ANIS-VARUFAKIS--NOVA-DEMOKRATIZOVANA-EU-JE-REŠENJE-II-deo

JANIS VARUFAKIS: NOVA DEMOKRATIZOVANA EU JE REŠENJE – II deo

Ja se ne slažem sa Margaret Tačer o svemu drugom, ali u slučaju Evra bila je u pravu. Ona je rekla da je onaj ko kontroliše novac, monetarnu politiku i kamatne stope, kontroliše zapravo politiku socijalne ekonomije. Svaki pokušaj da se upravljanje novcem depolitizuje i preda u ruke neizabranih i neodgovornih birokrata predstavlja u stvari jedan vid napuštanja demokratije.

 

Za angažovanu publikaciju “Red Pepper” Janis Varufakis, grčki naučnik, političar i nova evropska intelektualna zvezda, govori o svom iskustvu kao ministra finansija i o formiranju pan evropskog demokratskog pokreta. Intervju je vodio Nick Buxton

 

Priredio: Srdjan D. Stojanović

 

Da li je Evropska Unija od početka bila osuđena na propast, ili su to pojedinačni problemi i slučajevi koji su potkopali demokratiju u Evropi, kao što je ugovor iz Mastrihta?

Ono što sam hteo da istaknem je manje ili više tema moje knjige koja izlazi u aprilu i zove “Slabi trpe ono što moraju – Evropska kriza, ekonomska budućnost Amerike”. Naslov dolazi od starogrčkog pisca Tukidida i debate o kojoj piše između atinskih generala i poraženih Meliana, koje su generali na kraju uništili.

Moja poenta je sledeća. Za razliku od američke, nemačke ili britanske države koje su nastale vekovnom evolucijom, kroz koje se država razvila u funkcionalni instrument za rešavanje različitih vrsta društvenih sukoba, to u slučaju EU nije istina. Na primer, ako uzmete britanski državu – slavna revolucija iz 1688. godine bila je stavljanje ograničenja na snagu monarhije, kao rezultat sukoba između barona i kralja. Kasnije reforme bile su rezultat sukoba između aristokrata i trgovca, a zatim između trgovaca i radničke klase. To je normalan put evolucije jedne države i tako je nastala liberalna demokratija.

Uspeli smo da stvorimo čudovište u Evropi, gde je Evrozona izuzetno moćan entitet, ali gde je niko ne kontroliše. Evropska Unija nije uopšte evoluirala od njenog formiranja 1950. godine zajednice za ugalj i čelik, kao što sam ranije rekao, koja je u osnovi kartel kao OPEC. I Brisel je određen za administratora tog kartela. Pa naravno da je ta tvorevina drugačija od države. Ne radi se o ublažavanju sukoba između društvenih slojeva i grupa. Poenta kartela je da stabilizuje cene i ograničava konkurenciju među svojim članovima.

Izazov za Brisel bio je prvobitno kako da stabilizuje cene uglja i čelika, a zatim svih ostalih roba i artikala, u kartel koji je obuhvatio različite novčane režime i čak šest deviznih kurseva. Bez stabilnih kurseva između valuta ove zajednice, bilo bi nemoguće da se stabilizuju kartelske cene unutar Europe za šest origonalnih članova. Dok je Breton Vuds sistem funkcionisao (vezivanje kursa prema dolaru čija je vrednost fiksirana na $35 po unci zlata), držanje međusobne usklađenosti evropskih valuta bilo je automatski. Ali, kada je ovaj sistem dignut u vazduh 1971. godine od strane američkog sekretara trezora Džona Konelija i ostalih, kursevi različitih evropskih zemalja postali su fluktuirajući. Nemačka marka krene na gore, italijanska lira ide dole, francuski franak se bori da izbegne put lire… Ovo je proizvelo ogromne snage koje su mogle da sruše Evropsku Uniju. Brisel više nije mogao stabilizovati svoj kartel. Dakle, to je mesto gde se ukazala potreba za zajedničkom valutom.

Od ranih 1970-ih, bilo je raznih neuspešnih pokušaja da se zameni fiksni devizni kurs, kojim su Amerikanci upravljali do tada, sa evropskim sistemom. Prvi je bio takozvani Snake 1972. godine, tokom 1990-ih imamo Evropski obračunski mehanizam, a onda krajem 1992. godine i sa početkom 1993. godine, Evro je predviđen Ugovorom iz Mastrihta. On stavlja novčano različite evropske države pod jednu valutu, jedan novac. Ali, onog trenutka kada su to uradili, (bez postojanja načina političkog upravljanja valutnom oblasti) odjednom počinje proces depolitizacije politike. To je uvek bila politika Evropske unije, postala je veoma moćna i počela da uništava politički suverenitet svojih članica.

Jedna od retkih osoba koja je dobro razumela ovu opasnu političku devijaciju Evropske unije nije sa leve strane političkog spektra, već sa desne. To je bila Margaret Tačer, koja je predvodila opoziciju jedinstvenoj valuti i zapravo veoma jasno artikulisala opasnost. Ja se ne slažem sa Margaret Tačer po svemu drugom, ali u ovom slučaju je bila u pravu. Ona je rekla da je onaj ko kontroliše novac, monetarnu politiku i kamatne stope, kontroliše zapravo politiku socijalne ekonomije. Novac je politički i može biti samo politički i svaki pokušaj da se depolizuje i preda u ruke neizabranih i neodgovornih birokrata u Frankfurtu (gde je sedište Evropske centralne banke) predstavlja u stvari jedan vid napuštanja demokratije.

 

Zašto je Tačer bila jedini disonantan glas, s obzirom da je ovim zaštićen neoliberalni interes, čiji je ona bila veoma veliki zagovornik?

Tačer je bila konzervativna, tipičan Tori. Dok je bila pionir neoliberalizma, takođe se verovalo u suverenitet jednog parlamenta i kontrolu nad političkim procesima. Za nju je neoliberalizam bio politički process u koji je verovala, ali i dalje joj je bilo važno da britanski parlament kontroliše tu politiku neoliberalizma. Nije bilo parlamenta u Evrozoni, što je značilo da Evro nema parlament. Evropski parlament je okrutna šala, jer ne funkcioniše kao pravi parlament. To je, u najboljem slučaju simulacija parlamenta – nije pravi parlament – tako da za britansku Torijevku, za koju legitimnost demokratije dolazi iz legitimnosti suverene vlasti, od parlamenta, Evro izgledao kao valuta jedne oblasti kojoj je suđeno da odumre.

Zanimljivo, jedan od mojih najvećih pristalica dok sam bio grčki ministar finansija bio britanski ministar finansija iz vremena Margaret Tačer, Norman Lamont. Čak smo postali prijatelji. Ono što nam je zajedničko je privrženost demokratiji. Imamo veoma različite stavove o tome kakve mere treba sprovesti kao deo demokratskog političkog poretka, ali Lamont je pobesno zbog načina na koji su neizabrani evropski zvaničnici vodili monetarnu i fiskalnu politiku Grčke i time doveli do urušavanja ekonomije u zemlji.

 

Dakle, s obzirom da je Velika Britanija ostala izvan evra, da li je pod uticajem politike u evrozoni?

Pa kao što znamo, Britanija prolazi kroz prvu fazu kampanje za referendum o članstvu u EU. To je veoma emotivno pitanje. Ja verujem da je bilo divno za Britance što su ostali izvan Evra, možda i igrom sreće. Ali, njihova privreda je u mnogome zavisna od tamnih hodnika Evrozone, pa smatram da je suviše optimistično da se iz toga izvuku prostim glasanjem o napuštanju EU.

Sada britanski konzervativci koji su podržali izlazak iz EU tvrde da im ne treba Evropska Unija, da mogu imati jedinstveno tržište bez ćorsokaka u Briselu. Ali ovo je veoma sumnjiv argument. Jedinstveno tržište se ne može zamisliti bez zajedničke zaštite za radnike, zajedničkih načina sprečavanja eksploatacije rada, ili zajedničkih standarda za životnu sredinu ili industriju. Tako da je ideja da možete imati jedinstveno tržište bez političke unije zapravo sukob sa politikom realnosti. Jedini način da se odvija slobodna trgovina je tako što postoje zajednički zakoni o patentima, industrijskim standardima, pravila o konkurenciji i tako dalje. A kako možete imati ovakve zakone osim ako oni nisu pod kontrolom neke vrste demokratske institucije ili procesa koji se odnosi na svaku nadležnost? Dakle, ako odbacujete mogućnost demokratizovanja Evropske unije, odbacujete i mogućnost suverenog britanskog parlamenta, pa možete završiti sa katastrofalnim sporazumima, kao što je Transatlantsko trgovačko i investiciono partnerstvo (TTIP).

 

Gde je, dakle, snaga u Evropi?

To je zanimljivo pitanje. Na površini, jedini moćni ljudi u Evropi su Mario Draghi, šef Evropske centralne banke i Angela Merkel, nemačka kancelarka. Ali, čini se da čak i oni nisu samostalno moćni. Video sam da Mario Draghi izgleda izuzetno frustriran na sastancima Evrogrupe, što bi se reklo u svojoj nemoći, zbog stvari koje se rade a za koje je mislio da su loše za Evropu. Istovremeno, Angela Merkel se jasno oseća ograničenom zahtevima sopstvenog parlamenta i njene partije da zadrži neku vrstu modus vivendi sa Francuzima, a sa čime se ona ne slaže.

Dakle, odgovor na vaše pitanje: Uspeli smo da stvorimo čudovište u Evropi, gde je Evrozona jedan izuzetno moćan entitet, ali nije pod kontrolom. Institucije i pravila koji su stvoreni da bi se održala politička ravnoteža, postaviljeni su tako da projekat Evra razvlašćuje gotovo svakog igrača koji ima veze sa demokratskim legitimitetom.

 

Ali zar ovaj proces ne daje ogromnu moć finansijskim tržištima?

Finansijska tržišta nemaju više snage u Evropi nego u SAD, ili bilo gde drugde. Hajde da se vratimo na 2008. U toj godini, nakon godina raskalašnosti finansijskog sektora i kriminalne kreditne ekspanzije s njihove strane, finansijske institucije su implodirale, pa su se njihovi “kapetani” okrenuli vladama i rekli “Spasite nas!” I mi smo to uradili prenošenjem velikih novčanih sredstava od poreskih obveznika bankama. To se desilo u SAD i u Evropi, ne postoje bilo kakve razlike. Problem je u tome što je za arhitekturu EU i posebno Evra to bilo strašno teško, tako da taj ogromni prenos vrednosti od poreskih obveznika, a posebno od slabijih sektora društva prema bankama, nije bio dovoljan da se stabilizuje ceo finansijski sistem.

Dozvolite mi da vam dam jedan primer. Uporedite Nevadu sa Irskom. Njihova klima može biti veoma različita, ali obe imaju isti broj stanovnika i slične ekonomije. Obe ekonomije su zasnovane na nepokretnostima, finansijskom sektoru, privlačenju korporacija zbog veoma niske poreske stope. Posle 2008. godine, obe ekonomije su otišle u recesiju, pre svega utičući na sektor nekretnina i građevinske industrije. Građevinari su bankrotirali jer su cene kuća drastično opale na tržištu kao rezultat kreditne krize.

Razlika je u tome kako su oni mogli da odgovore. Zamislite da je zona dolara u SAD izgrađena na isti način kao Evrozona. Onda bi država Nevada morala da pronađe novac da izvuče banke, kao i da plaća naknade za nezaposlene građevinskim radnicima – i to bez pomoći Federalnih rezervi. Drugim rečima, Nevada bi morala da ide na pozajmice iz finansijskog sektora. S obzirom da investitori znaju da vlada Nevade nema centralnu banku da je podrži, oni joj novac neće pozajmiti, ili neće pozajmiti sa razumnim kamatnim stopama. Dakle, Nevada će bankrotirati, njene banke takođe i narod Nevade će izgubiti svoje beneficije za nezaposlene ili zdravstvene i obrazovne usluge.

Zamislite sada da je država Nevada otišla kod Federalne banke da traži pomoć. I zamislite Federalnu banku da kaže: “Mi ćemo vas spasiti i pozajmiti novac pod uslovom da se smanje plate, penzije, naknade za nezaposlene i penzije za 20 procenata”. To bi omogućilo državi Nevadi da isplati rate u kratkom roku, ali mere štednje, smanjenje prihoda i penzija bi smanjilo prihode Nevadi što bi povećalo stvarni dug “paketa kredita za spasavanje”. To bi Nevadu dovelo do bankrotstva. Da se ​​to dogodilo u Nevadi, isto bi se desilo u Misuriju, u Arizoni – izazivajući domino efekat širom SAD.

Dakle, to je ono što želim da kažem. Ne postoji razlika u pogledu važnosti u finansijskom sektoru i njegovoj tiraniji nad demokratijom u SAD ili Evropi. Ali razlika je u tome u što u SAD postoje institucije koje su bolje u stanju da se nose sa ovakvim krizama i da ih sprečavaju da se razviju u humanitarne krize. Amerikanci su naučili svoju lekciju iz 1930. godine. Ruzveltov “Novi Dil” je uspostavio institucije koje deluju kao amortizeri, dok smo mi u Evropi tamo gde smo bili 1929. Dozvoljavajući ovu konkurentsku surovost zajedno sa “kreditima za spašavanje”, uništavali smo jednu zemlju za drugom, sve dok se Evropska unija nije okrenula protiv same sebe.

(Kraj drugog dela)

Ostavite odgovor