Vladimir_Kostic

SRPSKO-ALBANSKO TRUĆANJE

Profesor Vladimir Kostić, predsednik SANU, osmelio se i pre par dana je rekao da u ovom trenutku „jedina politička mudrost kako sa elementima dostojanstva napustiti Kosovo, jer ono ni de facto ni de iure nije više u rukama Srbije i da to neko mora da kaže narodu”

 

Autor: Dragan Banjac

 

Srbi i kosovski Albanci svoja susretanja, koje prvi više vole da zovu pregovori, a drugi razgovori, otpočeli su 8. marta 2011. godine i samo do 29. aprila ove godine susreli su se 24 puta i protraćili blizu 300 sati. Sve „runde” uglavnom su opisivane kao teške, takva je bila i nedavna sesija sredinom ovog meseca u Briselu. Tada je, reče ministar inostranih poslova Ivica Dačić, jedino postignuta saglasnost „oko toga da se primeni sve što je dogovoreno Briselskim sporazumom”, potpisanim 13. aprila 2013. godine u glavnom gradu Belgije. Ministar nije želeo da otkriva detalje poslednjih razgovora, rekavši tek da je „bilo reči i o drugim temama, poput članstva Kosova u međunarodnim organizacijama” (misli se na Unesko), ali da nije postignut nikakav dogovor.

Naše političare treba pažljivo čitati (tumačiti), najviše zbog navike i (njihove) potrebe da sve bude zakukuljeno (uvijeno, samo u nagoveštajima), kakva je i bila Dačićeva izjava: „Razgovori su bili veoma teški i jedino oko čega postoji saglasnost je da mora da se implementira sve što je do sada dogovoreno i Srbija očekuje da će se to desiti. Situacija je veoma kompleksna, a Srbija insistira na poverenju u dijalogu, statusnoj neutralnosti dijaloga i toga ćemo se držati i u narednom periodu”. On dalje veli da je Srbija „kredibilan partner” i da se „sa naše strane ne dovodi u pitanje sve što smo potpisali i obećali”.

Tokom neformalnog sastanka u Briselu, direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić (koja, naravno, nije na Kosovu nego u Beogradu!) rekao je državnoj televiziji (RTS) da postoji „novi amandman na predlog platforme za pregovaračko poglavlje 35, kojim se dodatno pogoršavaju uslovi za evrointegracije Srbije i vrši pritisak da se Srbija natera da direktno, ili indirektno prizna nezavisnost Kosova”. Ovaj mladi čovek koji, imitirajući svog partijskog lidera naročito u pogledu „ravnog govora” (podseća na Dačića u vreme kada je bio portparol Socijalističke partije Srbije i oponašao svog šefa Slobodana Miloševića) kaže da premijer „veoma ozbiljno razmišlja o tome na koji način posmatrati budućnost procesa dijaloga, političkog života u zemlji, možda i same vlade”. Amandmanom koji je predložila Nemačka, a podržale ga Velika Britanija i Hrvatska, vrši se dodatni pritisak na Srbiju u pokušaju da se Srbija natera da direktno ili indirektno prizna nezavisnost Kosova. Ne traži se formalno, kazao je Đurić i izgovorio „ali…”

O RASPLITANJU ČVORA
Radeći (2005.) sa albanskim kolegom (Fahri Musliu) na knjizi Rasplitanje kosovskog čvora, s podnaslovom Pogled sa obe strane u izdanju Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, video sam ono što je usledilo tri godine kasnije – danom proglašenja nezavisnosti u Skupštini Kosova, i da će rešenje „pronaći” svet. Dok Vuk Drašković, predsednik Srpskog pokreta obnove kaže da će za njega „kao Srbina, Kosovo i danas i sutra predstavljati ono što je predstavljalo juče: mesto rođenja srpske države, duhovnosti i kulture, nacionalnog eposa”, bivši ministar inostranih poslova Goran Svilanović je tri godine pre proglašenja kosovske nezavisnosti rekao da će novi status Kosova „biti država”, dok doktor istorijskih nauka (tada visoki dužnosnik G17 plus) Čedomir Antić misli da Kosovo može biti nezavisno, ali da to treba da prizna i Srbima, aludirajući valjda na podelu i nekakvu autonomiju kosovskim Srbima. Milan St. Protić je (2008.) smatrao da je celom Balkanu „potreban međunarodni staratelj”, a nekadašnji premijer Zoran Živković se zalagao „najpre za podelu, potom za nezavisnost albanskog dela”. „U ovoj situaciji rešenje je teško naći jer su pozicije dve pregovaračke strane veoma udaljene i teško je zamisliti kako će odstupiti od svojih polaznih pozicija u koje su se ukopale”, tada je govorio Oliver Ivanović, koji je šest godina kasnije optužen za zločine nad Albancima u kojima mnogi vide upletanje prstiju Beograda. Slobodan Samardžić (DSS) smatrao je dobrim rešenjem samo ono „koje je prihvatljivo za obe strane”, a Latinka Perović da je „nepoverenje produbljeno, a kompromis neizbežan”. Univerzitetski profesor, slikar i pisac Mileta Prodanović bio je ubeđen da „rešenje dolazi spolja”. Ustreljeni premijer Zoran Đinđić je bio svestan da Beograd „ne može da upravlja Kosovom”, a za poznatog beogradskog advokata Aleksandra Lojpura nezavisnost je „razumno rešenje”. Razgovarali smo i sa Čedomirom Jovanovićem, Desimirom Tošićem, Ivanom Ahelom, Radom Trajković, Nebojšom Čovićem, Hašimom Tačijem, Ramušom Haradinajem, Bujarom Bukošijem, Editom Tahiri, Redžepom Ćosjom, Beljuljom Bećajem, Albinom Kurtijem, Azemom Vlasijem, Škeljzenom Malićijem…

Nedavni susret u Briselu uz posredovanje Federike Moderini (rođena u Rimu, 16. juna 1973. godine), visoke predstavnice Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost, bivši kosovski premijer Hašim Tači a sada ministar inostranih poslova, okvalifikovao je takođe teškim, dodajući da su srpski predstavnici „frustrirani i misle da je ceo svet protiv njih”. Biće da je osnovni problem srpsko-albanskog dijaloga o Kosovu u tome što srpska strana zaista ima potrebu za „pregovaranjem”, dok divandžijama s druge strane stola to i ne znači mnogo i verovatno idu na iznurivanje „protivnika”. 

U Nacrtu pregovaračke platforme za poglavlje 35 nalazi se za srpsku stranu deset spornih tačaka. Srbija ih vidi „kao stvaranje prostora za indirektno priznanje Kosova, nezavisno od dijaloga Beograda i Prištine”. U Nacrtu nema standardnog dela koji se odnosi na usklađivanje sadržaja sa zajedničkim pravilima i propisima EU, što inače sadrže platforme za sva ostala poglavlja (1); govori se o napretku u procesu normalizacije odnosa sa Kosovom, umesto sa Prištinom (2); zahteva se prestanak finansiranja srpskih struktura, uključujući privremene opštinske organe, čime bi bez posla ostalo oko 5.000 ljudi, a dovelo bi i do narušavanja autoriteta države Srbije na Kosovu i Metohiji (3); uspostavljanje kosovskog pravnog poretka na severu Kosova, bez preciziranja da je to izvodljivo tek nakon formiranja Zajednice srpskih opština (4); podnošenje kvartalnih izveštaja Ministarstvu unutrašnjih poslova Kosova i Ministarstvu pravde Kosova o isplatama penzija penzionisanim pripadnicima MUP-a i radnika u pravosuđu, što izlazi iz okvira Briselskog sporazuma i za šta u srpskom zakonodavstvu nema osnova (5); donošenje posebnog zakona o sedištima i teritorijalnoj jurisdikciji sudova i tužilaštava u Srbiji, što bi bilo suprotno Ustavu i postojećim zakonima (6); prihvatanje kosovskih pečata i zaglavlja u službenoj korespondenciji, što je problematično zbog termina Republika Kosovo na tim obeležjima (7); rešavanje problema upravljanja nad hidrocentralom „Gazivode”, bez naglašavanja da se o tome prethodno mora postići saglasnost obe strane (8); omogućavanje državljanima trećih država prelazak sa Kosova u Srbiju, što je neprihvatljivo zbog termina treća država, čime se implicira da je KiM država (9);  primedbe srpske strane na prethodni Nacrt izveštaja o skriningu za poglavlje 35 nisu ozbiljno razmatrane niti uvažene (10).

Još februara 2012. godine, četiri godine nakon što je Skupština Kosova (17. februara 2008.) proglasila nezavisnost, tadašnji srpski predsednik Boris Tadić rekao je da je politika i Evropa i Kosovo (za koju je dobio podršku građana Srbije) „potvrđena kao jedina realna politika koja donosi rezultate, obezbeđuje evropsku budućnost Srbije i čuva naše nacionalne interese”. Danas naročito zvuči čemerno i kao koještarija Tadićeva tvrdnja kako je „politika ‘i Evropa i Kosovo’… prošla istorijski test”, još rđavije odzvanjaju reči Vojislava Koštunice koji je nakon proglašenja kosovske nezavisnosti govorio da Srbija „jedinstvenom državnom i nacionalnom politikom mora da obezbedi siguran i normalan život za sve građane Kosova i Metohije (KiM) koji poštuju državu Srbiju”. Njegov tada najbliži saradnik Slobodan Samardžić, sa pozicije ministra za KiM, govorio je da će država Srbija „još intenzivnije funkcionisati na Kosovu, prvenstveno zbog davanja podrške Srbima i drugim građanima KiM koji su lojalni Srbiji”.

Kosovski parlament je, da se podsetimo, 17. februara 2008. jednoglasno (109 prisutnih poslanika, 11 srpskih su bojkotovali sednicu) proglasio nezavisnost bivše srpske pokrajine i istog dana stiglo je međunarodno priznanje od Kostarike. Sutradan su to učinile Sjedinjene Države (SAD), Francuska, a do maja ove godine to je učinilo 109 zemalja, među kojima su i 22 članice EU. Ističem da sedam zemalja – Grčka, Rumunija, Slovačka, Bosna i Hercegovina, Surinam, Izrael i „bratska” Ruska federacija (zasad samo za učesnike sportskih manifestacija) priznaju kosovske putne isprave ili ako više volite – pasoše/putovnice.    

Hrpa je „kapitalnih” poteza srpske vlasti nakon što je Kosovo proglasilo nezavisnost. Dan kasnije Vlada Srbije podnela je krivične prijave protiv Hašima Tačija, Fatmira Sejdiua i Jakupa Krasnićija – zbog osnivanja lažne države na srpskom državnom prostoru – optuživši ih za veleizdaju. Tri nedelje kasnije (8. marta) Vojislav Koštunica zbog podeljenosti koalicije oko Kosova podnosi ostavku.

U davnašnjem razgovoru Azem Vlasi mi je rekao da će dete (Kosovo) zbog mnogo „babica” morati da bude – kilavo. Nikad nije sporio da je Kosovo i srpsko, ali drži da je za Srbiju izgubljeno lošim potezima, nemarom i represijom režima prema Albancima. I Momčilo Trajković, zanimljiv politički buntovnik (kao i kasnije zatočeni Oliver Ivanović) imao je realniji pogled na kosovsku krizu od vlasti. Pripremajući Trajkovićev portret („Čuvar kosovske kolevke”, Naša Borba, 12. jul 1997) lider Srpskog pokreta otpora molio je da ne izostanu samo dva stava – da je režim sve dobio preko Kosova, a Srbi sa Kosova sve izgubili preko režima i da su Srbi „poleteli ka nebu”, te da je ključno pitanje kako ih spustiti na zemlju, jer – osećaju da nije onako kako im je obećano.

 

Amfilohije ljubi ruku Titu

Kontroverzna fotografija koja je uzburkala duhove – Amfilohije                                    ljubi ruku Titu                                      Foto: Muzej istorije Jugoslavije

Mitropolit Amfilohije (Radović), kojem je novinarčina Slaviša Lekić ovih dana odnekud iskopao fotose da ljubi ruku Josipu Brozu, u Pomeniku novog kosovskog stradanja kaže – i tako naslovljuje jednu od četiri knjige svojih dnevničkih zapisa, beseda i razgovora – da je Kosovo „glava Lazareva”, a od okupljanja kod Gazimestana (1989.) Kosovo je najčešće bilo „srce Srbije”, u čemu je prednjačio raščinjeni vladika Artemije. To skandiraju navijači, a isticali su i Slobodan Milošević i Vojislav Koštunica, to ističe i aktuelni srpski predsednik, Tomislav Nikolić. On je ove godine javnost iznenadio izjavom da će Brisel Srbiju suočiti sa priznavanjem Kosova i da na to „moramo da budemo spremni”. Mudriji premijer se ne zaleće. Veli da mu je to znano odavno, ali da zemlja ide „svojim putem”, što god to značilo. Nikolić bi da bude prvi koji je s visokog mesta pledira da se glava ne zabada u pesak, on vidi „lava koji nas jede odozgo”, pominje nacionalni konsenzus.

 

 

Paralelno sa ćutanjem jedne grane vlasti i povremenim oglašavanjem druge tu u tamo o Kosovu se oglašavaju takozvane javne ličnosti koje, stiče se utisak, ne govore iz svoje glave o Kosovu, nego ispunjavaju želje vlasti i računaju na lični ćar. A onda bum: iz kuće u kojoj i biste hodaju i govore, kako za Srpsku akademiju nauka i umetnosti kaže Olga Zirojević, oglasio se predsedavajući SANU, profesor Vladimir Kostić. On se osmelio i pre par dana rekao da je u ovom trenutku „jedina politička mudrost kako sa elementima dostojanstva napustiti Kosovo, jer ono ni de facto ni de iure nije više u rukama Srbije i da to neko mora da kaže narodu”. Prvi čovek najviše državne naučne ustanove (koja se znala ukaljati do neslućenih granica) pojasnio je da stav SANU na ovu temu „nije artikulisan” i da je u pitanju lično mišljenje. O stavu za ulazak Srbije u EU Kostić je prepričao pesnika Branka Miljkovića, rekavši da će Srbija „povraćajući i u taj raj morati da uđe”.

Na reč akademika Kostića ekspresno je reagovao srpski predsednik Tomislav Nikolić, koji u saopštenju navodi da je profesor Kostić „javno izneo mišljenje koje je suprotno interesima Srbije i uverenjima velike većine građana Srbije. Nikolić postavlja i pitanje: „Da li onaj koji živi u jednom trenu srpskog bitisanja sme na sebe da stavi odgovornost za komadanje Srbije?” Teško je, kaže Nikolić, povraćajući ući u raj EU, ali je mnogo teže i bolnije ući u raj EU bez delova tela. “Oni koji danas vode Srbiju izabrani su od naroda da ne izdaju Kosovo…”

Zbog Nikolićeve izjave da bi – u slučaju da zvanični Beograd prizna Kosovo – došlo do građanskog rata – reagovao je Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, koji najoštrije osuđuje izjavu predsednika Srbije. Helsinškom odboru je sporedno da li izjava u funkciji ponovne homogenizacija nacije na kosovskom pitanju uoči novih izbora, ili pak „nagoveštava razdor u vladajućoj partiji”. Pokušaj stvaranja konsenzusa na lažnim tvrdnjama da je EU nedavno u Brislu postavila nove uslove Srbiji, tražeći od nje da prizna Kosovo, su opasan falsifikat i zamajavanje srbijanske javnosti. Ti uslovi dogovoreni su  prvim Briselskim sporazumom još pre više od dve godine, navodi HO i ističe da Nikolić ovakvim izjavama „sužava prostor za politički dogovor sa predstavnicima Kosova. To najavljuje prekid pregovora sa EU, što Srbiju okreće ka Rusiji, i time otvara prostor za radikalizaciju na unutrašnjoj sceni, što time političke aktere tera da se na javnoj sceni repozicioniraju kao patriote i izdajnici i što time suspenduje unutrašnje reforme i Srbiju gura u ambis”.

Na kraju: šta ako političari odluče da o (ne)priznavanju Kosova upitaju narod. Vladini plaćenici iz agencija za ispitivanje javnog mnjenja sredinom godine su tvrdili da je od dvotrećinske podrške evropskom putu najpre pala ispod polovine i da skorašnji nalaz upućuje da je za Evropu tek nešto više od svakog drugog građanina. Ne brigajte se za njih (političare), ustreba li im planirani odgovor dovoljno im je da jednu heftu okupiraju medije, posebno kutiju za zaluđivanje (TV) i sroče recimo pitanje „Treba li priznati Kosovo radi članstva u EU i pripajanja Republike Srpske Srbiji?” A možda smisle i nešto (za sebe) bolje, sasvim drukčije za njihov narod!

 

Ostavite odgovor