JANIS-VARUFAKIS-MANIFEST-NOVE-EVROPE-IIIdeo

JANIS VARUFAKIS: MANIFEST NOVE EVROPE – III deo

Može li Evropa biti demokratizovana? Da, mislim da može. Da li će? Pretpostavljam da neće. Pa šta će se desiti? Ako pitate za moju prognozu, ja sam pesimista. Mislim da proces demokratizacije ima veoma male šanse za uspeh. Stoga pozivamo Evropljane iz svih 28 zemalja članica da nam se pridruže u pan-evropskom pokretu koji ima jednostavan cilj: ili da se demokratizuje EU, ili da se ukine.

 

Za progresivnu publikaciju “Red Pepper” Janis Varufakis, grčki naučnik, političar i nova evropska intelektualna zvezda, govori o svom iskustvu kao ministra finansija i o formiranju pan evropskog demokratskog pokreta. Ovo je završni deo intervjua koji je vodio Nick Buxton

 

Priredio: Srdjan D. Stojanović

 

Dakle, vreme je da se zalaže za izlazak iz Sistema Evra? Neće li barem povratak na nacionalne valute dati više mogućnosti za demokratsku odgovornost?

Ovo je, naravno, tema stalne rasprave koju vodim sa mojim prijateljima u Grčkoj. Odrastao sam u Grčkoj, prilično izolovanoj perifernoj kapitalističkoj ekonomiji, sa sopstvenom valutom (drahma) i ekonomijom sa kvotama i tarifama koje zabranjuju slobodan protok robe i kapitala. I uveravam vas da je to bila prilično sumorna Grčka, sigurno ne “socijalistički raj”. Tako da je ideja da se moramo vratiti nacionalnoj državi u cilju stvaranja boljeg društva za mene posebno glupa i nemoguća.

Neki ljudi navode primer Argentine, ali Grčka nije bila u stanju u kakvom je bila Argentina 2002. Mi nemamo valutu da devalvira prema Evru. Imamo Evro! Da biste izašli iz Evra, potrebno je stvoriti novu valutu za šta je potrebno oko godinu dana, a onda ta valuta odmah da devalvira. To bi bilo ekvivalentno Argentini, sa najavom devalvacije 12 meseci unapred. To bi bilo katastrofalno – jer ako ste o devalvaciji unapred obavestili investitore – ili čak obične građane – oni će likvidirati sve i uzeti novac za vreme pred najavljenu devalvaciju. Tako ne bi ništa ostalo da stoji na zemlji!

Od svih opcija koje su nam na raspolaganju, šta je najmanje verovatno da će izazvati katastrofu? Za mene je to pokušaj da se demokratizuje Evropska Unija. Čak i ako bismo mogli da se vratimo našim nacionalnim valutama širom Evrozone, zemlje poput Nemačke, čija je valuta potisnuta kao rezultat evra, doživele bi ogroman skok kursa. To bi značilo da Nemačka (koja ima veoma nisku nezaposlenost u ovom trenutku, ali i veliki procenat siromašnih) doživi da oni koji rade za niske plate postanu nezaposleni i siromašni. I to bi bio šablon koji se ponavlja u severnoj, istočnoj i centralnoj Evropi, u Holandiji, Austriji, Finskoj – onima koje ja zovem zemlje viška. U međuvremenu, u zemljama kao što su Italija, Portugalija, Španija i pogotovo Francuska, desio bi se istovremeno veoma oštar pad ekonomske aktivnosti – zbog krize u zemljama kao što je Nemačka. To bi dovelo do velikog rasta inflacije – nove valute u tim zemljama bi bile značajno obezvređene, izazivajući vrtoglavi skok uvoznih cena nafte, energije i osnovnih dobara.

Ako se vratimo na koncept nacionalne države, imaćemo liniju razdvajanja negde između Rajne i Alpa. Sve istočno od Rajne i severno od Alpa postalo bi zona ekonomije u depresiji, a ostatak Evrope bi bila teritorija stagflacije, enormne nezaposlenosti i visokih cena.

To bi u Evropi moglo proizvesti čak i veliki rat, ili ako ne i stvarni rat, toliko teškoća bi okrenulo narode jedne protiv drugih. U svakom slučaju, Evropa bi ponovo potopila svetsku ekonomiju. Kina bi bila devastirana ovim, a naznake delimičnog oporavka SAD bi nestale. Tako bismo osudili ceo svet na najmanje jednu izgubljenu generaciju. Govorim mojim prijateljima da od takvih događaja levica nikada nema koristi. Uvek to koriste ultranacionalisti, rasisti, fanatici i naciste.

 

Dakle, može li Evro ili Evropska unija biti demokratizovani?

Hajde da spojimo ova dva problema za sada. Može li Evropa biti demokratizovana? Da, mislim da može. Da li će? Pretpostavljam da neće. Pa šta će se desiti? Ako pitate za moju prognozu, ja sam pesimista. Mislim da proces demokratizacije ima veoma male šanse za uspeh. U tom slučaju ćemo imati dezintegraciju i sumornu budućnost. Ali razlika postoji kada govorimo o društvu i o vremenskoj prognozi – vreme nije briga za naša predviđanja! Tako možemo sebi priuštiti da sedimo, gledamo u nebo i kažemo da mislimo da će padati kiša. Takav razgovor neće uticati na to da li će pasti kiša. Ali mislim da kod pitanja društva i politike imamo moralnu i političku obavezu da budemo optimisti i da kažemo: “U redu, od svih opcija na raspolaganju, koja je najmanje verovatna da će izazvati katastrofu?” Za mene je to pokušaj da se demokratizuje Evropska unija. Da li verujem da ćemo uspeti? Ne znam, ali ako se moram nadati da to možemo, ne mogu ustati iz kreveta ujutro i ići okolo bez cilja.

 

Da li je demokratizacija Evrope stvar vraćanja na osnovne principe ili razvoj novog koncepta suvereniteta?

I jedno i drugo. Ništa nije novo pod suncem. Koncept suvereniteta se ne menja, ali se modusi primene na multietničke oblasti i zone sa više jurisdikcija kao što je slučaj u Evropi mora ponovo razmotriti. Postoji zanimljiva debata koja se dešava uglavnom u Britaniji, a ostatak Evrope je izgleda nezainteresovan. Oduvek je bilo frustrirajuće da se ubede Francuzi i Nemci kako postoji suštinska razlika između Evrope nacija i Evropske unije. Britanci ovo bolje razumeju, posebno konzervativci, što je ironija. Oni su pristalice Edmunda Burka – antikonstruktivisti koji veruju da mora postojati veza “jedan-na-jedan” između nacija, parlamenta i novca. Jedan narod, jedan parlament, jedan novac.

Često pitam moje Tori prijatelje šta je sa Škotskom. Da li su Škoti bona fide narod? Ako je tako, zar ne bi trebalo da imaju zasebnu državu i valutu? Njihovi odgovori imaju ovakav oblik: “Naravno da postoje škotski, velški i engleski narod, a ne britanski narod – ali postoji zajednički identitet, stvoren kao rezultat osvajačkih ratova, učešće u imperiji i tako dalje”. Ako je to tačno, a može biti, onda je moguće reći da se različite nacionalnosti mogu povezati do razvijanja zajedničkog identiteta. Dakle, ovo je kako bih voleo da vidim. Nikad nismo imali evropsku naciju, ali možemo imati evropski identitet koji odgovara suverenim evropskim narodima. Tako čuvamo staromodni koncept suvereniteta, ali ga povezujemo sa razvojem evropskog identiteta, koji se zatim povezuje sa jednim suverenitetom i parlamentom koji kontroliše izvršnu vlast na nivou Evrope.

U ovom trenutku imamo Evrogrupu, Evropski savet i ECOFIN koji donose važne odluke u ime evropskih naroda. Ali ova tela nisu odgovorna bilo kom parlamentu. Nije dovoljno reći da su članovi ovih institucija odgovorni njihovom nacionalnom parlamentu. Jer su članovi tih institucija, kada se vrate kući i kada se pojave pred svojim nacionalnim parlamentom kažu: “Ne gledajte u mene, ja sam se nisam slagao sa svime u Briselu, ali nisam mogao da utičem na tu odluku, jer nisam odgovoran za odluke Evrogrupe, Saveta Evrope ili ECOFIN”. Ukoliko institucionalna tela ne mogu biti cenzurisana ili odbačena od strane nacionalnog parlamenta, nema suverene demokratije. To bi trebalo da bude cilj u Evropi.

 

Neki tvrde da bi to usporilo donošenje odluka i učinilo ga ne-efikasnim.

Ne, mislim da to ne bi usporilo donošenje odluka, već bi ga poboljšalo. U ovom trenutku nemamo ovu vrstu odgovornosti, ne donose se odluke sve do momenta dok to nije moguće da se izbegne. Oni stalno odlažu, prolongiraju, negiraju problem godinama – a onda uvek zbrzaju nekakav rezultat u poslednjem mogućem trenutku. Ovo je najneefikasniji sistem ikada.

 

Vi ste sada uključeni u pokretanje novog demokratskog pokreta u Evropi. Recite nam nešto o tome.

Dobra stvar je da su letos milioni Evropljana bili upozoreni na koji je način naša (grčka) vlada bukvalno slomljena od sila koje rukovode Evropom. Ljudi su veoma, veoma ljuti, pa čak i ljudi koji se nisu slagali samnom lično i sa nama (prvom vladom Sirize).

Od tada obilazim Evropu od zemlje do zemlje i pokušavam da podignem svest o zajedničkim izazovima sa kojima se suočavamo i toksičnosti koja proističe iz nedostatka demokratije. To je prvi korak. Drugi korak je bio da se sastavi nacrt manifesta – jer manifesti fokusiraju um i mogu da postanu ključna tačka za ljude koji su ljuti, zabrinuti i žele da učestvuju u procesu demokratizacije Evrope.

Dakle, u narednim danima ćemo imati jedan značajan događaj u Berlinu (9. februara). On će biti tamo održan iz očito simboličkih razloga. Da bismo pokrenuli manifest, pozivamo Evropljane iz svih 28 zemalja članica da nam se pridruže u pokretu koji ima jedan jednostavan cilj: ili da se demokratizuje EU, ili da se ukine. Jer, ako dozvolimo prisutnim nedemokratskim birokratskim strukturama i institucijama u Briselu, Frankfurtu i Luksemburgu da nastave da kroje politiku u naše ime, završićemo u distopiji koju sam opisao ranije.

Posle inaguracionog događaja u Berlinu 9. februara, planiramo niz događaja širom Evrope koji će dati našem pokretu neophodan podsticaj. Mi nismo koalicija političkih stranaka. Ideja je da svako može da se pridruži, nezavisno od partijske pripadnosti ili političke ideologije, jer demokratija može biti ujedinjavajuća tema. Čak i moji prijatelji Torijevci mogu da se pridruže, ili liberali koji mogu da vide da EU nije samo nedovoljno demokratska, već anti-demokratska. Iz tog razloga je ekonomski nepodobna i nestručna.

Kako planiramo da sprovedemo našu inicijativu? Model politike u Evropi je baziran na posebnosti političkih stranaka. Dakle, politička stranka nastaje u određenoj zemlji, postoji manifest koji apeluje na građane te zemlje. Onda kada se stranka nađe u vlasti, (naknadno) nastaju pokušaji da se izgrade savezi sa partijama istomišljenika u Evropskom parlamentu, u Briselu i tako dalje. Što se mene tiče, ovaj model politike je iscrpen. Suverenitet parlamenta je rastvoren delovanjem Evrozone i Evrogrupe; sposobnost da ispuni svoj mandat na nivou nacionalne države je iskorenjena. I zbog toga njihovi manifesti upućeni građanima država-članica postaju puka teorijska vežba. Dobijene izborne mandate je nemoguće ispuniti po definiciji!

Dakle, umesto da se ide sa nivoa nacionalne države ka evropskom nivou, mislili smo da bi trebalo da uradimo obrnuto. Treba da se izgrade prekogranični, pan-evropski pokreti, održavaju razgovori u tom prostoru, da identifikuju zajedničke politike za rešavanje zajedničkih problema. I kada imamo konsenzus o zajedničkim pan-evropskim strategijama, taj konsenzus može naći svoj izraz u nacionalnoj državi, na regionalnom i na opštinskom nivou. Tako smo obrnuli proces – počinje na evropskom nivou pronalaženjem konsenzusa, a onda se kreće na dole. Ovo će biti naš modus operandi.

Što se tiče vremenskog okvira, mi smo podelili narednu deceniju u različite vremenske rokove, jer imamo najviše jednu deceniju da se promeni Evropa. Ako ne uspemo do 2025. godine, onda ne mislim da će postojati Evropska Unija koju treba spasiti, ili čak razgovarati o tome. Za one koji žele da znaju šta hoćemo sada odgovor je transparentnost!

U najmanju ruku zahtevamo da Savet EU, ECOFIN i sastanci Evrogrupe treba da se prenose uživo. Zapisnici sa sastanaka Evropske centralne banke moraju biti objavljeni, kao i dokumenti koji se odnose na trgovinske pregovore. Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstva (TTIP) bi trebalo da objavljuje svoja dokumenta “online”. U kratkom i srednjem roku zalagaćemo se za reformu postojećih institucija EU u okviru postojećih (ma kako loših) ugovora, sa ciljem da se stabilizuje tekuća kriza u domenima javnog duga, nedovoljnih investicija, bankarstva i sve većeg siromaštva. Konačno na srednji i dugi rok, zalagaćemo se da se sazove Konstitutivna (ustavotvorna) skupština naroda Evrope, ovlašćena da odlučuje o budućem demokratskom ustavu koji će zameniti sve postojeće evropske ugovore.

 

Čini se da živimo u teška vremena, ali i u vreme nade. Vidimo rastuću popularnost stranaka kao što su Podemos u Španiji, levice u Portugaliji, levičara Džeremija Korbina u Velikoj Britaniji… Ali u isto vreme imamo primer SIRIZE u Grčkoj, čija je prva vlada nemilosrdno srušena od strane Trojke. Čemu se nadate u pogledu budučnosti ovih narodnih pokreta u svetlu iskustva SIRIZE?

Mislim da uspon ovih pokreta i partija zasnovanih na merama protiv štednje jasno pokazuje da je evropskim narodima, ne samo u Španiji i Grčkoj, dosta više stare politike. To je politika zasnovana na konsenzusu oko centra koji je dobijen iz krize, a koji je gurnuo Evropu na put koji vodi do raspada. U to nema sumnje!

Pitanje je kako možemo da iskoristimo to nezadovoljstvo? U našem slučaju, u Grčkoj nismo uspeli. Postoji veliki jaz između rukovodstva stranke i ljudi koji su glasali za njega. Dakle, to je razlog zašto mislim da je fokusu na nacionalne države istekao rok trajanja. Ako Podemos uđe u vladu, oni će to učiniti pod istim uslovima kao što je to učinila Siriza – izuzetno ograničavajućim, nametnutim od strane Trojke. To očekuje i novu vladu koja je u fazi formiranja u Portugaliji. Ukoliko takve nove partije ne budu podržane od strane pan-evropskog pokreta koji unosi progresivni pritisak svuda i odjednom – one će završiti tako što će razočarati svoje glasače. Biće primorane da prihvate sva pravila koja ih sprečavaju da ispune svoje mandate.

Zato stavljam akcenat na izgradnju pan-evropskog pokreta. To je jedini mogući način za promenu Evropske Unije – da se to obavi spontano, na talasu koji se uzdiže širom Evrope. U suprotnom, glasovi protesta koji se manifestuju u Grčkoj, Španiji, Velikoj Britaniji i Portugaliji na kraju će nestati – ne ostavljajući iza sebe ništa osim gorčine i nesigurnosti u nezaustavljivoj fragmentaciji Evrope.

One Comment

  • Jelena Stojanovic kaže:

    Hvala sto ste preneli ovaj intervju. Jos od studentskih dana, kada sam pocela da proucavam Teorije evopske integracije, me neki tekst nije ovako nadahnuo da razmisljam o buducnosti Evropske unije i mogucim modelima integracije.

Ostavite odgovor