SVE_LAŽI_HILLARY_CLINTON

SVE LAŽI HILLARY CLINTON

Bilans četiri godine Hillary Clinton na čelu američke diplomatije nipošto ne uliva poverenje. Dok se libijska pobuna širila 2011. godine, Hillary Clinton u početku pokazuje veliku razboritost. “Ja sam od onih koji misle da bi bez međunarodnog odobrenja samostalna akcija SAD dovela zemlju u situaciju sa nesagledivim posledicama” – izjavila je 11. marta 2011. pred liderima Kongresa. Zatim je promenila mišljenje.

 

Autor: John R. Mac Arthur – Harper’s Magazine

 

Tokom svog višedecenijskog političkog uspona, demokratski predsednički kandidat Hillary Clinton postigla je puno rezultata kojih se ne bi postideli ni najokoreliji republikanci. Od zagovaranja ugovora o slobodnoj trgovini, malverzacija s humanitarnim radom do podrške američkim invazijama, aktuelne su kontroverze njene predizborne kampanje više logičan nastavak delovanja klana Clinton nego izolovani eksces.

U kolumni objavljanoj 24. maja 2016. godine, konzervativni komentator lista New York Times David Brooks zapitao se zašto je Hillary Clinton nepopularna. Pa umesto da potraži odgovor u njenom političkom delovanju, zadubio se u psihologiju. “Počeo bih objašnjenje ovim pitanjem: Možete li mi reći kako se zabavlja Hillary Clinton?”

Dakle, bivša prva dama ne privlači birače prevashodno zbog svog temperamenta: konstantno je opsednuta svojom karijerom, nedostaje joj životne radosti. “Nepopularna je jer je radoholičarka” tvrdi Brooks, što je stavlja u raskorak sa običajima našeg doba društvenih mreža, koji visoko vrednuju intimnost i ranjivost”. Blagonaklonost ovog autora inače bliskog republikancima može biti iznenađujuća, ali odbojnost prema Donaldu Trumpu je tolika da prisustvujemo (prividno) čudnim savezima.

Čitamo li Brooksa, učiniće nam se da se Clinton tek otisnula u američki politički život, dok je ustvari prethodno bila prva dama SAD, senatorka i državni sekretar. Da li je zaboravio njeno zagovaranje invazije na Irak 2003. godine, tri govora koja je održala pred bankarima Goldman Sachsa (i svaki naplatila 225.000 dolara), nepokolebljivu podršku sporazumima o slobodnoj trgovini, podršku svrgavanju libijskog vođe Moamera El Gadafija? A šta reći o sukobu interesa u koji je bila umešana Fondacija Clinton – neka vrsta obiteljske filantropske multinacionalke – u vreme dok je Hillary Clinton službovala u Obaminoj administraciji? Prema New York Timesu (18. oktobar 2015), službenici fondacije uspeli su da intenzivnim lobiranjem kod državnog sekretara novac namenjen federalnom programu za borbu protiv side u Ruandi preusmere na jedan od svojih obrazovnih programa.

Da i ne spominjemo bliskost demokratske kandidatkinje s Wall Streetom, čije glavešine finansiraju njenu kampanju, kao i fondaciju. Čak je i Donald Trump 2009. donirao Clintonovima više od 100.000 dolara. Treba reći da je ovaj milijarder dugo održavao srdačne odnose sa bračnim parom, koji je pozvao na svoje treće venčanje u januaru 2005. U crkvi su Bill i Hillary bili smešteni u prvom redu, a sudeći po njihovim blistavim osmesima, odlično su se proveli. Eto i odgovora na pitanje kako se zabavlja Hillary Clinton.

Zapravo, glasati za Hillary Clinton na izborima u novembru znači odabrati jedan nerazdvojni par čija su oba člana jedno drugom najbliži savetnici. Uostalom, bivši državni sekretar Hillary Clinton već je obznanila svoje namere da ako pobedi na izborima, ekonomsku politiku vodiće baš njen suprug. Zadatak će mu biti revitalizovati ekonomiju, jer on zna kako se to radi – izjavila je na mitingu u Kentakiju 15. maja ove godine.

Naličje humanitarizma

Prema imidžu koji gradi, Clinton strastveno brine za sudbinu dece. Ta je strast rođena pre više od trideset godina, kada je njen suprug bio guverner Arkanzasa. Tada se povezala sa humanitarnim organizacijama poput Children’s Defense Fund, u nadi da će izgraditi legendu o svojoj velikodušnosti. Međutim, u godinama provedenim na jugu, svoje dane je provodila na sasvim drugim stvarima. Od 1977. do 1992. radila je u advokatskoj kancelariji Rose, specijalizirajući se za pitanja patenata i intelektualne svojine. Kancelarija je bila pravo oličenje sprege između političkog establišmenta i poslovnih krugova u Arkanzasu, a među klijentima je bio i Walmart – ogromni lanac hipermarketa poznat po borbi protiv sindikata i ljubavi prema proizvodima izrađenim uz niske troškove u zemljama gde je radna snaga izvrgnuta nemilosrdnoj eksploataciji.

Advokatski posao otvorio joj je vrata upravnog odbora te multinacionalne kompanije u kojem je sedela od 1986. do 1992. uz naknadu od 18.000 dolara godišnje (oko 31.000 današnjih dolara). Pristojnost obavezuje –  a ona je uvek pazila na to – da se javno ne govori o temama koje bi mogle naljutiti kompaniju iz Bentonvilla, naročito o njihovoj politici snižavanja plata. Doduše, vrlo je teško podizati decu s 19.427 dolara godišnje, što je trenutno prosečna godišnja plata kasirke u Walmartu.

Po povratku sa jednog putovanja u Arkanzas, pisac Paul Theroux rekao je da je 2015. video gradove koji su nalikovali gradovima u Zimbabveu – jednako zanemarene. Ismevao je Fondaciju Clinton, inače ambicioznu po pitanju spašavanja afričkih slonova – to je jedan od njihovih vodećih programa – ali nezainteresovanu za siromašne crnačke porodice u rodnoj državi Billa Clintona.

Još od početka svog prvog mandata predsednik Clinton, u nastojanju da poboljša finansije svoje izborne kampanje sve do tada suviše zavisne od velikih industrijskih sindikata, prionuo je zaokretanju Demokratske stranke udesno. Tako se žestoko zalagao za donošenje Severnoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini (NAFTA). Taj sporazum su multinacionalne kompanije obožavale istom merom kojom su ga demokratski birači prezirali. Hillary Clinton se tome ni u jednom trenutku nije suprotstavila. I sama je učestvovala na ključnom sastanku održanom 29. septembra 1992. u hotelu Sheraton u Arlingtonu (Virdžinija), posle koga je njen suprug odlučio da podrži sporazum koji je uobličio njegov prethodnik, George Bush stariji.

Zatim je dala doprinos definisanju strategije kojom će se pridobiti neposlušni izabrani članovi Senata i Kongresa – trebalo je “osvojiti jednog po jednog predstavnika, pažljivo kalkulišući kojim se može manipulisati i na koji način”, rezimirao je Tom Nides, bivši član Clintonovog tima. 

U novembru 1993. godine, zahvaljujući podršci Newta Gingricha, tada drugog najvažnijeg republikanca u Kongresu, NAFTA je ratifikovana. Prva dama SAD bila je zadovoljna rezultatima: “Mislim da je NAFTA dokazala svoju delotvornost”, procenila je 6. marta 1996.

Ohrabren ovim uspehom na planu slobodne trgovine, Clinton će postupno revidirati ključna načela američke socijalne države, koja su na snazi od tridesetih godina prošlog veka i Rooseveltovog “New Deala”. Još uvek uz podršku Gingricha, koji je posle poraza demokrata na izborima iz 1994. godine postao lider kongresne većine, nametnuo je reformu sistema javne podrške koji je socijalnu pomoć uskratila za 11 miliona siromašnih porodica. U znak protesta, Peter Edelman, suprug osnivača i predsednice fondacije Children’s Defense Fund, toliko drage gospođi Clinton, dao je ostavku na svoju poziciju pomoćnika sekretara za planiranje i evaluaciju. “Ovaj zakon ne podstiče rad. On će kazniti milione siromašne dece”, izjavio je u martu 1997. godine za mesečnik The Atlantic. Deca, naročito deca iz crnačkih i latino zajednica, kažnjena su politikom njenog muža. I opet Hillary Clinton nije rekla ni reč.

Nekoliko godina kasnije, još uvek zahvaljujući saradnji sa svojim republikanskim “protivnicima”, predsednik je deregulisao Wall Street. U novembru 1999. godine ukinuo je zakon Glass-Steagall, koji je od 1933. godine odvajao funkcije komercijalnih i poslovnih banaka radi sprečavanja spekulacija sa novcem malih štediša. Danas neki predlažu (na primer republikanac John McCain) revidiranje tog ukidanja. Ali ne i demokratski kandidat Hillary Clinton. “Neće biti povratka na zakon Glass-Steagall” – eksplicitan je bio njen ekonomski savetnik Alan Blinder u razgovoru za Reuters 13. jula 2015. godine.

Uvek spremna za rat

Politička karijera Hillary Clinton stvarno počinje 2000. godine kada se uz snažnu podršku svog muža i moćnih veza u Demokratskoj stranci kandidovala za mesto senatora New Yorka, države u kojoj nikad do tada nije živela. Pošto je izabrana, izuzetno je dobro sarađivala s Bushovom administracijom. U Senatu je 10. oktobra 2002. potvrdila svoju podršku invaziji Iraka, ponavljajući sve laži Bele kuće o “oružju za masovno uništenje” Sadama Huseina. Zagovarajući koncept “preventivnog rata”, povlači paralelu sa odlukom o bombardovanju Srbije 1999. godine, koju je, kako kaže, njen suprug doneo iz plemenitih pobuda – kako bi zaustavio progon i etničko čišćenje miliona Albanaca na Kosovu. Pa dodaje: “Možda je na moju odluku uticalo iskustvo osam godina provedenih u Beloj kući, dok sam gledala kako se moj suprug nosi sa svim izazovima koji su se našli pred našom nacijom”. Ne naročito feministička izjava, ali ni to nipošto ne iznenađuje sa obzirom da se ona danas na svom Twitter profilu definiše pre svega kao “supruga, mama, baka”.

Iako se navedeni govor u Senatu iz 2002. godine odlikuje izrazitom banalnošću izraza, bilo bi nepošteno optužiti Hillary Clinton da je njegov autor. Ona zapravo ima naviku da unajmi pisce, čije zasluge potom zaboravi da navede. Profesor Barbara Feinman Todd se uostalom požalila da nije videla svoje ime navedeno u knjizi „It Takes a Village“  – bestseleru prve dame posvećenom “lekcijama kojima nas uče deca”. Nije čak sigurno ni da je prva dama napisala vlastite Memoare. Za beleženje svojih sećanja kao državnog skeretara mobilisala je “tim za knjigu” koji jedva da spominje.

U svakom slučaju, bilans njenih četiri godine na čelu američke diplomatije nipošto ne uliva poverenje. Dok se libijska pobuna širi 2011. godine, Hillary Clinton u početku pokazuje veliku razboritost. “Ja sam od onih koji misle da bi bez međunarodnog odobrenja samostalna akcija SAD dovela zemlju u situaciju sa nesagledivim posledicama” – izjavila je 11. marta pred liderima Kongresa. Zatim je promenila mišljenje. Zašto? “Sarkozy mi je neprekidno pričao o vojnoj intervenciji. On je dinamična osoba, večito puna energije, koja obožava da bude u središtu pažnje. Na njega je takođe uticao intelektualac Bernard-Henri Lévy. Obojica su bili iskreno potreseni nesrećom libijskog naroda, kojeg je terorisao diktator” – priča ona.

Razoružana uveravanjima francuskog dvojca i želeći da se izbegne “humanitarna katastrofa”, državni sekretar prelazi u intervencionistički tabor. Zajedno sa predsednikom Barackom Obamom gura SAD u novi rat, ne tražeći odobrenje od Kongresa, kako inače nalaže Ustav. Srećom, sve će se dobro završiti: “U sedamdeset i dva sata, (Gadafijeva) vazdušna odbrana je savladana i narod Bengazija je spašen od neizbežnog uništenja”. Ostatak knjige protiče u sličnom tonu.

Clinton zna da njen desničarski imidž predstavlja prepreku za pridobijanje glasača koje predstavlja Bernie Sanders. Međutim, uspeh njenog socijalističkog rivala ipak je malo povukao u levo Hillary, pa je nedavno najavila različite progresivne mere poput oporezivanja banaka koje se previše zadužuju, povećanja minimalne plate na 12 dolara na sat, usklađivanja troškova upisa na fakultet sa prihodima roditelja, i tako dalje. Njen zaokret po pitanju slobodne trgovine pogotovo je spektakularan. Dok se 15. novembra 2012. oduševljavala Transpacifičkim sporazumom o partnerstvu (TPP), “izvrsnim modelom sporazuma o slobodnoj trgovini, kojim će se uspostaviti transparentno i pravedno slobodno tržište”, tri godine kasnije „vetar“ se očito promenio. Kritike Sandersa i Trumpa su izgleda uverile birače. “Danas nisam sklona onome što znamo o transpacifičkom sporazumu. Ne verujem da će udovoljiti visokom nivou zahteva koje sam postavila” – izjavila je 8. oktobra 2015. Ali, uprkos takvim govorima, Hillary Clinton odbija da zaustavljanje TPP upiše u svoj predsednički program.

Demokratski kandidat čini se ipak predvidljivijom od Trumpa, koji ne posustaje sa uvredljivim i nasilničkim govorima protiv “radikalnih muslimana” i “imigranata”. Njena smirenost i smisao za meru privlačni su čak i republikancima. Meg Whitman, generalni direktor vodeće kompjuterske firme Hewlett-Packard i bivši finansijski ko-direktor kampanje konzervativnog kandidata na prošlim predsedničkim izborima Mitta Romneyja, otvoreno joj je izrazila svoju podršku, isto kao i neokonzervativac Robert Kagan – također Romneyjev bivši savetnik. Čak je i porodica Bush najavila da će se uzdržati od glasanja na narednim izborima. Osim toga, Hillary Clinton uživa snažnu podršku medijskog establišmenta, koji je predstavlja kao poslednju branu pred nadirućim varvarizmom.

Jesu li izbori ikada nudili tako radikalne kandidate, pitao se 20. aprila 2016. glavni urednik časopisa New Yorker David Remnick. “Hillary Clinton mora da vodi snažnu i odlučnu kampanju protiv najopasnijeg i najnepredvidljivijeg kandidata – demagoga koji je u stanju da pređe sve granice, pa i granice pristojnosti, kako bi osvojio vlast”.

Ovakav diskurs podseća na konfrontaciju Jacquesa Chiraca i Jean-Marie Le Pena u drugom krugu predsedničkih izbora 2002. godine, kada je francuska levica morala da podrži desničarskog kandidata kako bi zaštitila zemlju od “fašističke opasnosti”. Ali, Chirac je nesumnjivo bio progresivniji od Clinton, naročito po pitanju spoljne politike. Američka predsednička kampanja pre bi mogla da liči na trku između Angele Merkel i Silvija Berlusconija – u kojoj bi američka levica odlučila da podrži Merkel.

Ostavite odgovor