BOSNA - ZEMLJA APSURDA

BOSNA – ZEMLJA APSURDA

Gledanje na Dejtonski sporazum vremenom je izmenjeno. Oni koji su ga branili i poštovali sada bi da ga ruše i obrnuto. Siti (problema, možda i ćevapčića?) i nezainteresovani za iskrenije rešavanje problema, međunarodni upravitelji okupljeni oko Ureda visokog predstavnika (OHR) nastoje da što duže o(p)stanu – jer upravljaju bez odgovornosti (koju su preneli na nacionalne nazovi elite) i nastave sa enormnim bogaćenjem

 

 

Autor teksta i fotografije: Dragan Banjac

 

Sredinom decembra/prosinca godine koja nam izmiče, ostavljajući narodu „ponos” vladajuće klike što je digla dva prsta za Evropu (Uniju, svejedno) iako svi znamo da „đaci” ne žele da daju valjane odgovore, u hotelu „Zira” beogradski Centar za spoljnu politiku, uz sadejstvo Hans Seidel Stiftung (Lutz Kober), upriličio je divan na temu „Potencijalna unutrašnja nestabilnost Bosne i Hercegovine”.

Otvarajući dijalog –  na kojem su doprinos dali Mladen Ivanić, član Predsedništva (iz Sarajeva uz pomoć savremenih tehničkih dostignuća, možda skype-a), i uživo (hrv. nazočni) Vehid Šehić, predsednik tuzlanskog Foruma građana, Miloš Šolaja, profesor na banjalučkom Fakultetu političkih nauka, Bodo Weber, viši savetnik Saveta za politiku demokratizacije Berlin/Vašington i Aleksandar Popov direktor novosadskog Centra za regionalizam, predsednica Centra Aleksandra Joksimović, u pokušaju skeniranja političke situacije u problematičnim delovima zapadnog Balkana, pomenula je da se zvaničnici Sjedinjenih Američkih Država (SAD) „o BiH i odnosima Beograda i Prištine” sve manje bave, a da Makedonija dođe u centar pažnje „tek kada bukne neki veliki problem“.

Joksimovićka je mišljenja da su podele u Makedoniji „pre svega političke, potom i etničke”, da je vlast u toj zemlji autoritarna, da su incidenti u Kumanovu „pokrenuli pitanje stvaranja velike Albanije” i da to stvara unutrašnji pritisak na vlade u Skoplju i Tirani. Bivša pomoćnica srpskog ministra inostranih poslova kao dodatni pritisak ističe činjenicu što Bugarska Makedonce tretira kao Bugare, Srbija ne priznaje Makedonsku pravoslavnu crkvu, a sa Grčkom postoji „dug spisak problema”. Makedonija je, veli, jedina zemlja regiona koja bi mogla da nazaduje u evrointegracijama i pored toga što, prema anketama, skoro 68% Makedonaca podržava ulazak te zemlje u NATO – i to pod nazivom Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija (BJRM).

Srpski član Predsedništva BiH Mladen Ivanić veruje da bi za Bosnu bilo bolje da se značajnije opredeli za reforme, jer su se elite deset godina „bavile pitanjima za koja se unapred znalo da o njima nema saglasnosti”. I upravo kada je zaokret ka tome nagovestila nemačko-britanska inicijativa, političke elite su posegle za pitanjem promene Ustava BiH, danom Republike Srpske, referendumom… Ipak, Ivanić se nada da razumni ljudi („ako hoće”) mogu da pronađu rešenje i da problem BiH „nije pravni okvir”, iako Banja Luka, Sarajevo i Mostar i dalje nemaju ni minimum saglasja o budućnosti odnosa u BiH.

„Da nas sve to ne bi ponovo vratilo u 90-te priču o Ustavu trebalo bi odložiti za vreme kad se strasti malo smire”, predlaže Ivanić koji u predlogu bošnjačkog člana Predsedništva Bakira Izetbegovića – o smanjenju broja kantona/županija/okruga sa sadašnjih deset na tri do četiri – ne vidi problem, ali ne krije da nije optimista po pitanju realizacije „ovog vrlo rizičnog poteza”. Inače, zategnutost odnosa RS i vlasti u Federaciji, Ivanić tumači više kao unutrašnjopolitičku bitku koju vodi predsednik RS Milorad Dodik – radi nezadovoljstva što u zajedničkim institucijama BiH on nije ključna ličnost.

Predsednik Foruma građana Tuzle Vehid Šehić BiH doživljava kao „zemlju apsurda”, teritoriju u kojoj su se svi već navikli na neprestanu političku krizu i što je sva pažnja (u Federaciji) okrenuta ka Banja Luci (čitaj: Dodiku – p.a.), iako ništa manji problem, smatra Šehić, nisu ni politička vođstva i razmišljanja u Sarajevu i Mostaru. Evropa ništa nije učinila da se zaustavi rat u Bosni, to je uradila Amerika, tvrdi Šehić i evropsko prisustvo u BiH ocenjuje krajnje licemernim.

„Najidealnije ustavno ustrojstvo bilo bi ako bi se BiH podelila na četiri ili pet regija, ali u ovom trenutku za to ne postoji politička volja. Uvek sam se zalagao za demokratski decentralizovanu i regionalno uređenu Bosnu u kojoj nijedan od tri konstitutivna naroda nijedan njezin deo ne može smatrati ekskluzivno svojom teritorijom”. Taj posao će, kaže, moći da urade generacije neopterećene ratnom prošlošću, jer „danas mojom državom hodaju isključivo Bošnjaci, Hrvati i Srbi, a ne ljudska bića. U BiH nema građanina – i tom zemljom upravljaju tri nacionalna totalitarna društva”.

U danima obeležavanja dve decenije od Dejtonskog mirovnog sporazuma (Dejton, 21. novembar 1995, potpisan u Parizu 14. decembra) bošnjački član Predsedništva Bakir Izetbegović izjavio je nešto u što niko, ni on sam, ne veruje, da – pažljivo iščitajte rečeničnu građu na početku – „niko ništa nikome neće moći nametnuti u BiH i sve što se bude događalo morat će biti plod interesa i dogovora tri konstitutivna naroda, ali i međunarodne zajednice koja sebi ne može dopustiti ponavljanje ratnih razaranja na tlu Evrope”. (Vidi: Miloš Zdravković – Na pomolu reorganizacija Federacije BiH), a Izetbegović još dodaje ono za čim ne haje niko u Bosni: „Važno je prepoznati stvarne interese i razdvojiti ih od ukorijenjenih nacionalnih zabluda”.

Tu smo, dakle. Nema sumnje da je arhitekta za koga su njegovi profesori govorili da je izvanredan crtač nišanio pre svega na svakog drugog građanina bosanskog. Naime, na skupu u hotelu „Zira” koji je, moguće, ime dobio prema ziravki (zrikavoj/razrokoj ženskoj osobi?) se čulo da je prema popisu stanovništva iz 1991. godine u BiH bilo 10% nepismenih (preciznije 9,98%), da ih je sada oko 15%, ali da je „funkcionalno nepismenih” čak 50 odsto! Da je tuzlanski advokat (inače zakleti Jugosloven!) u pravu kada tvrdi da mu je država zemlja apsurda govori i činjenica da su se gledanja na Dejtonski sporazum sada izmenila, oni koji su ga branili i poštovali, sada bi da ga ruše i obrnuto. Siti (problema, možda i ćevapčića?) i nezainteresovani za iskrenije rešavanje problema, međunarodni upravitelji okupljeni oko Ureda visokog predstavnika (OHR) nastoje da što duže o(p)stanu jer upravljaju bez odgovornosti (koju su preneli na nacionalne nazovi elite) i nastave sa enormnim bogaćenjem. Dodajte im domaće nacionalne elite koje u bogaćenju ne zaostaju za strancima (možda ih i premašuju), eto narodu odgovora, makar onoj drugoj polovini „funkcionalno pismenim”, u kakvoj zemlji će još dugo da žive.

Možda nam bavljenje Bosnom spočitne (prekori nas) neko kome je ona bliža ili je oseća kao svojinu. Razlog je najmanje dvojak i kreće se između nesvesnog doprinosa produženju nečinjenja zarad ćara stranim i domaćim bogatašima i moćnicima i vremešnoj pošalici koja „stručno” (iz muškog ugla, šalozbiljno) odgoneta zašto su žene samilosne na prosede i proćelave muške čeono-temene zaliske. Zbog osećaja krivice/griže savesti da su njihovom nastajanju značajno doprinele. „Pismenima” dovoljno.

 

Ostavite odgovor