Izbori u Velikoj Britaniji – TORBA PUNA IZNENAĐENJA

 

Autor: Srdjan D. Stojanović

 

Parlamentarni izbori održani u Velikoj Britaniji 7. maja nisu doveli do promene stranke na vlasti, ali su je, uprkos očekivanjima, ojačali. Konzervativci Dejvida Kamerona su osvojili 11,334,920 glasova (ili 36,9%) i time dobili apsolutnu većinu od 331 mesta u parlamentu od mogućih 650. Druga po snazi Laburistička stranka osvojila je 9,347,326 (ili 30.4%) i time dobila 232 zastupnika u Westminsteru. Većinski izborni sistem (sa svim svojim vrlinama i manama) odigrao je ovog puta ulogu nepredvidljive lutrije koja je za neke bila sreća, a za neke prokletstvo. Pogotovo se ovo može reći za manje igrače na dinamičnoj britanskoj političkoj sceni.

NEOČEKIVANI DOBITNICI I GUBITNICI

Da je predviđanje izbornih rezultata ne-egzaktna i krajnje pristrasna rabota pokazali su ovi izbori – i to u zemlji sa vrhunskim istraživačima javnog mnjenja i dugom tradicijom istraživanja. Ne bi to bilo tako tragično, da nedavno (septembar 2014.) predvidjanje ishoda referenduma o nezavisnosti Škotske „polsteri“ (ovo je popularan naziv za agencije koje ispituju javno mnjenje) takodje nisu omašili. U Velikoj Britaniji su za izbore prošle sedmice predviđanja bila da su potpuno izjednačene šanse konzervativaca i laburista, uz težak poraz libernih demorata i ulazak na velika vrata parlamenta independista (UKIP) Najdžela Lafaraža. Pogrešno!

Referendum u Škotskoj po predviđanjima je bio navodno neizvestan (u okviru statističke greške), ali se pokazalo da su rezultati bili vrlo decidni: za nezavisnost je bilo manje od 45%, a za ostanak u Britaniji bilo je više od 55% glasača, pri ogromnoj izlaznosti od preko 80%.

Očigledno je bilo da birači u Britaniji nisu „oduševljeni“ dosadašnjim rezultatima i dostignućima koalicione vlade Dejvida Kamerona, ali bled utisak koji su tokom poslednjih godina ostavljali laburisti i njihov mladi lider Ed Miliband nije ubedio birače da su oni ispravili greške iz vremena Tonija Blera i njegovog naslednika Gordona Brauna koji su uspeli za redom da dobiju tri izborna ciklusa.

Pobednici izbora su svakako konzervativci, jer zahvaljući rezultatima više ne moraju da trpe manjinskog partnera u koalicionoj vladi – sa 331 osvojenim mandatom sami formiraju vladu. Oni koji znaju rezultate prošlih izbora primećuju da je to dobitak od 29 mandata, ali sa manje od jednog procenta dodatnih glasova. Prethodni put konzervativci su osvojili 302 mandata uz 36,1% a ovog puta su osvojili 36,9%. Dakle, raspoloženje birača se nije drastično promenilo. Na primeru laburista se vidi da su oni zapravo osvojili 30,4% glasova, više od 1,4% nego prethodni put, ali je to značilo gubitak od 24 mesta u parlamentu. Lider stranke Ed Miliband je odmah podneo ostavku. Ovo je još jedna posledica većinskog sistema gde pobednik u izbornoj jedinici (makar sa samo jednim glasom prednosti) dobija mandat, a njegova prednost je nevažna, dok pobeda sa ogromnom razlikom jednako vredi kao „minimalac“. I ukupan broj glasova na nivou države može biti u korist jedne partije, dok je stvarna vlast (i broj osvojenih mesta u parlamentu) pripada drugoj. Ovo zapravo znači da partija nije moćnija od pojedinca, odnosno da predstavnici stranaka u parlamentu nisu taoci i slepa oruđa svojih stranaka, kako je to uobičajeno recimo kod nas – gde se koristi proporcionalni izborni sistem.

Najveći gubitnici ovih izbora su svakako liberalni demokrate Nika Klega. Ovo je zapravo jedina tačna prognoza agencija za ispitivanje javnog mnjenja. Klegova stranka je od prethodnih 56 mesta u parlamentu izgubla čak 48, a sa slabašnih 8 osvojenih mandata vraća se u duboku opoziciju. Ova stranka je osvojila 2,415,888 glasova (ili 7,9%), što je gubitak od više od 15%. Ispada da su glasači kaznili ovu stranku jer je učestvovala u vlasti koja im nije bila po meri, smatrajući da su liberalni demokrati samo sedeli u ministarskim foteljama i ostalim postavljenjima za ukras. A nagrađeni su konzervativci koji su u toj koaliciji zapravo bili gospodari. Pri tome je koalicioni potencijal liberalnih demokrata (i sa leve i sa desne strane političkog spektra) na duže vreme uništen. Klegova ostavka, kako to biva u razvijenim demokratijama, odmah je usledila.

PRERASPODELA MEĐU MALIM IGRAČIMA

Ovi izbori će ostati zapamćeni po fascinantnom usponu Škotske nacionalne partije (SNP) pod rukovodstvom nove liderke Nikole Sturdžon (izabrana na to mesto posle škotskog referenduma), kao i po debalku koji je doživela ultra-desno orijentisana indipendistička stranka UKIP kontraverznog Najdžela Lafaraža. Regionalne stranke u Severnoj Irskoj i Velsu, uz partiju „Zelenih“ predstavljaju predvidivu manjinu koja ima mali uticaj, ali jasne i glasne stavove u Westminsteru. Parlamentarni sistem Britanije omogućava i neguje artikulaciju partikularnih interesa pojedinih regija i grupa.

Odakle takav uspon Škotske nacionalne stranke (SNP) i osvojenih 56 mandata (od ukupno 59 mesta u Škotskoj), kada je prethodni rezultat bio samo šest mandata? Prekompozicija političke mape Škotske je posledica neuspeha refenreduma o nezavisnosti prošlog septembra. Do sada su interese Škotske u Westminsteru (sinonim za parlament Velike Britanije) predstavljali mahom laburisti, koji tradicionalno potiču iz Škotske. Medjutim, škotski laburisti na čelu sa prethodnim premijerom Gordonom Braunom su po pitanju referenduma o nezavisnosti izgubili kredibilitet kod škotskih glasača, jer su bili protiv i govorili kako Škotska treba ponovo da traži učlanjenje u Evropsku Uniju za slučaj da se odcepi. To je jednostavno dovelo do toga da su Škoti shvatili da će njihove interese u Britaniji bolje zastupati njihovi sopstveni predstavnici – i time su zapravo rešili (na štetu laburista) ove poslednje izbore u Velikoj Britaniji. Konzervativci su u Škotskoj imali jednog poslanika, što su i zadržali, liberalni demokrate takodje imaju jednog, a laburisti su upravo gubitkom više od 40 škotskih poslanika „na tanjiru“ servirali pobedu Dejvidu Kameronu. Rast Škotske nacionalne partije treće po snazi u britanskom parlamentu će svakako imati veliki značaj – iako to prevedeno na apsolutne brojeve predstavlja samo 1,454,436 glasova ili 4,7%.

Na kraju treba osvetliti težak debakl Najdžela Faraža i njegove stranke UKIP. On je u poslednjih nekoliko godina postao glavna tema u britanskim i svetskim medijima, pre svega zbog bombastične retorike. Izgleda da javnost u Britaniji ipak nije nasela plitkoj demagogiji i PR trikovima ovog „britanskog Šešelja“. Za sve loše u zemlji su krivi stranci, koji uzimaju poslove Britancima i zloupotrebljavaju sistem socijalnih prava i beneficija – po Lafaražu. I činilo se da će to proći – a da će UKIP uticati na značajan gubitak glasača konzervativaca. Međutim, to se nije dogodilo. Zrelost britanskog biračkog tela se pokazala, bez obzira na medijsku eksponiranost stranke UKIP. Osvojili su samo jedno poslaničko mesto i to nije bio lider stranke. Ali, ne treba izgubiti iz vida da su oni osvojili čak 13% glasova koji su se „zagubili“, odnosno gubili su tesno u mnogim izbornim jedinicama. Faraž je odmah dao ostavku na mesto lidera, ali je u stilu balkanskih političara „odlučio pod pritiskom iz stranke“ da ostane na mestu predsednika.

Treba istaći veliku izlaznost na izborima od 66.1%, što znači da je biračima itekako bilo stalo do ishoda. Faktor koji je malo ko uzeo u obzir su ozdravljenje britanske privrede posle recesije iz 2008. godine i snaženje funte. Sve u svemu ispada da jasna pobeda konzervativaca i nije iznenađujuća. Pred obnovljenim kabinetom će se vrlo brzo naći pitanja članstva Britanije u Evropskoj Uniji, kao i daljeg procesa devolucije koji je obećan Škotskoj i drugim delovima Ujedinjenog Kraljevstva. Kameron je obećao referendum o EU za 2017. godinu i dalje neće moći da lavira izmedju opcija za ostanak i izlazak iz Unije.

Ostavite odgovor