SVAKO IMA SVOJU TORBU

SVAKO IMA SVOJU TORBU

Predlažem svim roditeljima da puste decu da obavljaju sve ono za šta su sposobni, naravno uz „tihu“ kontrolu. Ne radite umesto njih, jer verujte mi, kada odrastu neće raditi ništa umesto vas – a tome ste ih vi naučili.

 

Originalno objavljeno 31. oktobra 2016. na “Školski portal”

 

Svako ima svoju torbu u kojoj drži stvari koje su mu potrebne za posao, sport, školu. Ne bih volela da ono što je u mojoj torbi zavisi od toga da li su moja deca zapamtila koje obaveze imam tog dana. Ali, zašto nam se čini da naše dete baš želi da mu mi spremamo stvari za školu, trening ili druge aktivnosti na koje ide?

Odgovor deteta na pitanje učiteljice “Zašto si zaboravio da poneseš svesku?“ gotovo uvek je da mu roditelji nisu spakovali. Kada se to dogodi, nisam sigurna da je u redu da na bilo koji način opominjemo dete, sem da mu sugerišemo da je pakovanje pribora, svezaka i knjiga u školsku torbu njegov zadatak. Ali, i tada se javlja ona priča da roditelji insistiraju da mu oni pakuju stvari – kako ih ne bi zaboravilo.

Potreba i brižnost roditelja da dete bude dobar i vredan đak, da svoje obaveze na vreme izvršava je za svaku pohvalu. Međutim, to je dobro samo do one granice kada, možda i bez pristanka deteta, počinju da sve te obaveze doživljavaju kao svoje, a eventualne, trenutne neuspehe deteta, kao lični poraz. Niti je to što je dete jednog dana zaboravilo knjigu dok se spremalo za školu ili nije naučilo poslednju lekciju, beskrajno važno i od presudnog značaja za život deteta, niti je roditelj u tom slučaju neko ko je nemaran.

Ono što je moj savet roditeljima, kao učiteljice, ali i kao majke dvoje dece je, ne uzimajte od deteta obavezu koja njemu pripada. Ono obaveze neće ni shvatiti dramatično ako ih obavlja bez presije svakodnevno, od malih nogu. Mogu mu čak biti i jako zanimljive i zabavne. Često se zbog obavljenog zadatka oseća bolje i vrednije. Zašto mu onda uzimati ono što mu pripada. U slučaju kada preuzimate obaveze mališana, uvek im na kraju, po pravilu, zbog toga prigovarate, a sami ste krivi što su vam ih predali. Najčešće nisu to ni tražili ili nisu mogli ili hteli oko toga sa vama da se raspravljaju.

Na časovima sveta oko nas na kojima smo govorili da svako u porodici ima obaveze, deca su isticala ono za šta su zadužena u svom domu. Trebalo je samo videti iskre ponosa kod one dece koja su govorila na koje sve načine pomažu svojim roditeljima u obavljanju svakodnevnih poslova. Ipak, bilo je i onih koji su sređivanje svojih stvari ili pakovanje knjiga i svezaka u školsku torbu, podveli pod pomoć mami jer je to njen svakodnevni posao. Neki od njih su i samostalno pisanje domaćeg zadatka ili čitanje, shvatili kao pomoć roditeljima.

Izuzetno je važno da mi, kao prosvetni radnici, ukažemo roditeljima na značaj osamostaljivanja deteta. Nije problem pregledati spremnu đačku torbu za sutrašnji dan ili preslišati ga lekciju koju je učilo, ali je važno i pohvaliti svoje dete za savesno obavljen posao. Ne smemo im vaditi i stavljati stvari u đačku torbu bez njihovog znanja, jer onda oni neće znati gde im se šta nalazi. Samim tim osetiće bezrazložnu nesigurnost u sebe.

SVAKO-IMA-SVOJU-TORBU-majka_i_deteNaravno da ove moje preporuke ne znače „ne prilazi detetu“, naprotiv. Važno je samo da ih naučimo da budu svesni svojih obaveza koje nisu teške, ni neprilagođene njihovom uzrastu. Deca će biti baš onakva kakvu ih mi „oblikujemo“, tj. dozvolimo im da rastu i razvijaju se, ali i prihvataju svoje obaveze u skladu sa svojim godinama i mogućnostima.

Dešavalo mi se da sam učenicima zadala dva zadatka za domaći, a oni došli sa uredno rešene dve strane u radnoj svesci. Opet je odgovor, kao i u prethodnim slučajevima bio da su roditelji rekli da oni sigurno to nisu dobro zapamtili. Znaju oni i pamte bolje od svakog od nas odraslih, kada hoće i kada ih tome naučite. Zanimljivo mi je bilo da su se neki, iako sedmogodišnjaci, izborili za to da su u pravu i da oni valjda znaju šta imaju za domaći zadatak.

Zato predlažem svim roditeljima da puste decu da obavljaju sve ono za šta su sposobni, naravno uz njihovu „tihu“ kontrolu. Ne radite umesto njih, jer verujte mi, kada odrastu neće raditi ništa umesto vas, a tome ste ih vi naučili.

Dakle, pošto svako ima svoju torbu stvari i obaveza, najbolje je da se nje drži. Pomozite jedni drugima u porodici ako neka od njih postane preteška. Kada su mališani u pitanju, ta pomoć bi se sastojala u tome što ćete ga naučiti da „bolje rasporedi teret u njoj“, a ne da je nosi praznu.

Ostavite odgovor