KO JE IZDAO B92?

KO JE IZDAO B92?

Kako je B92 od avangardnog simbola građanske neposlušnosti i otpora režimu postao samo obična “fabrika novca”.

 

Autor: Srdjan D. Stojanović

 

Ovih dana mnogo tekstova, blogova i komentara bavi se sudbinom B92 i njegovim radio programom. Preovlađivali su nostalgični, setni tonovi koji „jadikuju“ za starim vremenima iz devedesetih kada je Radio B92 bio simbol građanske neposlušnosti i otpora režimu, alternativa državnim (propagandnim) medijima… Sada su (ne tako) novi grčki vlasnici zaključili da im takav Radio B92 nije potreban, da donosi gubitke i podelili otkaze (uz otpremnine). Za neke je to tužno, za neke je to normalna stvar – linija razgraničenja je da li pristajemo (ili ne pristajemo) na kapitalističke odnose u društvu.

Osvrnimo se na kratko na istorijat borbe za novu, modernu, demokratsku Srbiju – jer Radio B92 bio je ne samo katalizator i simbol, već i aktivni učesnik te borbe iz devedesetih godina. Ako pravilno shvatimo šta se dešavalo u Srbiji tokom poslednjih 15 godina, onda je i put koji je B92 prešao logičan.

Borba protiv Miloševića i svega onog što je reprezentovao njegov režim nije bila borba protiv starinskog, bezdušnog diktatora. To je bila borba protiv komunističkog sistema u raspadanju i pratećeg sistema vrednosti. Jer ne zaboravite, pravi staljinistički diktatori su svoje političke oponente ubijali, fizički eliminisali… Izuzetak su verovatno bili Ivan Stambolić i Slavko Ćuruvija, koji su ubijeni verovatno ne po njegovom izričitom naređenju, već po glupoj naredbi nekog dupelisca iz vrha tajnih službi (do dana današnjeg nepoznatog), koji je mislio da se time dodvori šefu. Moguća umešanost Mire Marković, kao naredbodavca sumanutih ubistava, nikada nije utvrđena, a nije ni bila predmet valjane istrage.

Milošević je bio lider koji je na početku vladavine posedovao magnetnu privlačnost i jeftinu demagogiju za elektorat, da bi se u kasnijoj fazi degenerisao u autoritatornog komunističkog aparatčika koji nije baš razumeo nespojivost pojma demokratije i sopstvenog političkog metoda. Služio se polugama vlasti koje je nasledio iz epohe koja je prošla – partija, vojska, služba državne bezbednosti, kontrola državnih medija, vazalno-klijentelistički sistem podređenih saradnika. Usled neshavatanja karaktera novih vremena i metoda političke borbe, pokušavao je da istovremeno bude diktator i demokrata, kako u vođenju spoljne politike, tako i na unutrašnjem planu. U to doba Radio B92 je doživljavao strašan progon od strane režima, ali niko od njegovih osnivača nije platio glavom zbog svojih ubeđenja. Čak je bilo moguće da se pronađu alternativni načini delovanja i emitovanja – koje režim nije mogao ili hteo da spreči.

Nije nikakva tajna da su sredstva za preživljavanje Radija B92 dolazila iz stranih fondova, a da se Miloševićeva koncepcija zasnivala na gušenju putem onemogućavanja normalnog tržišnog finansiranja.

Nemogućnost da se Milošević eliminiše na civilizovan i demokratski način, naterala je opozicione snage da se udruže u koaliciju DOS. Posle desetak godina i mnogih neuspelih pokušaja, jedan jasan cilj ih je okupio – da se Miloševič obori. Već 5. oktobra 2000. uveče je bilo jasno da je puč uspeo, a da su stranke i pokreti koji su bili članovi DOS jako daleko od usaglašene ideje šta i kako dalje. Levičari i desničari, nacionalisti i građanske opcije, reformatori i konzervativci, preletači/kolaboracionisti i autentični opozicionari nisu mogli zajedno da funkcionišu.

Detalji političke istorije Srbije od 5. oktobra do današnjih dana su jasni. Reformatorski kabinet Zorana Đinđića je zamenio konzervativno-nacionalistički Vojislava Koštunice, zatim je sledio bezlično-bezidejni period Borisa Tadića, da bi na kraju došao na vlast Aleksandar Vučić, koji je karikaturalno usvojio reformatorski kurs iz Đinđićevog perioda, sa kabinetom sastavljenim od banalno i tragično nestručnih ljudi – ali sa izrazitom dozom pokornosti i podilaženja Zapadu. Lutanje u vremenu i prostoru je postala odlika srpskog glasačkog tela, koje se do danas nije opredelilo za društveno-ekonomsku formaciju u kojoj želi da živi. Ali za to ne mogu biti krive različite političke opcije koje su dolazile na vlast.

Činjenica je da je kod nas Fukujamin „kraj istorije“ došao 11 godina kasnije – umesto 1989. godine sa padom Berlinskog zida, desio se oktobarskim prevratom 2000. Tranzicija u drugim istočno evropskim zemljama nije značila samo kraj sovjetske/ruske okupacije i dominacije, već je predstavljala prelazak na kapitalističke odnose u društvima. Negde sporije, a negde brže, završila se sukcesivnim ulaskom bivših zemalja Varšavskog pakta u Evropsku Uniju. Međutim, konkretno u Srbiji je taj proces kasnio pre svega zbog građanskih ratova na prostoru bivše Jugoslavije, tako da je otpočeo sa zakašnjenjem, a do današnjih dana nije u potpunosti završen.

Članovi grupe REM uručuju MTV nagradu Free Your Mind 1998. god. Veranu Matiću

Članovi grupe REM uručuju MTV nagradu “Free Your Mind” 1998. godine Veranu Matiću

Ali, Radio B92 i njegovi osnivači su dobro shvatili šta je značio prevrat 5. oktobra i nisi gubili vreme. Tokom poslednjih godina Miloševićeve vladavine najpre je pod vodjstvom B92 formirana mreža nezavisnih medija ANEM, koja polako prerasta u nezavisnu radio i video, odnosno TV produkciju. U post-petoktobarski period B92 ulazi i kao TV stanica, sa već dobro utemeljenim radiom i internet servisom. To je značilo da sem dobijanja nacionalne frekvencije za emitovanje TV programa kuća RTV B92 prerasta u akcionarsku društvo – klasično preduzeće koje posluje na tržišnim principima. Većinski akcionari ostaju Veran Matić i zaposleni, a preduzeće se dokapitalizuje. Deo akcija preuzimaju nekomercijalni ulagači (razni svetski fondovi za pomoć nezavisnim medijima), ali i komercijalni ulagači kao što je bio biznismen Slobodan Vučićević. Svojim delovanjem tokom prvih deset godina ovog milenijuma RTV B92 je podizao svoju vrednost i dalje afirmisao sam brend, da bi 2010. godine grčki investitori otkupili većinski paket akcija.

Priča o dobrim starim vremenima, o vrednostima koje je B92 predstavljao tokom devedesetih godina, nema smisla. Osnivači B92 su na vreme prepoznali potencijal, pa su svoju (privatnu) firmu sasvim prirodno vodili tako da im donese što veću zaradu. To što se dotadašnji razlog postojanja stanice poklapao sa sentimentom i raspoloženjem opozicionog Beograda i Srbije, samo je koincidencija. Osnovan u doba socijalizma, B92 je doživeo vlasničku transformaciju u privatno privredno društvo početkom milenijuma, da bi kasnije mnogostruko podigao vrednost brenda i bio prodat. Jer mediji su legitiman biznis, a pravo je svakog vlasnika da sa njima uradi što god zaželi – da ih ugasi, spali ili da ih vodi u skladu sa sopstvenom (za neke pogrešnom) koncepcijom. Čini se da su lamenti nad sudbinom stanice totalno pogrešni – a potiču od onih koji ne shvataju suštinu kapitalizma.

I nije tužna sudbina pojedinih „vedeta“ starog B92. Oni koji su zaista vredeli svoje karijere su nastavili u drugim medijima – koji su želeli da ih plate. A „svete krave“ novinarske profesije ne postoje. Da za „onim“ i „onakvim“ vrednostima iza kojih je nekada stajao B92 postoji potreba – verovatno bi neko hteo da plati za to. Sa druge strane zvuči paradokslano i poučno za naivne kako je RTV Pink, koji je predstavljao otelotvorenje Miloševićeve Srbije devedesetih, „preplivao“ na „ovu stranu“ bez ikakvih posledica. Zapravo je od 2000. RTV Pink mnogostruko povećao svoje poslovanje. To ni „mađioničar“ Željko Mitrović svakako nebi mogao da izvede da njegovu “ružičastu” imperiju od prvog dana post-Miločevićevske ere nisu uzeli pod svoje upravo političari iz DOS-a, koji su zapravo izdali sve nas.

Potreba za građanskim inicijativama kao protivteži svakoj vlasti logično se nameće. Ali, na žalost, ona se ne može artikulisati putem privatnih preduzeća i privatnih interesa. Ostaje nam internet kao još uvek nezavisna platforma za debate, različita mišljenja, akcije i delovanje.

 

Ostavite odgovor