RASKRSNICA-RODITELJSTVA

RASKRSNICA RODITELJSTVA

Empatijsko uspostavljanje granica je roditeljstvo sa poštovanjem. Ono Vas oslobađa borbi moći, ucena i pretnji, vraćajući radost roditeljstvu. Osećanja i potrebe su uvek OK – ali ponašanje je ono što treba ograničiti ukoliko se otme kontroli. Svako “nemoguće” ponašanje je poziv upomoć. Samo ukoliko pomognete detetu sa osećanjima i potrebama koja dovode do takvog ponašanja, možete uticati na to da se ono trajno promeni.

 

Autor: Ranka Šarenac

 

Onoga dana kada ste postali roditelj bili ste toliko uzbuđeni da Vam ni na pamet nije padalo kako ćete vaspitavati decu. Verovatno ste se uzdali u majku prirodu i nagomilano iskustvo prethodnih generacija. Međutim, kada ste počeli da se spotičete na putu roditeljstva, sve je počelo da izgleda mnogo komplikovanije. Naročito onda kada već isprobane i preporučene tehnike nisu davale željene rezultate. Vedrili ste i oblačili na tom putu, sve dok se niste uhvatili za glavu i zapitali kako dalje. Osvrnuli ste se oko sebe i odjednom postali zatrpani gomilom informacija koje su naglo počele da vam pristižu. Počeli ste da čitate znakove pored puta, a neki od njih su govorili.

Deca nemaju neuro-biološke predispozicije da se nose sa velikim osećanjima. Prefrontalni korteks, koji omogućava kontrolu emocija, razvija se do 28 godine života. Deci je neophodan roditelj koji kontroliše svoja osećanja i u najizazovnijoj situaciji kako bi im pomogao u stvaranju neuralnih puteva koji omogućavaju samokontrolu. Ukoliko i roditelj pobesni, osećanja se talože van svesne kontrole, pa se ponovo aktiviraju pod stresom – navodeći dete na neprihvatljivo ponašanje.

Umesto da kaznite dete, zastanite, ostavite šta god da ste započeli i dišite. Tako ćete sprečiti automatsko reagovanje i dati sebi mogućnost izbora

Deca postaju “nemoguća” onda kada pokušavaju da se oslobode osećanja koja ne mogu drugačije da izraze. Razlog može biti neka nezadovoljena potreba na primer za hranom, vodom, odmorom, sigurnošću, bliskošću, ljubavlju. Kada ste i Vi pod stresom, deca brinu misleći da su možda oni krivi i da ih više ne volite. Ako hoćete da promenite njihovo ponašanje – pomozite im sa osećanjima i potrebama, pokazujući im kako da povrate mir.

Na kraju Vas je neko pitao u kakvog biste čoveka želeli da izraste vaše dete, a Vi ste se bacili u razmišljanje. E tu se sada vidi koji vaspitni pristup bi Vas najviše približio željenom cilju.

Autoritarno vaspitanjeUkoliko biste se odlučili za “Autoritarno vaspitanje” postali biste ono što baš i ne zvuči privlačno – “roditelj = diktator“. Preciznije govoreći, to je pristup u kome roditelj određuje pravila koja sprovodi, koristeći nagrade i kazne i preuzimajući odgovornost i onda kada je dete za to sposobno. Autoritet se bazira na strahu koji prouzrokuje automatske reakcije: borbe, bega ili ukočenosti kada dete ne može da čuje i shvati šta mu se govori. Deca nemaju mogućnost da nauče samodisciplinu, da razviju ličnu odgovornost, uzajamno poštovanje i veštine rešavanja problema. Vaspitanje postaje teže, a deca i roditelji sve nezadovoljniji. Roditelj previše očekuje od deteta, a pruža malo podrške.

Istraživanja pokazuju da fizičko kažnjavanje dovodi do još goreg ponašanja dece, a pri tome ih uči da je nasilje u redu. Vaša vika prerasta u detetov unutrašnji glas i postaje deo njegovog obrasca ponašanja. Sve strategije ukidanja ljubavi dovode do povećanja anksioznosti kod dece. Kao i kod kažanjavanja, tako i kod nagrađivanja dete razvija spoljašnju umesto unutrašnju motivaciju – i radi samo ono što mu obećava neku dodatnu korist.

Sagledajmo sada zamke na ovom putu. Kazna ili nagrada kratkoročno mogu da daju rezultat, ali posle određenog vremena prestaju da deluju. Podstiču razvoj spoljašnje, a ne unutrašnje motivacije. Kažnjavanje podriva razvoj moralnosti i samokontrole, potencira poslušnost i subordinaciju, a pojačava ljutnju koja vodi problemima u ponašanju. Dete i samo počinje da se ponaša kao diktator prema ostaloj deci. To se nastavlja do u odraslog doba. Druga mogućnost je da se dete povlači u sebe i usmerava agresiju ka sebi – ispoljavajući depresivne tendencije. Striktno vaspitanje potencira buntovništvo kod dece i ne omogućava im da nauče da regulišu osećanja. Deca češće upadaju u neprilike, teško sarađuju, sklona su laganju i obično traže ljubav na pogrešnim mestima.

Samodisciplina (samokontrola) – Odustajanje od nečega što želimo, zbog nečega što želimo više

Umesto kazne, pomozite deci da razmisle o svom ponašanju i da smisle kako da poprave napravljenu štetu – bilo da je ona materijalna, ili ne. Samo tako dete će razviti osećaj odgovornosti, samokontrole i naučiti da izabere društveno prihvatljivo i razvojno podsticajno ponašanje.

Ukoliko biste se odlučili za takozvano “permisivno vaspitanje”, postali biste ono što se u žargonu naziva “uspavani roditelj”. To je pristup u kome dete određuje pravila koja zapravo niko i ne sprovodi. Dete nema priliku da nauči ni kako da bude odgovorno, ni kako da poštuje druge, niti kako da sarađuje. Roditelj svesno bira nedisciplinu, jer ne želi da njegovo dete pati, ne može da podnese da je dete nesrećno i želi da sebe zaštiti od tog bola. Takav roditelj niti kažnjava, niti postavlja granice. Malo očekuje od deteta, a puno daje. Dete je često frustrirano, jer bi volelo da zna šta se može, a šta ne. Nedostaju mu ograničenja koja bi mu pružila osećaj sigurnosti. Dete uči da je sve dozvoljeno, osim ispoljavanja osećanja. Ono potiskuje ljutnju i bes, umesto da nauči kako da ih kontroliše.

RASKRSNICA RODITELJSTVA-permisivno-vaspitanje

Razmotrimo sada zamke na ovom putu. Deca ne poštuju roditelje, jer uviđaju da oni ne sprovode pravila ni onda kada su ona važna za njihovo zdravlje i sigurnost. Deca ne uče da prihvataju svoja osećanja, niti da ih kontrolišu. Roditelji stalno dovode u pitanje ono što im je važno i dozvoljavaju deci i ono što ne bi trebalo. Deca ne razvijaju niti samodisciplinu, ni samopouzdanje – preuzimajući veću odgovornost od one za koju su razvojno spremni. Moć roditelja da utiče na njihovo ponašanje je značajno oslabljena, a deca su podložnija uticaju društveno neprihvatljivih ponašanja.

Ako biste se odlučili za takozvano “uzajamno vaspitanje”, postali biste “saosećajni roditelj”. Roditelj određuje pravila uzimajući u obzir i mišljenje deteta, tojest roditelji i dete zajedno oblikuju pravila i norme ponašanja. Pravila se sprovode empatijskim uspostavljanjem granica, zajedničkim rešavanjem problema, sa prirodnim posledicama.  Roditelj se trudi da razume dete i da čuje njegovo mišljenje. Dete se uči uzajamnom poštovanju, učestvovanju u donošenju odluka, kritičkom razmišljanju, rešavanju problema, ličnoj odgovornosti. Roditelj mnogo očekuje, ali mnogo i daje.

Roditelj uspostavlja odnos topline i razumevanja koji deluje podsticajno na razvoj, pomažući se sledećim tehnikama: empatija, vreme posvećeno deci, smeh kroz igru, dnevni ritam, prihvatanje osećanja. Roditelj sluša dok mu dete priča, ostavlja šta god da je radio i gledajući ga pokušava da identifikuje osećanja i potrebe koji stoje iza izgovorenih reči. Dete razvija osećaj sopstvene vrednosti i želi da se poverava roditelju. Roditelj pomaže detetu da se oslobodi nagomilanih suza i strahova. Dete uči kako da prihvati i kako da upravlja svojim osećanjima. Empatijsko uspostavljanje granica je roditeljstvo sa poštovanjem. Ono Vas oslobađa borbi moći, ucena i pretnji, vraćajući radost roditeljstvu.

Empatija – Vaš čarobni štapić koji će vam pomoći da se približite detetu

Osećanja i potrebe su uvek OK, ali ponašanje je ono što treba ograničiti ukoliko se otme kontroli (na primer udaranje, upotreba ružnih reči). Svako “nemoguće ponašanje” je poziv upomoć. Samo ukoliko pomognete detetu sa osećanjima i potrebama koja dovode do takvog ponašanja, možete uticati na to da se ono trajno promeni.

Deca uvek žele da sarađuju kada osećaju povezanost sa roditeljima i uradiće kako oni kažu i onda kada to ne žele.  Roditeljstvo je 80% povezanost sa decom, a samo 20% usmeravanje. Osećaj povezanosti sa vama je mnogo veći motiv za decu da sarađuju nego bilo koje mito ili ucena koju možete da smislite!

Kad god možete ponudite detetu mogućnost izbora, naročito ako je u pitanju dete jake volje – jer ono želi da ima osećaj da vlada situacijom. Ne zaboravite, deca ne odolevaju pozivu na igru! Možete uspostaviti kontakt koristeći upravo jezik kojim ona govore – jezik igre koji život čini mnogo zabavnijim!

I na kraju mali podsetnik o tome šta u stvari žele roditelji, a šta deca. Dete bi želelo da ga roditelj voli i prihvati baš onakvim kakav jeste i da bude sigurno u njegovu ljubav. A, roditelj? Prisetite se odgovora koji ste sebi dali na pitanje o tome kakvo biste želeli da bude vaše dete kad poraste. Ako želite da ono razvije samopouzdanje, odgovornost, otpornost, kolaborativni duh, kritičko mišljenje, sposobnost rešavanja problema i donošenja odluka, poštovanje prema sebi i drugima – onda vam ne preostaje ništa drugo već da postanete, ukoliko već niste “saosećajni roditelj”.

Kada pružimo istinsko razumevanje, odnosno prepoznamo osećanja i povežemo ih sa potrebama – dete će biti zainteresovanije za saradnju

Tajna uspostavljanja granica i dobrovoljne saradnje deteta je u osećaju povezanosti. Jedan od najvećih izazova jeste osetiti tu povezanost i onda kada je dečije ponašanje daleko od očekivanja

Saosećajno usmeravati, umesto kažnjavati

Disciplina ≠ Kažnjavanje

Prvo uspostavite kontakt sa detetom pa onda vaspitavajte!

Ostavite odgovor