ANIS-VARUFAKIS---EU-NE-POČIVA-NA-DEMOKRATSKIM-PRINCIPIMA

JANIS VARUFAKIS: EU NE POČIVA NA DEMOKRATSKIM PRINCIPIMA – I deo

Kad god slobodni izbori daju rezultat koji se ne dopada establišmentu, demokratski proces je poništen ili pod pretnjama da će biti preinačen. Dakle, ako se pitate ko su oduvek bili neprijatelji demokratije, odgovor je ekonomski moćna elita.

 

Za angažovanu publikaciju “Red Pepper” Janis Varufakis, grčki naučnik, političar i nova evropska intelektualna zvezda, govori o svom iskustvu kao ministra finansija i o formiranju pan evropskog demokratskog pokreta. Intervju je vodio Nick Buxton

 

Priredio: Srdjan D. Stojanović

 

Šta vidite kao glavne pretnje demokratiji danas?

Pretnja demokratiji je uvek bio prezir koji establišment za nju ima. Demokratija je po svojoj prirodi vrlo krhka a antipatija prema njoj od osnivanja je uvek veoma izražena. Njenim uspostavljanjem establišment je uvek težio da ga poništi. Ova priča seže do drevne Atine, kada je izazov da se uspostavi demokratija bio ogroman. Ideja da se siromašni slobodni ljudi, koji su bili većina, mogu staviti da kontrolišu vlast oduvek je sporna. Platon je napisao “Republiku” kao traktat protiv demokratije zalažući se za vladu stručnjaka.

Slično tome u slučaju američke demokratije, ako pogledate “Federalne spise” Aleksandra Hamiltona, videćete da je to bio pokušaj da se omeđi demokratija, a ne da se ojača. Ideja koja stoji iza reprezentativne demokratije je da trgovci predstavljaju sve, jer plebejci nisu smatrani doraslim za odlučivanje o bitnim državnim pitanjima.

Primeri su bezbrojni. Samo pogledajte šta se desilo sa vladom Mosadeka u Iranu 1950. godine, ili sa vladom Aljendea u Čileu. Kad god slobodni izbori daju rezultat koji se ne dopada establišmentu, demokratski proces je poništen ili pod pretnjama da će biti preinačen. Dakle, ako se pitate ko su oduvek bili neprijatelji demokratije, odgovor je ekonomski moćna elita.

 

Ove godine izgleda da je demokratija ugrožena od etablirane moći više nego ikada. Da li je to vaše percepcija?

Ova godina je posebna u tom smislu što smo imali iskustvo u Grčkoj, gde je na izborima većina Grka odlučila da podrži anti-establišment stranku (SIRIZA), koja je došla na vlast “govoreći istinu vlasti” i dovodeći u pitanje uspostavljeni poredak u Evropi.

Kada demokratija proizvede ono što establišment voli da čuje onda demokratija nije pretnja, ali kada proizvede anti-establišment snage i zahteve – tada demokratija postaje pretnja. Izabrani smo da bi osporili zahteve evropske Trojke poverilaca. U tom trenutku Trojka sasvim jasno daje do znanja da se demokratiji ne može dozvoliti da bilo šta promeni.

Što se tiče vašeg pitanja, nekoliko stvari me je pogodilo. Prva je bila odvažnost sa kojom mi je jasno stavljeno do znanja da se demokratija smatra irelevantnom. Na prvom sastanku Evrogrupe kojem sam prisustvovao, pokušao sam da istaknem nešto što nisam mislio da će biti sporno – da predstavljam skoro izabranu vladu čiji mandat treba poštovati u izvesnoj meri. Shodno tome, trebalo bi raspravljati o tome kakva ekonomska politika treba da se primenjuje u Grčkoj. Bio sam zapanjen kada mi je nemački ministar finansija rekao doslovno kako se zbog izbora ne može menjati utvrđena ekonomska politika. Drugim rečima, demokratija je dobrodošla sve dok ne preti da promeni ništa! Iako sam očekivao takav krajnji motiv, nisam bio spreman da ga čujem tako otvoreno rečeno.

Druga stvar za koju sam takođe bio manje spreman, da parafraziram čuvenu misao Hane Arent o banalnosti zla, bila je banalnost birokratije. Očekivao sam da će birokrate u Briselu biti prilično rezervisane u pogledu demokratije, ali sam takođe i očekivao da će biti u tome diskretni i bar tehnički kompetentni. Umesto toga, bio sam iznenađen što vidim koliko su banalni – i sa tehnokratske tačke gledišta, koliko su drugorazredni.

 

Za vreme perioda dok ste bili ministar finansija Grčke, šta Vam je iskustvo otkrilo o prirodi demokratije i moći? Da li su to stvari koje iznenađuju?

Krenuo sam sa otvorenim očima. Nisam imao nikakvih iluzija. Oduvek sam znao da su institucije Evropske unije u Briselu, Evropska centralna banka i druge institucije su osnovane kao “zona bez demokratija” po nacrtu. Nije tačno da je postojala demokratija u EU, pa se onda iznenada uvukao nekakav deficit. Od 1950. godine EU je u stvari pre svega zamišljen kao kartel teške industrije, a kasnije su ko-optirani farmeri, pre svega francuski. I administracija kartela nikada nije trebalo da bude republika ili demokratija u kojoj “Mi, narodi Evrope” rukovodimo.

Što se tiče vašeg pitanja, nekoliko stvari su me pogodile. Prva je bila odvažnost sa kojom mi je jasno stavljeno do znanja da se demokratija smatra irelevantnom. Na prvom sastanku Evrogrupe kojem sam prisustvovao, pokušao sam da kažem nešto što nisam mislio da će biti sporno – da predstavljam nedavno izabranu vladu čiji mandat treba poštovati u izvesnoj meri – a da to treba da bude uvod u raspravu kakvu ekonomsku politiku treba primeniti u Grčkoj. Bio sam zapanjen kada je nemački ministar finansija rekao doslovno “…da ne može biti dozvoljeno da izbori menjaju utvrđenu ekonomsku politiku”. Drugim rečima, demokratija je dobrodošla dok ne preti ništa da promeni! Iako sam očekivao ovakve motive, nisam bio spreman da oni budu izrečeni tako otvoreno.

 

Kako zapravo funkcioniše vlast u Evropskoj uniji?

Glavna stvar koja treba napomenuti o Evropskoj uniji je da se cela operacija dešava u Briselu. Ona se zasniva na procesu depolitizacije politike, gde se uzimaju u suštini duboko, neopozivo političke odluke i guraju u domen jednog tehničkog principa – što je jedan algoritamski pristup. Ovo je zapravo pretvaranje da su odluke o ekonomijama u Evropi samo tehnički problem – potrebna su tehnička rešenja kojima se odlučuje od strane birokrata koji prate unapred utvrđena pravila, baš kao algoritam.

Dakle, kada pokušate da politizuje takav proces – to se može završiti sa posebno otrovnom vrstom politike. Daću Vam samo jedan primer. U Evrogrupi smo razgovarali o ekonomskoj politici koja se odnosi na Grčku. Program koji sam nasledio kao ministar finansija, postavio je cilj primarnog budžetskog suficita od 4,5% BDP, što sam smatrao drsko visokim. I to sam osporavao čisto tehničkim, makroekonomskim teorijskim osnovama.

Dakle, odmah su me zapitali šta bih želeo da bude primarni suficit. Pokušao sam da dam iskren odgovor, rekavši da to mora da se posmatra u svetlu tri ključna faktora i cifre: investicije u odnosu na štednju, dinamiku isplate duga i deficita tekućeg računa ili viška. Pokušao sam da objasnim da ako želimo da grčki program uspe (posle pet godina katastrofalnog neuspeha koji su dovele do gubitka skoro trećine nacionalnog dohotka), moramo da sagledamo ove varijabile zajedno.

Ali su mi odmah rekli da pravila nalažu da treba sve biti samo u jednom parametru. Ja sam odgovorio: “Pa šta? Ako je loše pravilo na snazi, trebalo bi da ga promenite”. Odgovor je bio: “Pravilo je pravilo!” I ja bih retorički rekao: “Da, to je pravilo, ali zašto bi trebalo to da bude pravilo?” U tom trenutku sam dobio tautološki odgovor: “Zato što je pravilo”.

To se upravo dešava kada se odmaknemo od političkog procesa, kada se pređe na besmislena proceduralna pravila – proces depolitizacija dovodi do štetne politike i loše ekonomije.

Drugi primer mogu da dam kada je u nekom trenutku razgovarano o grčkom programu. Povela se rasprava o formulaciji saopštenja sa tog sastanka Evrogrupe. Rekao sam, u redu, hajde da pomenemo finansijsku stabilnost, fiskalnu održivost – sve stvari koje su Trojka i ostali želeli da kažu. Ali hajde i da razgovaramo o humanitarnoj krizi i činjenici da se bavimo pitanjima kao što je rasprostranjenost gladi. Odgovor koji sam dobio je da će to biti “previše politički”, odnosno da ne možemo imati takav “politički tekst” u saopštenju. Dakle, podaci o finansijskoj stabilnosti i budžetskom suficitu su bili dobri, ali podaci o gladi i broju domaćinstava bez struje i grejanja u zimskom periodu nije bilo u redu – to je bilo “previše politički”.

 

Ali nije li u stvari ovaj pokušaj za depolitizaciju zapravo duboko politički, jer neoliberalizam je politički proces?

Oni ne misle o tome na ovaj način. Oni su ubedili sebe da postoje određena pravila koja se odnose na prirodne varijable i jednačine i sve ostalo je ni tamo, ni ovamo. Jednostavno tako misle o tome.

(Kraj prvog dela)

 

Ostavite odgovor