SPOMENIK-APSURDA

SPOMENIK APSURDA

Zar premijer nema važnijeg posla nego da dodeljuje ulice i spomenike po Beogradu? Sigurno bi ostavio veći utisak da konačno otkrije političku pozadinu atentata na Đinđića, objavi to jasno i glasno – umesto što hoće da mu diže spomenik. Podizanje spomenika je važno, ali mnogo je važniji rad na realizaciji Zoranove vizije moderne, evropske Srbije, osposobljene za šanse i izazove novog doba. Slabo ko i da govori, a još manje radi na ostvarivanju „vizije“.

 

Autor: Željko Pavićević

 

Od onomad kada su pripadnici žandarmerije uklonili spomenik bivšim pripadnicima OVPBM u centru Preševa, nije bilo većih trzavica u javnosti – bar kada su spomenici u pitanju. Čak i polemike koje su vođene neposredno pred otkrivanje spomenika književniku Borislavu Pekiću, jednom od 12 intelektualaca koji su obnovli rad Demokratske stranke, nisu bile tako tendenciozne kao ove koje ispunjavaju etar ovih dana, a u vezi su sa idejom podizanja spomenika ubijenom premijeru Srbije, Zoranu Đinđiću.

Tokom osam godina svoje vladavine, „demokrate“ se nisu udostojile da postave spomenik svojim liderima – ili su možda htele, ali im je bilo neprijatno. Izgleda je premijer Vučić rešio da uradi sve ono što ovi pre njega nisu. Ili je zaključio da će takav potez da mu donese još poena kod naroda – jer sigurno duboko u duši nije promenio svoj davno oformljeni stav o Đinđiću.

Popularnost pokojnog premijera uvek je podsećala na izlomljenu liniju. U trenutku atentata, Zoran je bio najnepopularniji političar u Srbiji. Danas, trinaest godina kasnije, veliki broj njih se utrkuje za Đinđićevo političko zaveštanje. Ima i onih koji nipodaštavaju i omalovažavaju njegov rad. Teško je reći da su Abraham Linkoln, Džon F. Kenedi, Mahatma Gandi ili Martin Luter King Jr. bili idealni – baš kao što nije bio ni Đinđić. Ali ona energija i entuzijazam kojim su širili svoju viziju i način na koji su delovali u javnosti ih podiže na mnogo viši nivo koji mnogi na političkoj sceni Srbije nikada neće shvatiti, a kamoli dostići. Podizanje spomenika Zoranu Đinđiću je važno, ali mnogo je važniji rad na realizaciji Zoranove vizije moderne, evropske Srbije, osposobljene za šanse i izazove novog doba. Slabo ko i da govori, a još manje radi na ostvarivanju „vizije“.

Polaganje_vencaAktuelni premijer sigurno bije tešku bitku, pre svega sa svojim emocijama. Polaganje venaca ispred zgrade vlade svakog 12. marta poslednje četiri godine, sigurno nije jednostavno. Posebnu draž „susretima“ daje sećanje na sve ono što su pripadnici nekadašnje crveno-crne koalicije – a danas vrli „evropejci“ – činili devedesetih godina prošlog veka na političkoj sceni Srbije. Ipak, postoje i oni „ljudi od ugleda“ koji delovanje Aleksandra Vučića porede sa energijom i pragmatičnošću pokojnog premijera. Oni smatraju i da je Đinđić, baš kao i Pekić, nacionalni simbol i da ga kao takvog ne treba vezivati za bilo koju od stranaka na političkoj sceni. Tu leži i opravdanje za ideju aktuelnog premijera u vezi sa podizanjem spomenika Đinđiću na godišnjicu njegovog atentata.

Demokrate nisu bile oduševljene ovom idejom. Među prvima je reagovao funkcioner stranke Balša Božović (demokrata od 2004. godine), prozivajući Vučića da nije učinio ništa da spreči atentat i nazivajući ideju podizanja spomenika sramnom. Usledila je „replika“ njihovog zajedničkog stranačkog kolege (Božovićev bivši, a Vučićev sadašnji) – jednog od bliskih Zoranovih saradnika, sadašnjeg funkcionera SNS, Gorana Vesića. U  svom odgovoru Vesić je poručio da gest Vučića „predstavlja civilizacijski iskorak u odnosu na praksu u novijoj srpskoj istoriji“, te da umesto što „strančare samo zato što oni nisu bili u stanju da mu podignu spomenik dok su bili na vlasti“,  javno podrže ideju podizanja spomenika u Beogradu.

Ideja podizanja spomenika izmamila je i bivšeg premijera Srbije, Zorana Živkovića. On je najpre na tviter nalogu, a zatim i na zvaničnom sajtu stranke objavio da Đinđić ima spomenik, da je on načinjen od escajga i da se nalazi u prostorijama Nove stranke. Razlog što je tamo, a ne na nekom drugom mestu, je što Đilasova i Tadićeva vlast nisu imale sluha da ga postave na neko adekvatno mesto. Simptomatično je da su Đilas i Živković mogli da se dogovore oko koalicije, a nisu mogli da se dogovore oko podizanja spomenika lideru stranke kojoj su svojevremeno pripadali. Onda Vesićeva izjava u kojoj bivšim drugarima kazuje „da su se stideli Đinđića dok su bili na vlasti, da su ga pominjali ponekad u izbornim kampanjama i setili ga se tek sada kada su se ponovo našli u opoziciji“, izgleda ima smisla.

Reagovali su i pripadnici „desne“ opozicije. Vojislav Šešelj smatra da premijer šupljim pričama o spomeniku Đinđiću zamajava narod, te da ukoliko ima nameru da nastavi sa podizanjem spomenika po Beogradu prvo treba da spomenik podigne Slobodanu Miloševiću – pre nego Đinđiću. Čudno je da nikakva reakcija nije stigla iz kabineta predsednika Srbije. Iako je februara 2003. godine Tomislav Nikolić na mitingu podrške Šešelju pred njegov odlazak u Hag poslao poruku Đinđiću u kojoj ga podseća da je i „Tito pred smrt imao problema sa nogom“, ovoga puta se nije izjašnjavao o ideji premijera Vučića.

Izgleda da premijer Vučić pored namere da podigne „Beograd na vodi“ ima ozbiljnu nameru da za dve godine, na petnaestogodišnjicu atentata na premijera, podigne spomenik ubijenom premijeru. Iz perspektive premijera, jedan od razloga je sigurno i to što Vučić želi da oda počast Đinđiću na još nekom mestu u Beogradu, pored spomen ploče ispred zgrade vlade Srbije i spomenika u Aleji velikana. A to svakako nisu prostorije stranke Zorana Živkovića. Samo da Palma ne bude brži i ne postavi Đinđića u svoj muzej voštanih figura.

Bilo kako bilo, nesporno je da Zoran Đinđić zaslužuje spomenik. Ali zar premijer nema važnijeg posla nego da dodeljuje ulice i spomenike po Beogradu? Sigurno bi ostavio veći utisak da konačno otkrije političku pozadinu atentata na Đinđića, objavi to jasno i glasno – umesto što hoće da mu diže spomenik. Teatralnost, glumatanje, plitka demagogija, bombaste izjave i PR su i dalje kameni temeljci političkog metoda Vučića – kao zamena za pravu polituku. Ovom prostom narodu je to sasvim dovoljno – i to Vučiću donosi glasove. Posle svega što radi i glumata aktuelni premijer, ostaje pitanje ko će nama malobrojnim svesnim građanima da podigne spomenik.

2 Comments

  • IBJ kaže:

    Ne bih imao šta da dodam ili oduzmem tekstu g. Pavićevića, osim možde jedne opaske: valjda smo već naučili da kad AV kaže “za dve godine”, to znači isto kao kad SM kaže “malo morgen”, ili naš narod kaže “na kukovo leto”, ili “kad na vrbi rodi grožđe”…

    AV je fantastičan lažov i egomanijak – i jedno i drugo u je funkciji liče vlasti, u stanju je da bilo šta izjavi (obeća) sa zelotskim “uverenjem” da bi nahranio ličnu popularnost, a uradiće samo onoliko koliko mora da bi… nahranio ličnu popularnost.

    Koliko god efekna i efektivna bila, ta praksa ima ograničeni rok trajanja, pa nema sumnje ni da će i AV-a ubrzo izdati politička sreća. Ostaje pitanje šta posle? Politički sistem Srbije su razne “garniture” (agenture?) nakon ubistva Zorana Đinđića tako savesno samlele u prah i pepo, da se bojim da, čak i ako se ukaže prilika, “nama malobrojnim svesnim građanima” neće preostati više nikakav materijal za građenje ičeg ozbiljnijeg od kula u pesku.

  • Данко Б. Марин kaže:

    Некрофилија Александра Вучића према мртвим ДС првацима је прање прљаве прошлости – новом, лукавом прљавштином, њему је место на суду! Хоће ли и Ћурувији да подигне споненик (?) – нека на њему уреже своје претеће речи: КРИМИНАЛАЦ!!!

Ostavite odgovor