TURSKA STRATEŠKA ENIGMA

TURSKA STRATEŠKA ENIGMA

Spoljna i bezbedonosna politika Turske predstavlja stalnu i promenljivu jednačinu sa više nepoznatih, kako za njene tvorce, tako i za zemlje koje se ova politika neposredno tiče. To je posledica njenog geografskog položaja na raskrsnici tri kontinenta, pa je tako Turska htela-nehtela deo sopstvenih i tuđih kompleksnih strateških igara.

 

Autor: Miloš Zdravković

 

Opšta je procena da postoji pet glavnih svetskih kriznih žarišta: Evropa, Rusija, Bliski istok (od Levanta do Irana), Saharska Afrika i Kina. Svaka je kriza drugačija, svaka je u različitoj fazi razvoja, ali jedna je stvar zajednička. Potencijalno, svaka za sebe je podobna da generiše globalnu krizu. One ne moraju da se spoje u jednu krizu da bi predstavljale opasnost, jer svako od ovih pet područja u centru je geopolitičkih razmatranja čovečanstva. Međutim, ako ova krizna žarišta budu došla u interakciju, sudbina svetskog mira i čovečanstva uopšte, biće dovedena u opasnost.

Ipak, ovih pet kriza u određenoj meri su povezane. Kriza Evropske unije ukršta se sa pitanjem Ukrajine i Evrope u odnosu na Rusiju. Kriza na Bliskom istoku komplikuje se sa zabrinutošću Evropske unije zbog nesposobnosti upravljanja imigracijom, kao i balansiranjem odnosa sa evropskom muslimanskom zajednicom. Ne treba trošiti reči pa da se kriza Saharske Afrike poveže sa krizom na Bliskom Istoku – i sa evidentnom krizom u islamskom svetu. Rusi su aktivno uključeni u Siriji, a izgleda da su oni odigrali značajnu ulogu u nedavnim pregovorima sa Iranom. Pored toga, postoji potencijal da se kriza islamskog sveta prenese u ruske republike Čečeniju i Dagestan. A već poslovični su postali nemiri i netrpeljivost na zapadu Kine između muslimana i i Kineza. Sa druge strane, Rusi i Kinezi su napredovali u diskusiji o vojnoj i ekonomskoj saradnji, što je samo po sebi dobro za dva velika suseda. Ali to bi moglo da bude loše za tamošnje elite koje žele da zadrže status kvo na svetskoj političkoj areni. I zaista, nijedna buduća kriza nije nemoguća, niti je nezamisliva.

Davutoglu

Premijer Turske Ahmet Davutoglu

Turska je u centru ovih kriznih zona kako geografski, politički, kulturno tako i istorijski. Inače Turska je država koja je ekonomski procvat u poslednjih 15 godina dugovala politici da nema problema sa susedima (Davutogluova „zero enemy strategy“). Danas međutim, celokupna periferija Turske je u plamenu – sa značajnim doprinosom same Turske takvom razvoju događaja. Krvavi građanski ratovi u Siriji i Iraku, borbe na severu Ukrajine – rezultiraju rastom napetosti u akvatorijumu Crnog mora. Na zapadu, Grčka je u dubokoj krizi (zajedno sa EU), uz istorijski antagonizam sa Turskom. Glavno mediteransko žarište, Kipar, smiren je, ali situacija nije u potpunosti rešena… Slična situacija, odnosno tenzija, prisutna je i sa Izraelom – mirna ali nerešena. Čini se da gde je Turska – tu su problemi.

POSLOVIČNA OPASNOST

Najviše nasilna i najneposrednija kriza za Ankaru je područje koje se proteže od Sredozemlja do Irana, odnosno iz Turske ka Jemenu. Glavni problem za Tursku je što su Sirija i Irak postali poligoni kako globalnih sukoba velikih sila, tako i predmet sektaških ratova šiita i sunita. Uz sve to postoji kurdski problem. Ako izuzmemo velike globalne sile, ovo područje je postalo poprište nadmetanja četiri velike regionalne sile: Saudijske Arabije, Irana, Izraela i Turske.

Svaka regionalna sila ima različite strateške interese. Primarni interes Irana je opstanak i razvoj lokalnih i regionalnih šiitskih zajednica, koje su okružene mnogoljudnijim sunitima. Glavni cilj vlade u Teheranu je instaliranje šiitske vlade u Iraku, kako im se ne bi ponovila situacija sa Sadamom Huseinom. Strategija Irana je da podrži borbu protiv sunitske snage u regionu. Ova podrška se kreće od jačanje Hezbolaha u Libanu, podupiranja manjinske zajednice Alavita u Siriji (neograničena podrška vladi Bašara el Asada), te nedvosmislena intervencija Republikanske garde u Iraku. Sjedinjene Države vide Iran kao borca protiv Islamske države (ISIS), te im se interesi trenutno poklapaju – što je rezultiralo i uspešnim završetkom pregovora oko spornog iranskog nuklearnog programa.

Saudijska Arabija vidi Iran kao svog primarnog neprijatelja. Rijad takođe gleda na  Islamsku državu kao pretnju, ali u isto vreme strahuje da bi dominacija Irana u Iraku i Siriji predstavljala egzistencijalnu pretnju vladajućoj dinastiji Sauda. Saudijci razmatraju događaje u Jemenu iz sličnog ugla. Takođe, u ovom kontekstu Rijad vidi zajednički interes sa Izraelom – na planu suzbijanja Irana i Islamske države. Saudijska podrška islamistima u Siriji i Iraku je neupitna i mutna, ali carstvo nema drugog izbora nego da igra taktičku i oportunu igru.

Izraelci su u sličnoj poziciji sa Saudijcima. Oni se protive ekspanziji Irana, ali njihova glavna briga mora biti očuvanje Hašemitske dinastije u Jordanu na vlasti, jer bi njihovo svrgavanje otvorilo vrata Islamskoj državi na reci Jordan. Stabilan Jordan je glavna tačka izraelsko-saudijske saradnje. U međuvremenu, Izrael igra igru čekanja sa Sirijom. Asad nije prijatelj Izraelaca, ali slab Asad je bolja solucija nego jaka Islamska država. Trenutna situacija u Siriji odgovara interesima Izraela, jer građanski rat ograničava neposrednu pretnju po nacionalnu bezbednost. Izrael je u situaciji da mora da favorizuje Asada, odnosno da usklađuje taj interes sa Iranom, a zatim eksplicitno podržava verski (vehabijski) režim u Saudijskoj Arabiji. Neko bi rekao da ovde ironija caruje.

U ovom kontekstu, turske pozicije, kao i interesi, postaju nejasne. Odnosno nameće se pitanje kako Turci mogu ostvariti zacrtane planove. Primarni cilj Turske je da spreči formiranje nezavisne kurdske države. Želeli bi da obore Asada, da smanje uticaj Irana, ali da novi režim ne bude Islamska država. U naftom bogatom Iraku Turci imaju ambiciju da instaliraju manjinsku sunitsku vladu u Bagdadu – ali da ona bude odsečena od porodice Al Saud. To pokazuju i složen odnosi Turske sa Sjedinjenim Američkim Državama, još uvek formalno glavnim saveznikom.

Centralni problem je činjenica da za vladu u Ankari nema poteza niskog rizika. Ankara ima veliku vojsku na papiru, ali i svest o njenoj nesposobnosti. Najbolji pokazatelj za ovu tvrdnju jeste činjenica da 30 godina turska armija nije u stanju da slomi pobunu kurdskih ustanika na jugoistoku zemlje. Turska je podeljena između sekularista i islamskih frakcija. Vladajuća sunitska Partija pravde i razvoja (AKP), ozbiljno je oslabljena na poslednjim izborima. Želja predsednika Erdogana i njegove AKP da sruše Asada je nedvosmislena, ali sama pomisao na učešće u verskom ratu je iritantna kod turskih sekularista i republikanaca. Takođe, činjenica da je Turska bila kolonijalni gospodar arapskog sveta predstavlja veliki problem za Erdoganove imperijalističke ambicije.

DODATNE KOMPLIKACIJE

Turci su daleko manje upleteni u ukrajinsku krizu nego na Bliskom istoku, ali su i dalje uključeni. Postoje tri dimenzije za ovu tvrdnju. Prva je uloga Crnog mora i Turske u njoj. Druga je Bosfor i treća prisustvo američke vojske i velike baze u Indžirlihu.

Kriza u Ukrajini obavezno uključuje Crno more. Na Krimu je Sevastopolj i glavna ruska crnomorska baza. U tom potencijalnom sukobu, Crno more bi postalo vitalno poprište operacija. Crno more je od vitalnog značaja kao koridor za trgovinu i ekspanziju Rusije, a pokušaji njenih neprijatelja da zatvore taj “hodnik” bi izazvao odlučnu reakciju ruskih pomorskih snaga. Kako je geografija u ovom slučaju opredelila Bosfor za idealno mesto, ne treba biti previše mudar pa da se zaključi gde bi bio glavni NATO udar na rusku flotu… Ljudi koji vode Tursku su svesni toga, kao i mogućeg ruskog odgovora.

Da stvari budu još komplikovanije po Tursku je i činjenica da se ona strateški snabdeva gasom i naftom z Rusije. Rastuća turska ekonomija prosto vapi za velikom količinom energenata, a snabdevanje se ne dovodi u pitanje samo iz pravca Rusije. A Rusi žele Asada!

Slično tome, Turska dugo čeka na članstvo u Evropskoj uniji. Ipak, ekonomski učinak Ankare u poslednjih 10 godina pokazuje da je Turska imala koristi od toga što nije član. Ipak, sekularisti su nepokolebljivi po pitanju članstva, jer smatraju da bi pridruživanje Uniji garantovalo sekularnu prirodu turskog društva. AKP je više dvosmislen. Stranka nastavlja da traži članstvou EU, ali je prilično zadovoljna činjenicom da proces pridruživanja tapka u mestu više od 30 godina.

Reakcija Turske na Bliskom istoku je centralno pitanje. Srednjoročno, saradnja sa Rusijom je svakako važna, a odnos prema Evropi je najduže i najteže pitanje. Odnos sa Sjedinjenim Američkim državama je pitanje koje preseca sve ovo. Za sve ove probleme, Turska nema jasan odgovor. Ona sledi strategiju projektovanu da se izbegne direktno uključivanje i održavanje maksimalne mogućnosti reakcije, u zavisnosti od spleta događaja. Ankara se oslanja na višeslojnu strategiju u kojoj je formalno u savezu sa nekim silama, ali tiho ili otvoreno u neprijateljskom  raspoloženju prema nekim od saveznika. Ova multilevel doktrina je napravljena kako bi se izbeglo prevremeno uključivanje i preuranjeno zaključivanje – dok se postigne nivo strateške zrelosti i sposobnosti koja dozvoljava da se definišu koraci, sa pratećim rizicima.

U jednom smislu turska politika je paralela američkoj politici. Američka politika je u svim regionima osmišljena da omogući uticaj primenom selektivne, i po mogućstvu ograničene sile. Problem Turske je to što joj geografija zadaje ulogu stožera u tri regiona. Dakle, strategija Ankare je da bude dosledno dvosmislena, zagonetna.

 

Ostavite odgovor