DA LI ERDOGAN SME DA BUDE LJUT NA PUTINA

DA LI ERDOGAN SME DA BUDE LJUT NA PUTINA?

„Ljutnja“ Turske na Rusiju je zapravo samo fingirana, kako bi se zadovoljili saveznici u NATO, odnosno spoljno-političke avanture Sjedinjenih Američkih Država na Bliskom istoku, koje sve više postaju teret za Tursku.

 

Autor: Miloš Zdravković

 

Rusija i Turska se već duže vreme ne slažu oko rešavanja situacije u Siriji. Moskva je ključni saveznik sirijskog predsednika Bašara Al Asada, a Ankara smatra da je njegovo svrgavanje sa vlasti jedini način da se reši kriza u toj zemlji.

Stvaranje saveza Rusija-Iran-Irak-Sirija sastavni je deo novog Bliskog istoka po ruskom modelu, procesa koje može imati važne geopolitičke posledice na trošne geopolitičke stubove Saudijske Arabije i Turske.

Turska na unutrašnjem planu prolazi kroz takve teškoće – građanski sukobi, levičarski terorizam, islamistički bombaški napadi (koji su možda režirani) – te postoji realna mogućnost da može postati sledeća Sirija. Sa druge strane, Saudijci su se previše zaglibili u Jemenu da bi mogli da se na odgovarajući način usmere na unutrašnje pretnje – posebno ako bi njihovi saveznici Katar i Ujedinjeni Arapski Emirati povukli snage iz Jemena. U vezi s tim moguće je da dođe do teškog unutrašnjeg obračuna protiv osumnjičenih terorista ili šiita. Preko 3.000 terorista je već pobeglo iz Sirije u Jordan, dok bi njihov povratak u Saudijsku Arabiju značio i veliku opasnost po njenu bezbednost, posebno jer su se u zemlji već desili incidenti koje su izazvali domaći džihadisti udruženi sa ISIS. Ovakva situacija dodatno doprinosi destabilizaciji Saudijske Arabije.

Stoga geopolitičke prognoze za Saudijsku Arabiju izgledaju prilično sumorno – gotovo je sigurno da se ta zemlja kreće prema najtežim vremenima u svojoj istoriji i izazovima za sam opstanak porodice Al Saud na vlasti. To svakako još više oslabljuje poziciju turskog predsednika Erdogana, koji glavni oslonac ima u vehabijskom režimu porodice Al Saud.

Pre manje od nedelju dana predsednik Erdogan je upozorio Rusiju da je Turska kupac broj jedan ruskog prirodnog gasa i tom prilikom direktno upozorio predsednika Putina da za Rusiju gubljenje Turske može biti veliki gubitak.  Jer u nuždi (samim tim i ljutnji), Turska može da kupuje gas od različitih drugih dobavljača. Takođe, Turska može da revidira pitanje izgradnje nuklearne elektrane Akuju po ruskom projektu, jer ako je Rusi ne izgrade, doći će neko drugi.

teroristički napad u Ankari

Teroristički napad u Ankari

Ipak, ako staloženo sagledamo činjenice, verovatno ćemo primetiti da pozicija predsednika Erdogana nije tako lagodna. Priliv iskusnih terorista je bukvalno poslednja stvar koja je Turskoj potrebna. U zavisnosti od nivoa političke neizvesnosti posle predstojećih novembarskih vanrednih izbora, stvari u potpunosti mogu da izmaknu kontroli. Vojni angažman Rusije u Siriji ima negativne posledice po Tursku, jer Moskvi omugućuje potpunu kontrolu Crnomorskog regiona i projektuje njenu pomorsku silu na severne granice Turske, kao što vazdušna sila to čini na jugu. U tom kontekstu, energetski projekat Turski/Balkanski tok je bio maslinova grančica prijateljstva. Uprkos tome razgovori o projektu su zastali. Retorički gledano, ako Turska može da se meša u unutrašnje stvari Rusije na Krimu (Erdogan je ljutito naglasio da Turska nikada neće priznati rusku aneksiju Krima), ne postoji ništa što bi zaustavilo Rusiju da uradi isto u Kurdistanu.

Ipak, Turska i Rusija istorijski balansiraju između neprijateljstva i pragmatične saradnje. Odbijanje saradnje sa Moskvom može naneti značajan udar turskoj ekonomiji.

Pre nešto manje od mesec dana, predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan prisustvovao je otvaranju nove džamije u Moskvi, gde je predvideo veliki rast trgovine između dveju zemalja. Nedelju dana kasnije Rusija je otpočela operaciju protiv terorista u Siriji. Zbog incidenta sa ruskim avionom, Erdogan je zapretio da će prekinuti saradnju sa Moskvom, izjavivši: „Ako bude bilo potrebno, Turska će dobijati gas iz više drugih izvora. Rusija treba dobro da razmisli.“

Ipak, Turska uvozi iz Rusije 57 odsto prirodnog gasa i biće teško naći adekvatnu zamenu, uzimajući u obzir da drugi isporučilac, Iran, takođe podržava predsednika Sirije Bašara el Asada. Uz to, ne sme se zaboraviti da Moskva i Ankara imaju velike zajedničke projekte, kao što je izgradnja prve nuklearne elektrane u Turskoj naredne godine i gasovod „Turski tok“. Partnera za izgradnju nuklearke Turska je uzaludno tražila na zapadu više od deset godina. Osim toga, Turskoj ne ide u prilog ni da se rastane sa mnogobrojnim ruskim turistima. Zato, veoma dobro treba razumeti reči potpredsednika turske vlade Numana Kurtulmuša, da Tursku sa Rusijom povezuju dugogodišnji ekonomski i politički odnosi, dugi niz godina življenja u dobrosusedskim odnosima i miru – odnosno da ti odnosi ne treba da budu žrtvovani zbog političkih interesa u Siriji. Zbog toga je „ljutnja“ Turske na Rusiju zapravo samo fingirana, kako bi se zadovoljili saveznici u NATO, odnosno spoljno-političke avanture Sjedinjenih Američkih Država na Bliskom istoku, koje sve više postaju teret za Tursku. Interesantno je napomenuti da drugi ključni saveznik SAD u regionu, Izrael, uprkos „nedostatku ljubavi“ za Bašara Al Asada, stoji po strani u ovom među muslimanskom konfliktu.  

Ostavite odgovor