društvo“.

Svako ko je u medijima, a kome je do slobodnog i odgovornog rada, kome je do slobodnog i razboritog društva, morao bi da se suprotstavi ovakvom stanju. Cena toga je, međutim, da vam distributeri teško i retko plaćaju, da vas skrivaju po kioscima, da živite teško, da jedete gorak hleb i da prihvatite da nećete da ga imate uvek. Sloboda nije besplatna, nema sponzora i ne dobija se kroz „dilove“ s državom, preko grantova i fondova.

Ako hoćemo da se raščisti ovakvo stanje, kada je reč pre svega o štampanim medijima, predlažemo jedan eksperiment: Neka se zabrani svim ministarstvima, državnim telima i javnim preduzećima i ustanovama da se oglašavaju u medijima. Isto tako neka se ukine projektno finansiranje medija za sve, osim za glasila nacionalnih manjina koja samostalno ne mogu da opstanu.

U prevodu – hajde da vidimo ko su stvarno nezavisni, odnosno ko živi od tržišta, tojest čitalaca. Ko može da opstane od prodaje i od oglašivača iz privatnog sektora (dakle, bez novca srpskih ili stranih poreskih obveznika) – neka opstane. Ko nema, neka propadne.

Cena toga je da onda nema konkursa, fondova i finansijskih nagrada za razne zavisne i „nezavisne“ medije, već da je jedini sudija tržište, po principu liberalnog tržišnog kapitalizma. (To bi ujedno bio i iskorak ka primeni evropskih vrednosti o kojima svi, a naročito pojedinci u „nezavisnim medijima“, veoma vole da pričaju).

Mi u „Svedoku“ već 21. godinu odlično znamo kako se živi bez oglasa i sponzorstava države Srbije, ili neke strane države, off-shore vlasnika ili novokomponovane domaće biznis elite. „Svedok“ izlazi 21. godinu. Sam. Bez sponzora. Na margini smo, opstajemo. Jedva. Ali pišemo SLOBODNO.

A što se tiče nedeljnika „Vranjske“ – koji je povod za formiranje „Grupe za slobodu medija“ – da su svi ti koji sada „tvituju“ kako stoje uz „Vranjske“ uplatili 100 dinara, ili jednom u životu kupili „Vranjske“ – taj list bi verovatno i dalje izlazio. Mi Srbi smo inače poznati po tome da jedva čekamo da neko propadne, pa da onda kukamo i navodno razmišljamo kako da mu pomognemo…

Ako vam je stalo do slobodnih medija (ako uopšte čitate neke novine, ili im verujete) – slušajte ih, gledajte ih, čitajte ih, tražite ih, reklamirajte ih i – kupujte ih! Ovo poslednje pod uslovom da uspete da ih nađete na kiosku. Jer, barem što se „Svedoka“ tiče, godinama kuburimo kako da imamo normalno mesto na kioscima. Jer niti smo režimski, ne visimo na štipaljkama da nas favorizuju, niti smo „nezavisni“ da nas brane. Mi smo svoji i to sve što prolazimo je cena slobode u današnjoj Srbiji.

Ostavite odgovor