PURPURNA KIŠA NAD BEOGRADOM

PURPURNA KIŠA NAD BEOGRADOM: Rogers Nelson PRINCE (1958-2016)

Sinoć sam se šetao centrom Beograda i osluškivao zvuke koji dopiru iz klubova i kafea – mogao sam da čujem samo „Purpunu kišu“, „1999“, „Little Red Corvette“, „Kiss“… Prince nas je možda napustio, ali ostala nam je njegova muzika! 

 

Autor: Srdjan D. Stojanović

 

Prekjučerašnja iznenadna i tragična vest iz Mineapolisa odjeknula je svetom kao bomba. Prince – taj večiti mnogotalentovani i razigrani mladić koji je pripadao svima nama, građanima sveta, otišao je zauvek. Već su se oglasili znani i neznani ljudi širom sveta u neviđenom broju, iskazujući istinski bol zbog gubitka i istovremeno poštovanje prema njegovom delu. Ali, dozvolićete da Vam napišem nekoliko subjektivnih i krajnje ličnih redova o njemu kao mom sugrađaninu, zemljaku, čoveku koji je uz pomoć svoje magične muzike uspevao da premosti sve stilske, kulturološke, društvene, rasne, verske, političke i nacionalne podele ovog sveta.

Zašto je Prince jedinstvena pojava u savremenoj muzici? Zašto namerno nisam upotrebio izraze rock, pop, funk, jazz, blues, R’n’B, dance, country, gospel ili bilo koji drugi pod žanr muzike? Zato što je snagom svog jedinstvenog talenta objedinjavao sve ove muzičke pravce – nadograđujući ih i dižući ih na sasvim novi nivo. Ako je Michael Jackson bio „King of Pop“ i svoj status gradio po standardima holivudskog sistema zvezda i mitologije, Prince je kao vanserijski kreativac mnogo više doprineo muzičkoj umetnosti – i pri tome je zadržao status skromne i povučene osobe. Njegova lična enimgatičnost je ostajala u funkciji njegove kreativne karizme, a nipošto nije služila u mitološke svrhe, odnosno „hranjenju“ medija. To se vidi i po tome što nikada nije podlegao čarima holivudskog načina života, već je do kraja ostao baziran u svom rodnom gradu, na imanju „Paisley Park“ koje je predstavljalo njegov kreativni svet i skrovište.

Podsećati se na njegov (objavljeni) muzički opus sada je suvišno – ono što je ostavio iza sebe obimno je i raznorodno. Ali možemo samo nagađati koliko je umetnik sa takvom izuzetnom radnom energijom, disciplinom i nepresušnim izvorima inspiracije za života snimio. Njegovi sporovi sa muzičkom industrijom su bili u tome što je on zatrpavao izdavače svojim delima svaka dva-tri meseca – dok je standardni ciklus industrije „naštelovan“ da to plasira jedanput godišnje. Pri tome ta industrija bila je naviknuta da od svojih zvezda prosto mora da „čupa“ albume u mnogo dužim intervalima od jedne godine. Jednostavno, Prince je odbijao da ustaljena pravila marketinga i plasmana robe njemu diktiraju tempo kreacije – u koju jednostavno nije želeo da se „ukalupljuje“. Za njega je to bila umetnost, dok je za diskografske kuće to bila samo roba koju je trebalo da što bolje prodaju.

Analizirao bih sada zašto je Prince bio takav kakav jeste, odnosno šta ga je učinilo takvim. Rekao bih pre svega da su ambijent Minesote i Mineapolisa obeležili njegov razvoj i kreativni postupak. Treba dobro razumeti Ameriku i njene kompleksnosti kako bi se dobila prava slika o tom povoljnom ambijentu koja nam je podarila jednog takvog umetnika.

Ako je šezdesetih godina Detroit bio centar razvoja i emancipacije kulture i muzike Afro-Amerikanaca, pa se postepeno njen zaštitni znak – produkcija „Motown“ – preselila u Los Anđeles, to govori zapravo da su autori i izvođači iz Detroita bili primorani da se premeste u grad gde su bili giganti muzičke industrije. Za razliku od toga, Nešvil kao središte country muzike, nametnuo se kao grad gde se završavaju poslovi vezani za plasman samo te vrste muzike. To, međutim, nije učinilo Nešvil kulturnim, kosmpolitskim centrom tipa Njujorka, Los Anđelesa, San Franciska ili Čikaga, već je do današnjeg dana ostao duboka južnjačka provincija. Mineapolis i Minesota su po tome sasvim drugačiji.

Minesota je bogata, ravna zemlja, naseljena prevashodno ljudima staloženog duha i skandinavskog porekla, gde skoro i da ne postoje socijalne i rasne tenzije, odnosno diskriminacija po bilo kom osnovu (verskom, polnom, socijalnom). Minesota poseduje svoju autohtonu kulturu, koja ne zavisi od diktata takozvanih centara, a i relativno je daleko od njih. Uzmimo za primer Boba Dylana, začetnika savremene rock kulture, takođe iz Minesote. On je svoju karijeru krenuo da gradi početkom šezdesetih godina prošlog veka – tako što je otišao u Njujork, gde je postojala kulturna scena bez koje se proboj nije mogao zamisliti. Upravo je ta vremenska distanca (Prince je rođen 1958. godine, a Dylan 1941. godine) omogućila Minesoti i Mineapolisu da izgrade institucije kulture i atmosferu, koje su uz neizostavni tehnološki napredak, mogle da omoguće gradnju relevatne karijere – a da njen protagonista ne bude prinuđen da ide u neki od centara. Uz opuštenu društvenu atmosferu koja nije karakteristična za megapolise – jasno je zašto Prince nikada nije odustao od svoje matične države i grada, koje je bezgranično voleo. I tu uzajamnu ljubav je uzvratio na način da ih je učinio alternativnim kulturnim centrom, stavljajući ih na kulturnu mapu sveta. Minesota i njen najveći grad Mineapolis su zbog svega toga, uprkos položaju daleko od centara, pojam za savremeni, lep, sofisticirani, akademski relevantan ali i siguran život u Americi – nešto čime se već pomenuti centri ne mogu pohvaliti.

Moja usvojena porodica u Minesoti živi u blizini kraja gde je živeo Prince, kraj jezera Minetonka. Nismo se nikada upoznali. Moj (pokojni) otac se zvao i prezivao isto kao i otac velike zvezde, a uz to je i sam bio muzičar. Zbijali smo šale kada bi našu kuću telefonom pozivali ljudi misleći da su dobili rezidenciju „one“ porodice Nelson… Odrastajući krajem sedamdesetih godina u Minesoti, zapravo sam bio privilegovan da prisustvujem sazrevanju i rastu muzičkog giganta, čija je muzika bila zapravo zvučna slika moje mladosti i zrelog doba.

Pre nešto više od pola godine dobio sam ponudu da u drugoj polovini 2016. godine u Beogradu organizujem koncert Prinsa – u formatu samo klavir i glas. Kolegi sa kojim sam pregovarao o poslovnim detaljima mogućeg koncerta rekao sam da bi taj koncert bio ostvarenje mojih snova i kruna moje karijere u muzičkom biznisu. Bob Dylan je gostovao prvi put u Beogradu juna 1991. godine u organizaciji moje firme, nekoliko dana pred početak kraja Jugoslavije. Ne kao novinar i promoter, već kao poklonik Minesote i „zemljak“ uspeo sam tada da razgovaram „jedan-na-jedan“ sa poslovično nedostupnim Dylanom, idolom moje mladosti. Privilegiju i čast da se sretnem uživo i razgovaram sa Prinsom, na žalost, neću dobiti.

Sinoć sam se šetao centrom Beograda i osluškivao zvuke koji dopiru iz klubova i kafea – mogao sam da čujem samo „Purpunu kišu“, „1999“, „Little Red Corvette“, „Kiss“… Prince nas je možda napustio, ali ostala nam je njegova muzika! 

Ostavite odgovor