KAKO-JE-OKTOBAR-POSTAO-JUL

KAKO JE OKTOBAR POSTAO JUL

REMINISCENCIJE JEDNOG MUZIČARA

 

Čudan je taj mesec oktobar. Vratio se Željko, ničim izazvan, iz Jula ponovo u mesec Oktobar. Rekoše nam Dosmanlije, svečano na svim televizijama da će Pink od tada postati civilizovana evropska televizija. E, pa sada vidite kakva je to obmana bila. Ružičasta svakako!

 

Autor: Milorad “Džeri“ Džmerković

 

Već godinama srećem meni dobro znane ljude na čijim usnama i smorenim facama se izvijaju sumorne reči, otupeli pogledi, kao da je neko na njih namerno zakačio zastave beznađa. One se veselo vijore, uprkos tužnoj poruci koju nose na sebi. Znam da je sve delatnosti ljudskog roda u zemlji Srbiji izraubovlo i ponizilo vreme sankcija, nemaštine i svakodnevna neravnopravna trka nas pojedinaca sa hiperinflacijom. Ali nas muzičare, upošte svet umetnosti, to je posebno pogodilo.

Lekari i knjigovođe, vrle zanatlije – jednom rečju stručno osposobljeni kadrovi – ostali su koliko toliko u svom fahu gde su sticali svoja znanja. Ako je to uopšte za utehu, doduše osiromašeni i uvređeni za sve one godine provedene u skamijama. Takođe dobro znam da niko od njih nije bio primoran da se mentalno prostituše, kao što su muzičari morali da svoja znanja upregnu u taljige šunda i kiča. Kao utopija mi zvuči njihova opravdanja da će jednom morati doći bolja vremena za ljude koji proizvode lepe tonove, smislene reči i pokretne ili nepokretne slike, što mame uzdahe i stvaraju divna osećanja. A ona, gle čuda, sve više aritmetičkom progresijom beže od nas, da bi se kao jedan – jer nekada to beše uzvišeni i beskonačni niz – sastavio u prostoru ništavila sa tvorcima takvog beznađa.

Tu su se sreli veliki podvodači i sitni makroi sa prodavačima svojeg znanja i umeća. I za sitne pare su sklopili savez, gde je samo na izgled bilo kako treba – “I vuk sit i ovce na broju”.
Skoro me jedan (sada znam bivši) prijatelj pita: ”Zašto više ne sviraš?” Pa onda kao ekspert novog ustrojstva, poznajući evropsku tradiciju zakona tržišta, umesto mene dade odgovor: “Malo sviraš šta voliš, a malo šta donosi pare! Takva su vremena!” Odgovorih mu: “Nekada je bilo mesta za sve vrste muzike pod nebeskom kapom. Oduvek je postojala svadbarsko-vašarska varijanta zabave, pa čak i pogrebna muzika koja nije sahranjivala našu umetnost, već naprotiv, oplemenjivala je takav tužni čin! Danas se sve svelo na prostakluk!”

A kako je sve to počelo? Lepo, kao u svim bajkovitim pričama. Jedan prosečan basista odličnog benda Oktobar 1864 naprasno se oženio lepuškastom kafanskom pevačicom, tankog glasa, ali sa pompeznim estradnim nadimkom Hani. Sa njom je zaronio u svet subverzivne estrade, otkrio tajne pijanih i animalnih strasti koje su bile kudikamo isplatljivije nego flažoleti i stakato tonovi na bas gitari. Ostaće večita tajna kako je on došao na ideju (pa je i ostvario) da osnuje prvu radio stanicu po imenu PINK, koje će dvadeset i četri sata emitovati samo nakaradnu narodnu muziku, kao preteča jedne buduće sveopšte pomame. Ali onaj deo, kada je našao pare za skup muzički studio, pa i za televiziju – sve pod imenom PINK – nije nikakva tajna. Oktobarac je postao julovac – i to podpredsednik.

Time je zabijen glogov kolac svima nama direktno u srce, jer je nastupilo doba kulturnog genocida. Jasno je kao dan da je profesor sociologije Mirjana znala tačnu formulu još iz vremena starih Rimljana – daj narodu hleba i igara – i to rešava sve. Narodu zabave, što gore to bolje za njih, malo hleba da ne bude gladan, jer onda neće dizati bune. O posledicama nisu brinuli, jer su bili zaokupljeni svako svojom brigom. Željko parama, a Mira vlašću. Pakt je tim činom bio sklopljen, dok su tekovine takvog genocida ostavljene neoliberalnim ekspertima i anglo-američkim kursistima novog evropskog duha da godinama muče i nas i svoje sponzore. Trebalo je ubediti sve što ima i oči i uši u jednoj zemlji na brdovitom Balkanu, u neminovnost vladavine mediokriteta, satkanog od najprimitivnijeg duha da više niko normalan ne može da premeri koliko je generacija mladih, stasavajući za život, izgubljeno u lavirintu primitvnog besmisla.

Ali ipak treba znati, da ako je jednoj mladoj osobi u ključnom momentu sazrevanja, pronalaženja sebe i svog budučeg puta, idol Ceca ili Jeca – njena sudbina je izgubljena jednom za svagda, u nepovrat. Tako unakaženo mlado biće nikada neće sebe pomeriti iz Farme ka Heseu, ili iz Velikog brata prema Orvelu, pogotovo ne iz Parova ka prozi Turgenjeva. Ostaće na nivou “Tolstojevskog”, ubitačnoj kovanici koju je lansirala jedna od onih iz drugoligaškog tabora poluljudi, poluidiota, zaogrnuta sintetičkim seksiplilom, koji svoj hleb zarađuju kao prostitutke na tajnom zadatku zadovljenja svih onih izveštačenih fetiša dobro platežnih muškaraca.

Svi mi gotovo svakodnevno doživljavamo javno poniženje preko nacionalnih frekvencija, jer je događaje i vreme diktiralo sve one izgovore kojima smo zdušno okretali glavu, nemi i bez povika “Dosta!”

Većina se polako priklonila takvom primitivizmu, po sistemi “Gde svi Turci, tu i mali Mujica”, jer neću da budem neinformisan i inferioran, pa samim tim i smešan u ružičastom društvu. Ali ipak niko nije očekivao takvu eksploziju novouspostavljanih standarda kretenizma, koje su bezdušno i bez imalo griže savesti uveli, prvo na mala vrata, a posle trijumfalno i kroz sva velika vrata naših života. Tukli su iz svih oruđa po golorukom narodu i njegovim najprimitivnijim žicama ljudskog roda, izazivajući animalne porive. To može samo umrežena svest pojedinaca bez kriterijuma vrednosti i digitalizovana filozofija plastične hirurgije da obuhvati, objedini i da polako vremenom i zavede,i odvede tamo daleko ,ali ne kako smo u mladosti pevali, naporedo kao i kosovski mit, gde cveta limun žut i gde je selo moje, gde je Srbija, već direktno u turske mengele, na put perverznog samozadovoljenja, kombinovanom tehnikom sadizma i mazohizma.

Sa čime se može zdravorazumski objasniti da je Sulejman Veličanstveni najgledanija serija u novijoj istoriji Srbije? Teško je biti iskren, častan, ne ogrešiti se o pretke, ali podanički mentalitet objašnjava sve. On se ukorenio duboko u našu genetiku posle petovekovnog turskog ropstva. Pinkovizija novokomponovane narodne muzike i njihovi dželati, egzekutori u vidu plagijatora tursko-iranskog melosa, aranžeri bez poznavanja notnog sistema, stihoklepci primitivnih rima svakodnevno, kao na traci lansiraju nove idole mladih, kao nekada kada je tata prodao kravu sa teletom da bi ćerka snimila ploču za aleksandrovački Diskos. S tim, da sadašnje tate ulažu otpremninu tehnološkog viška, ili su to većinom zadrigli kontravrezni biznismeni, granični slučaji pedofila i voajera koji imaju kod kuće žensku decu, ali im nije mrsko da se pohotno slade tuđim ćerkama, koje preko noći postaju spozoruše za cenu njenog nastupa kod Saše Granda. Ima da se ,,vrti” u Grand paradi do besvesti, za sve pare. A kada ona dostigne zvezdane staze, sponzoruše se vinu u nebo, odlepršaju kao ptice selice u neko bolje, pardon bogatije gnezdo. Tada ucveljeni debil može do mile volje kod kuće da onaniše, gledajući njihov zajednički porno snimak, ili da ga preteći objavi u Kuriru. 

Ne mogu a da se ne vratim na patologiju podaničkog gena. Olako sam to preskočio. Siguran sam da nikada Poljaci ne bi pristali da gledaju gubljenje i gažanje svoje slobode, gde glavnu ulogu igra Ivan Grozni koji je njihovu slobodu zarobio skoro isto kao našu Turci. Teško bi Norvežani pristali da budu idolopoklonici višegodišnje serije, gde oni postaju robovi viševekovne hegemonije svojih komšija Šveđana. Gotovo sam siguran da bi neveselnici, delioci naše srpske golgote, Jevreji, ne bi bili oduševljeni serijom “Vesele Švabe u nemogućoj misiji konačnog istrebljenja svih Jevreja”. 

A da bi se sve ovo moglo dogoditi, pobrinula se jedna besomučno reklamirana forma, priozašla iz mešavine panevropskog pacifizma i doktrine neoliberalne škole – jedino merilo uspeha je samo merkantilna vrednost, gde je duh ostavljen samom sebi da tavori, pretvarajući ljude u pokretne fabrike govana. Sa takvim formiranim naraštajem, nepodnošljivo je lako vladati jer oni su ,,Tabule raza” – taman toliko formirane za jedno buduće uniformisano kalupljenje u evropsku bezidejnost, osmišljenu kroz formu programa živog praćenje gomile idiota na jednom mestu. 

Čudan je taj mesec oktobar. Postao je više nego famozan od onog vremena kada su boljševici sa parama masona izveli komunističku revoluciju u Rusiji. I mi Srbi smo dali doprinos fabuloznom mesecu oktobru, kada smo oteralu Slobu, da bi uzjaho “Đinđilend”. I baš tada na vratima Pinka desila se prva svađa, razdor u Dosmanlijskom carstvu. Beše to takođe meseca oktobara. Posvađaše se Leka (ministar kulture) i “Boža tetkin kauč” ko će prvi da gostuje kod Željka podpredsednika Jula u ostvaci, jer njegovi dojučerašnji komradi nisu stigli da to pitanje reše na partijskom kongresu. Vratio se Željko, ničim izazvan, iz Jula ponovo u mesec Oktobar. Rekoše nam Dosmanlije, svečano na svim televizijama da će Pink od tada postati civilizovana evropska televizija. E pa sada vidite kakva je to obmana bila. Ružičasta svakako!

Ostavite odgovor