PROKLETSTVO DOBRE PRESUDE

 
Autor: Srdjan D. Stojanović
 

Uzburkavanje duhova u Srbiji i regionu je (logična) posledica nedavne presude Višeg suda u Beogradu da se poništi presuda Vojnog suda Dragoljubu Draži Mihailoviću iz 1946. godine zbog proceduralnih razloga. Srbija i Srbi su se unapred podelili na one koje takvu presudu podržavaju i one koji je negiraju, dok je u susedstvu presuda uglavnom naišla na osporavanje. Tako ispada da Dragoljub Mihailović posle skoro 70 godina od smrti i dalje nastavlja da živi kao krajnje kontroverzna figura i simbol, a intenzitet osporavanja jednih i likovanja drugih je fascinantan. Sve to imajući u vidu da je suštinsko pitanje, nepromenljiva činjenica (ne)zaslužene smrti onakva kakva jeste!

Ne želeći da se uključujem u zaglušujuću buku (lažnih) argumenata pro et contra, etiketiranja i diskvalifikacija učinjenih od obe strane, samo sam hteo da ukažem na to da je odlična pravna argumentacija za presudu prosto iznenađujuća za zemlju sa notorno katastrofalnim pravosuđem. Uprkos baštini revolucionarne pravde kakva je bila za Mihailovića, sud se izdigao iznad istorije, tradicije i prakse i analizirajući procesno postupanje (a nikako krivicu) našao da su u procesu 1946. godine izvršene mnogostruke povrede elementarnih načela pravde i propisa, pa je stoga odlučio da se presuda poništi. Ni u jednom momentu sud ne govori o političkoj, istorijskoj i društvenoj rehabilitaciji ličnosti u pitanju.

A cela prašina koja se digla – upravo je zbog nerazumevanja i zadrtosti. Ni jedna, ni druga strana ne shvata da se ovakvom presudom ostavlja istoričarima da daju konačnu ocenu uloge Dragoljuba Mihailovića – nešto što oni nisu u stanju da urade već čitavih 70 godina. Ili je možda javnost odgovorna što oni (istoričari) o tome još uvek ne mogu da se dogovore? Heroj ili zločinac – to je prokletstvo koje će zauvek pratiti ličnost Mihailovića i činiti ga (ne)zasluženo mitom.  Jedna sudska presuda nije Sveti Gral, niti istorijsko vrednovanje događaja i ljudi. Ona kao obično parče papira ne može da piše istoriju ili nagrađuje i kažnjava pojedince. Čak neće promeniti ni brojno stanje na večitom frontu partizani – četnici.

„Navijačka“ priča o pobornicima rehabilitacije (u koje spadaju svi moji neomiljeni političari kao što su Vuk Drašković, Oliver Antić, Šešelj ili prestolonaslednik Aleksandar) na neki način me je svrstala na istu stranu sa njima. To mi nije bio cilj, a gadim se i pomisli da ikada budem u njihovom društvu. Sa druge strane su stajale takve „intelektualne gromade“ kao što su Dačić i Vulin. Presuda nije rehabilitacija o kojoj oni vatreno diskutuju, niti će to biti.

A kada ćemo kao društvo i nacija da počnemo da sagledavamo sopstvene ideološke zadrtosti, zablude i greške, a time i da prevazilazimo i lečimo rane iz prošlosti – neizvesno je. Za to treba znanje, mudrost i hrabrost. Presuda Višeg suda u Beogradu je samo to istakla.

One Comment

  • Stevan kaže:

    to sto istoricari vec 70 godina nemogu da se dogovore ne cudime jer mi u Srbiji i nemamo istoricara,vec se bave samo prepisivanjem…
    Komunisti su sudili Dragoljubu Drazi Mihailovic kao cetnickom komadantu a ne kao komadantu Jugoslovenske vojske u otadzbini,a tako provejava vec 70 godina u nasoj javnosti a tome su kumovali isti ti istoricari.
    Dragoljub Draza Mihailovic kao sto sam gore naveo bio komadant Jugoslovenske vojske u otadzbini i nikad nije priznao kapitulaciju.Komadant cetnika je bio Konstantin Milovanović – Kosta Pećanac koji je odmah posle okupacije Srbije poceo da saradjuje sa Nemcima….

Ostavite odgovor