PEPELJUGA-21.-VEKA-III-deo

PEPELJUGA 21. VEKA – III deo

U završnom delu svoje ispovesti, Svetlana Urošević filozofski sagledava svoju motivaciju za filantropski angažman koji je odabrala kao sudbinu. Ona stalno preispituje sebe ne u smislu kajanja zbog onoga šta radi, već preispituje ispravnost svojih stavova. Današnja Srbija je postala đubrište i deponija u moralnom i svakom smislu, ali to ne sprečava retke anđele u ljudskom obliku da nam osvetljavaju put

 

Autor: Svetlana Urošević

 

Ljudi vole svoje probleme i kukaju – lenji i mrzovoljni – pogotovo kada moraju da menjaju sebe. Oni su sujetni i neiskreni – zato se ne mire sami sa sobom. A kada bi to uradili – znali bi da je ceo svet njihov, sva tajna uspešnog i dobrog života nije skrivena. Naprotiv, tako je jednostavno da retko ko i može da poveruje u to. Ne pijem, ne drogiram se, nisam beskrupulozna, ne kockam se. I kad čujem da je nekome život težak i da poseže za ovim što sam nabrojala – to ne odobravam. Lako je pokleknuti, malo je onih koji su borci. Svi žele da budu vitezovi, ratnici – a niko ne želi da oseti batine. Ili kako glasi u originalu: “Svi bi da budu heroji, ali retko ko ima …petlju.”

Naučite da praštate – jer onaj ko ne ume da oprosti, život mu je najteža kazna. I naučite da od cigala koje drugi bacaju na vas napravite čvrst temelj. Ne mrzim one kojima sam pomogla – a oni me vređali, pričali iza leđa, ismejavali me. Jer nisam dobra u korišćenju i iskorišćavanju sistema socijalne pomoci, ali…Nikad to nije ni bilo između njih i mene, jer sve što radim uvek je bilo samo između Boga i mene.

Svetlana sa decomGledajući današnju decu, gde su većinom postala robovi modernog društva – noseći već u prvom razredu mobilne, znajući sve hitove nekih pevača dok mame i tate plaćaju privatne časove matematike, srpskog jezika ili nekog drugog predmeta. Devojčice sa 13 godina imaju prvi abortus, o polnim bolestima da ne pričam – a tek su deca… Bolesti koje nastaju zbog ishrane koja je veštačka ali skupa i fensi, droga koja sve više uzima maha još u školskom uzrastu… Pitam se da li zaista zaslužujem da to sve ismevam zbog toga što nisam majka? Gledam brakove gde se mobilni telefoni drže i čuvaju kao sef, gde je taj brak samo slovo na papiru – dok je sve interes, gde su suze, prevare i nasilje svakodnevnica. Pitam se da li zaista zaslužujem da se podsmevam tome, jer nisam sa nekim u braku samo da bih to bila. Da li zaslužujem da se podsmevam – jer nisam zarađivala od onoga što mi je bilo namenjeno da prosledim i poklonim? Da li sam manje vredno ljudsko biće jer sam samostalna žena, koja je svoju tugu pretvorila u nešto lepo za druge? Što sam okružena životinjama, što se ne stidim da zamolim, molim i umolim ono što mi je potrebno? Da li zaslužujem poniženje i uvrede?  Odgovor će dati samo onaj čovek (bez obzira na pol) koji ima dete – odnosno onaj ko ima dovoljno hrabrosti da samo zamisli da se njegovo dete nađe na mom mestu.

Moj rad, moja “Čarolija” je ono što je meni dato – zapojenom rukom mog dede, mog tate, mojih baka, majke… Da je u Srbiji bar malo ostalo u genima ono što nam je dato, a da nije zatrovano raznim profilima, rijalitijima, aferama i sa bezbroj beznačajnih stvari – bilo bi lakše, bolje. Potencijal onoga što vredi je ućutao i stao, ne znajući kako i šta da se uradi. Moja borba i moj put su moje rešenje da popravim makar nešto.

Kraj Prvog svetskog rata za mnoge je bio početak blagostanja i rasta – a kod nas je tada počelo lagano odumiranje emotivne inteligencije i domaćinskog stava – onog ko ima moć i vlast. Moć i vlast tada su značili odgovornost prema drugima, a svaki pravi Srbin od vladara do seljaka znao je da moć raste srazmerno odgovornosti prema drugima. I zato se vodilo računa o drugima, jer su i drugi uzajamno vodili računa. Muž je bio onaj koji donosi, a žena ona koja održava. Porodica je bila svetinja – bila je zajedno i na okupu. Poštenje i čast su branjeni po cenu života – a danas se zatiru da bi se živelo.

PEPELJUGA 21. VEKA III deo-donacijeSrpski inat nas je do tada održao, a ako išta možemo to je da se njega držimo. Jer umemo, možemo, znamo – i ne treba nam niko da bi postali neko. Meni su rekli da sam NIKO, a ja sam onda pokazala šta je taj NIKO uradio do sada. Sutra da umrem nema žaljenja – jer sam dala sve od sebe. I što su tražili, i više od toga – samo sam jedno branila uvek i kada su me ponižavali.  A to je ČAST. Za nju su moji preci ginuli, a ja dajem sve od sebe. Nije lako opravdati nasleđe, ali nije ni njima bilo ništa lakše, jer je uvek važilo “ćuti, radi i veruj.”

Danas ću više ceniti čoveka koji ume da pokaže ljubav prema nejakom biću, bez obzira da li je dete, čovek ili životinja. Gde li se samo izgubi ona naša “srpska ljubav” prema drugom biću, čoveku ili životinji? Sećate li se suza srpskih ratnika kada su hteli da im pobiju konje iz milosrđa – izgladnele i bolesne posle Golgote? Ili, znate li ime čoveka koji je (i zašto) podigao spomenik konju? Eto, to je naše srpsko nasleđe. A danas? Kesu sa hlebom pomešaju sa papirima iz WC-a, pa bace u kontejner. A pored stoje mali, gladni i žedni psi… Posle se pitamo što smo došli tu gde smo sada…Nije ni čudo – ali zato je bitno da se “lajkuju” priče i slini se nad snimcima iz sveta kako je neko kuče bilo bačeno… Ne dvolični – postali smo sa million lica, tačnije bezličja! I posle nam je neko kriv – nije niko.

U Srbiji ne praštaju uspeh, a moja greška je što sam se izgleda zamerila onima koji su samozvani dobročinitelji. Ali prvo prema sebi – a posle koliko ostaje za druge. Moj primer pokazuje i postavlja standard šta to znači biti filantrop i dobročinitelj. Živi normalno i oseti šta oseća normalan svet, ali pomaži onima koji nemaju toliko koliko ti.

Ako su naši preci mogli uz sveću ili lampu – možemo moja mama i ja. Ako su naši mogli da se kupaju u koritu –  možemo i nas dve. Ništa to nije neviđeno – samo treba istrajati, jer sutra je novi dan! I dživdžani sa pesmom će me probuditi u 6:10.

Ko razume, shvatio je – ko nije, džaba ti novci moji sinovci! Tek tako ispunih sopstvenu želju da javno obrazložim svoje stavove i verovanja – na molbu Internet magazina VREME JE. Živite dugo i napredujte!

Ostavite odgovor