TOMA-KAO-FRIDRIH-VELIKI

TOMA KAO FRIDRIH VELIKI

U jednom novogodišnjem intervjuu (u strogo kontrolisanom pisanom mediju) srpski predsednik je rekao da čak razmišlja o izlasku „iz politike” jer mu se „skupilo”. Nunc aut nonquam, Tomo. Spasi i nas i sebe, a mogao bi i „čedo” da povedeš

 

Autor: Dragan Banjac

 

Zavirivanjem u skorašnju istoriju srpskog biranja prvog glavara (6. maja 2012.) očitava se da je Tomislav Nikolić, za koga se tek godinu pre toga verovalo da je digao ruke od ustoličenja, u prvom krugu trke za osvajanje skamije na Andrićevom vencu bio za 0,26 odsto u minusu u odnosu na „veselog Borisa” (Tadić, sin Ljubomira). Ali je u drugom krugu (pri izlaznosti ispod 50 odsto birača) uporni Nikolić (očekivano) (49,54:47,319) nadbio (pobedio) „golmana paradera koji prima ‘pacerske’ golove”. Bilo je dovoljno ili, kako u Bajčetini pored Kragujevca kažu – taman!

Ali bivši građevinski poslovođa koji je nakon upravljanja kragujevačkim komunalnim preduzećem, malo gradio prugu Beograd – Bar i sa firmom „Žegrap” betonirao korito reke Trebišnjice, iako su i to neki predviđali – nije se dozvao i u „razumnim intervalima” umeo da nagvažda (njegovi bi radikali rekli lupeta) da je jedva ostajao živ, kako narod običava da kaže. Prvih dana marta prošle godine srpska i okolna javnost dobro se zabavljala nad izjavom srpskog predsjednika jer je naklapao nešto vezano za društvene mreže (nije, reče, u stanju da ostavi komentar na društvenim mrežama jer ne može da ih dobije telefonom…) i tako „oborio” sajt na kojem se duboka misao pojavila.

Nije mu prvi put. Polažući venac na Spomenik neznanom junaku 9. maja 2013. master Toma je u knjizi utisaka odao počast onima koji su „savladali beskrupuloznu vojsku Hitlerove Nemačke”, iako je spomenik, delo Ivana Meštrovića, postavljen 1938. godine. „Ako ste vi mogli da savladate… možemo i mi da obezbedimo bolji život onima za čiju slobodu ste dali život”.

„Vukovar je bio srpski grad i zato se u njega Hrvati nemaju zašto vraćati” (Frankfurter Allgemeine Zeitung, 2012), „U Srebrenici se nije desio genocid… Nijedan Srbin ne priznaje genocid u Srebrenici, pa ni ja. (Corriere della Sera, 2012), „Hrvati znaju da je zločin počinjen u ‘Oluji’ strašan, da će ih gristi dok su živi, ali slave što niko nije kažnjen za to. To je narod na pogrešnom putu, narod koji bi sada možda streljao svoje pojedince koji mu kažu – stanite, ljudi, pa to je bio zločin”. (Kurir, 2012), „Haški procesi vode se u ime najviših humanitarnih vrednosti, a danas su one izražene u takozvanim ljudskim pravima”. (Govor u GS UN 2013), „Tada sam rekao da kao četnički vojvoda moram uvek ostati četnik i da ću, ako me neko nekad ponovo pozove, ponovo braniti Srbiju”. (Jutarnji list, 2012)…

Slaviša Lekić (Borba, Status…), uz Velimira Petrova Ilića (Borba, Naša Borba, Blic) nesumnjivo najbolji srpski novinar nakon odlaska sa scene velikana – Juga Grizelja, Aleksandra Nenadovića, Jurija Gustinčiča, Miroslava Radojčića, Dragana Markovića,  dugo sakuplja građu o liku iz Bajčetine. Godinu dana pošto je Tomislav uzjahao na presto(l) objavio je knjigu „Zamlaćivanje – politička ‘autobiografija’ Tomislava Nikolića” koja je najbolji svedok vrtoglavih zaokreta četničkog vojvode. „Nisam završio fakultet jer nije valjao Zakon o univerzitetu”, „Život je kratak, a ja to znam najbolje, radio sam na groblju”, „Svake noći sanjam Veliku Srbiju”. Lekić mu od početka mandata na Tviteru broji dane. Na dan promocije knjige zapisao je: ,,Osvanuo je 365. Dan, a još se pitam: kako je Srbija izabrala ovakvu zamlatu!”

Ispraćajući svog voljenog i poštovanog kuma Vojislava Šešelja u Hag 23. februara 2003. godine Tomislav je u svojstvu zamenika šefa radikala rekao: „Ako neko od vas u idućih mesec ili dva vidi negde Zorana Đinđića – recite mu da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom”. (Đinđić je ubijen 12. marta iste godine – prim. D.B.). „To što radi Ronaldinjo, to je neponovljivo. Kao da gledam sebe kad sam se kao dečak igrao na livadi”, „Engleski govorim, ali nerado. Ne mogu da govorim engleskim kad ne mogu da sastavim misao”, „U SRS ću ostati do kraja bavljenja politikom…” (Čovek drži do reči kao rešeto vodu.)

Taman kad sam prošle godine u jednom komentaru pomislio da ovdašnjem predsedniku zakačim onu narodnu – za mačka je velika goveđa glava, secnu me biser „halo fejsbuče” i, još više, bajata, lanjska vest – Nikolić protektor EANU. Nije SANU, nego domaći prevod Evropske akademije nauka i umetnosti (Academia Scientiarum et Artium Europaea – Salcburg), koja kani da Nikolića primi u krug protektora. Ugledna naučna ustanova osnovana je pre nekoliko vekova, pardon 1990, od strane bečkog nadbiskupa kardinala Franca Keniga, politikologa Nikolausa Lobkovica i hurirga Feliksa Ungera, a pre Nikolića u društvo protektora uknjiženi su austrijski i makedonski predsednici Hajnc Fišer i Đorđe Ivanov, Karlos Papuljas, Ivo Josipović… Povodom dodele jedne nagrade Franji Tuđmanu u Rimu napisano je da je istu pre njega dobio i Vili Brant. Sve se, je l’ da, izmešalo. Ipak, naš kolo vodi, lupa li ga lupa. I niko da mu, onako crnogorski, kaže „Miči se, čoče!”, a znam i zašto – slika je i prilika ovdašnje većine.

Na isteku 2015. govorio je za TV B92, nekad „najbolju curu” u kraju, dugo već medijsku razbludnicu. Mislilac pojašnjava zašto je bio uzdržan u reakcijama posle otvaranja pregovaračkih poglavlja sa Evropskom unijom (EU). „Cele godine u razgovoru sa svim zvaničnicima iz EU, ali i sa predstavnicima država članica Unije, insistirao sam da Srbija bude nagrađena za sve muke, napor, reforme i da je najmanje što može da se uradi otvaranje ta dva poglavlja…” Kaže da ne treba da se slavi, da je bio na slavlju koje je organizovala Vlada i da je smatrao „da treba da sve da upozorim, i pregovarače, i građane Srbije i sebe samog. Možete mnogo dobrog da uradite, a ako nešto isklizne sa Kosovom i Metohijom, a to je Slobodan Milošević najbolje osetio na sebi, onda vam je sve iskliznulo…”.

Protokolarni Tomislav se vajka da je „u velikoj meri isključen iz pregovora”. Ističe da ga izvesni Marko Đurić (iz njegovog kabineta katapultiran za direktora vladine Kancelarije za KiM i član Vlade u pregovorima) izveštava o tome, ali žali što više ne daje instrukcije i ne odlučuje. Nisam, veli, bio direktno uključen u pregovore, bilo je potrebno, kada sam bio izabran i kada smo ušli u pregovore, da se pokaže kako sam i ja iskreno za pregovore u Briselu i za razgovore sa Prištinom oko sređivanja odnosa… Ustav je razgraničio naše nadležnosti, mogu da predstavljam Srbiju, ali ne i da vodim spoljnu politiku….

Nakon što je pre nekoliko meseci Vladi prosledio još jednu platformu za „spas Kosova”, a odgovor izostao, Nikolić je rekao da u pitanju „odnos prema papiru, koji nije obavezujući, a ne prema predsedniku Srbije”. Ali „da su, ipak, mogli da razgovaramo o tome”, ali pošto nisu – mislilac smatra da je Vlada preuzela pravo i obavezu da o tome sama odlučuje. U Sputnjiku okrznuo je i Crnu Goru, s kojom on i „njegovo čedo” nisu kvarili odnose kao Boris Tadić i prethodnici. Odgovorio mu je crnogorski kolega Filip Vujanović, jer se „izjavom da Crna Gora izborom da bude deo EU i NATO svesno poništava samostalnost i pristaje da bude nečija igračka ozbiljno meša u crnogorsku državnu politiku”. Vujanović je samo zaboravio da kaže kako Nikolić to nije mislio ozbiljno, ali – godi srpskom uhu. Crnogorski svemoćnik Milo Đukanović je, ostavljajući prostora za spekulacije u prvoj reakciji reče da nije iščitao čitav intervju srpskog predsednika (smatrajući ga, možda, i nebitnim), prethodno je izjavio da je iznenađen izjavom predsednika i „ako je to tačno” da je u pitanju „neki novi ton sa jedne visoke državne adrese iz Beograda prema Podgorici”.

Ne znam, kaže, koliko će Evropa i Rusija ostati pri stavu da je za njih potpuno prihvatljivo da budemo prijatelji i sa jednima i sa drugima. Naše članstvo u EU je nužno i uzrokovano je našim geografskim položajem. Mi smo okruženi zemljama koje su u EU i potpuno je besmisleno da ostanemo izvan te organizacije kad ni za jednu drugu nismo fizički vezani. Za Sputnjik je podvukao da veze Srbije sa zapadnom Evropom datiraju još od Obrenovića, i da su veoma jake već više od sto godina. Ipak su, veli, naše bratske i prijateljske veze sa Rusijom još starije…

Nedeljama već beogradska čaršija priča o potrebi srpskog premijera da se, ukoliko želi da ubrza putovanje u Evropu, reši jednog koalicionog priveska (čitaj: Ivice Dačića i Socijalističke partije), a bogami i Tomislava Nikolića – koji slabo/nikako da revidira. „Mali Sloba” već najavljuje (premijerovu preporuku/naređenje) da na eventualne parlamentarne izbore ide solo, a da se na njegovo mesto posredno ubace Boris Tadić i Čedomir Jovanović. Oni bi mu svakako bili pogodniji za ono što sledi – pripremanje javnosti u Narodnoj skupštini i medijima za odmicanje od Rusije, detronizaciju Milorada Dodika i nešto vezano za Kosovo u stilu narodne „moje te oči ne gledale, a moja puška te ubila”. Govorka se da bi se Nikolićev naslednik/ca birao/la u Skupštini, a to je (može biti) prilika za jednu plavušu iz sadašnjeg sastava Vučićevog kabineta.

Valjalo bi podsetiti na još jedan Nikolićev gaf iz januara 2014. godine. Dan po Božiću, on je u zgradi Predsedništva (prostorija Generalnog sekretarijata) priredio tradicionalni obred koji se vekovima praktikuje uoči i na dan ovog blagdana u kućama. Tomislav ne samo da je zakasnio najmanje dan, nego je na skupoceni tepih prosuo slamu, pozvao sveštenike, urednike medija… Sveštenici su se pomolili za sve koji rade u zgradi, posebno poželeli da Bog „izlije milost i dâ snagu predsedniku radi donošenja mudrih i hrabrih odluka u ovom delikatnom vremenu” i da zaposlene u toj zgradi (sic!) „zaštiti od gladi, bolesti, zemljotresa i drugih nepogoda”.

Nikolić me podseća na Fridriha Velikog, trećeg pruskog kralja (1712-1786), koji je Volteru govorio da su on i njegov narod uspostavili idealan sporazum: Narod može da govori šta hoće, a ja da radim šta hoću, dodajući da je to prema onoj – Bogu božije, a caru carevo. Jeste čovek predsednik ali ovlaš račun mu pravi problem: ako izađe polovina birača i polovina mu da glas jasno je da Nikolić – sa strane gledano – vlada uz poverenje tek četvrtine punoletnih građana a da ga tri frtalja ni za ič…U jednom novogodišnjem intervjuu (u strogo kontrolisanom pisanom mediju) rekao je da čak razmišlja o izlasku „iz politike” jer mu se „skupilo”. Nunc aut nonquam, Tomo. Spasi i nas i sebe, a mogao bi i „čedo” da povedeš.

One Comment

  • Ja kaže:

    Naš bajni predsednik još nije naljutio „velikog vođu“ V…. pa može i da se baškari u fotelji. Kad je mogao doktor nauka, ministar Policije sa puškice da čita šta da upiše u knjigu žalosti, onda treba razumeti i Tomuk što sa tako malo škole i pameti to priča što priča. A Čeda i Boris baš su par, što oni poštuju zakon, to se na ovaj svijet još nije rodilo….

Ostavite odgovor