GREH GRAĐANINA KOSTIĆA

GREH GRAĐANINA KOSTIĆA

Događanja u zadimljenoj krčmi balkanskoj se ponavljaju kao klimatske godine i uvek se nađe neki patriJota. I sve da je „nečiji čovek” predsedniku SANU valja se blago pokloniti, jer se osmelio da kaže ono što je svima znano – da Kosovo više ne stanuje u Srbiji

 

Autor: Dragan Banjac

 

Srpski nacionalni forum iz Gračanice i Srpsko udruženje Ćirilica iz glavne srpske palanke (beogradske) u subotu, 24. oktobra leta gospodnjeg (na Dan Ujedinjenih nacija, rođendan mog brata Jove i fudbalera Mančester junajteda Vejna Runija) upriličili su ispred zgrade Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) parafiranje peticije za smenu predsednika ove manje naučne a više politikantske ustanove, akademika Vladimira Kostića.

U najavi događaja koji bi, prema onom što se čulo oko „štanda”, mogao da spasi „našu stvar”, na jednom portalu zovu svetinu da se pridruži apelu za smenu „čoveka koji je samo jednim intervjuom, Radio Beogradu i našem Javnom servisu, pokazao da nije dorastao funkcije na koju je izabran i koju je tako flagrantno zloupotrebio u svoje defetističko ime i prezime”. Ovo navodi Ronina, što god to bilo.

Veliki rečnik stranih reči i izraza Milana Šipke i Ivana Klajna (u izdanju novosadskog Prometeja 2006.) na strani 347 (od ukupno 1644) pojašnjava značenje reči defetističko. Naši jezički eksperti tolmače: koji se odnosi na defetiste i defetizam, nakon čega sam pogled ustremio na ovo drugo. Radi se o izrazu koji smo „pokupili” uz francuskog jezika i znači poraz, sumnje u vlastite snage, neverovanje u pobedu ili uspeh neke vojne misije; malodušnost. Neko je hteo da bude uman i akademiku spočitne, valjda, malodušnost.

U narednom (poslednjem!?) broju Republike, koji bi trebalo da se na trafikama pojavi 1. novembra, za ovog bećara, kako je svojevremeno Čehov nazvao Stendala, kanio sam napisati da je predsednik SANU Vladimir Kostić (Beograd, 18. oktobar 1953) frajer u najpozitivnijem smislu. I odustao, jer reč koji smo uzeli iz nemačkog (šatr.) osim lakomislen ima i druga značenja koja nikako ne bi pristajala ovom gospodinu. Kostić je (na svoj rođendan!) izjavio da Kosovo više ni de facto ni de iure nije u našim rukama. „Bojim se da je, u ovom trenutku, jedina politička mudrost na koji način, sa elementima dostojanstva, napustiti Kosovo…” Profesore, svaka čast! Bilo je krajnje vreme da neko malo provetri tu Kuću, a sebi ste uputili najlepšu čestitku za dan rođenja. Nadam se da je 21. predsednik SANU (deset njegovih prethodnika nema ulicu u Beogradu!) to sebi već obezbedio. I u Prištini, što da ne!

Raspitivao sam se o akademiku Kostiću. Od pet njegovih kolega, lekara i profesora na Medicinskom fakultetu, troje mu je zamerilo što je proletos nakon izbora za šefa SANU rekao da je (praveći kiks!?) izjavio da je najsrećniji zbog čestitki svoje supruge i unuka. Divno, baš je bio laf što je izbegao pomenuti bilo kog glavešinu. Nisam u tome onda, pogotovu ovih dana dok traju optužbe na račun Čoveka koji je otvorio prozor(e) na Akademiji, video ništa rđavo, pogotovo nakon preporuka „naučnika-kursista” i plagijatora – da je iskazano mišljenje o Kosovu više nego jak razlog da se preispita njegov ostanak na tako važnoj funkciji.

Vratimo, čini mi se dobrim razlogom, u bližu prošlost i podsetimo drakonskih kazni medijima koje su podsetile na onaj „Šešeljev zakon” (koji mnogi zovu i Vučićev, jer je u to vreme bio ministar informisanja), kada se medijima sudilo po kratkom postupku, naplaćivala kazna i plenila imovina. Radi se o propisu koji je usvojen pre sedamnaest godina (20. oktobra 1998), a dan kasnije počeo je da dela. Dug je spisak medija koji su disciplinovani ovim aktom. Aleksandar Vučić i njegov zamenik iz Jugoslovenske levice Miljkan Karličić su uz pomoć odreda protuva naoružanih dugim cevima zakatančili tih dana Našu Borbu. Podsećam da su tužibabe dolazile iz fantomskih organizacija, poput Patriotskog saveza Beograda, koji je tužio Evropljanin (Slavka Ćuruvije). Povod je nađen u tekstu „Otvoreno pismo predsedniku” (Slobodanu Miloševiću), navodeći da se radi „o neumesnom dopisivanju”… U Dosijeu NUNS, glasilu moje nekadašnje esnafske organizacije Nezavisnog udruženja novinara Srbije, našao sam da je po osnovu tog zakona izrečeno 67 kazni, nekim medijima i više puta, a zbir je premašio ondašnjih dva i po miliona nemačkih maraka (DEM).

Događanja u zadimljenoj krčmi balkanskoj se ponavljaju kao klimatske godine i uvek se nađe neki patriJota. I sve da je „nečiji čovek” predsedniku SANU valja se blago pokloniti, jer se osmelio da kaže ono što je svima znano – da Kosovo više ne stanuje u Srbiji. Ukoliko ga (s)maknu (molim ne povezivati sa drugim značenjem – pogubljenjem!) ovi što se „kurobecaju” nek mu ne bude žao. Inače, imam predlog za novog poglavara SANU, ili ovog što otvori jubilarni Sajam knjiga, ili, što da ne – gospoju Nikolićku.   

Ostavite odgovor