Slučaj Saše Jankovića – ZAŠTITA ZAŠTITNIKA

 

Autor: Srdjan D. Stojanović

 

Ovih dana se vodila žestoka polemika oko ličnosti i dela Zaštitnika građana (ili bolje rečeno bespoštedna borba) izmedju političke grupacije na vlasti (SNS sa svojim satelitima) i slabašne opozicije, potpomognutom takozvanim nevladinim sektorom. Čak se oglasila i Misija OEBS u Srbiji (i pri tome bila “uhvaćena u prestupu“ od strane predsedavajućeg organizacije Ivice Dačića). Ono što je jasno i slepcu da su “linije ragraničenja“ medju rivalskim grupama, kao i odnos snaga odavno definisani i ovim „varnjičenjem“ se ništa nije izmenilo. Bilo je to samo još jedno isprazno odmeravanje snaga, gde ni jedna opcija nije razmatrala sopstvenu odgovornost za nastalu situaciju. Ne zaboravite da je tog i takvog zaštitnika gradjana izabrala prethodna vlast, a reizabrala sadašnja. Možda do takozvanog „slučaja Janković“ ne bi ni došlo da on nije započeo kavgu sa vlastima preispitivanjem sukoba policajaca i vojnog obezbeđenja za vreme održavanja prošlogodišnje „Parade ponosa“.

Međutim, šta upada u oči? I jednima i drugima je SJ samo ping-pong loptica za beskrajne, besmislene i neosnovane tirade o kompromitovanosti ličnosti (SNS), odnosno ugroženosti demokratije (opozicioni front) kada se napada jedna istitucija, koja ima ime SJ.

Institucija zaštitnika građana (ombudsmana) je uvedena relativno skoro u naš pravni sistem (zakon iz 2005. godine i dopunjen 2007.), pa se može reći da još uvek ni politički akteri na sceni, pa ni sam ombudsman ne shvataju njenu ulogu. Otuda i njeno provlačenje kroz političko blato, kakvo smo videli proteklih dana. Dijagnoza našeg nazovi demokratskog društva u celini je teška – a lek se ne nazire skoro.

Ono što brine je da se za praktično jedinu javnu funkciju koja se zasniva isključivo na besprekornom ugledu i moralnoj čestitosti kandidata, izabrani predstavnici naroda birali ličnost (a 2012. godine je reizabrali) bez odgovarajućeg moralnog utemeljenja. Mada to i nije samo naš „specijalitet“ – mnogobrojni su slučajevi u praksi razvijenih demokratija da izabranim predstavnicima naroda „ispadaju skeleti iz ormana“. Bezbednosna provera (na koju se poziva Poverenik za javne informacije) je izvršena i SJ poseduje sertifikat najvišeg ranga – ali to je nešto kao kada pitate nekoga nešto lično, a on vam odgovori „zini da ti kazem“! Još su stari Rimljani rekli da niko ne može da bude sudija u sopstvenoj stvari, ili u modernoj terminologiji se za to kaže da je sukob interesa.

Ovde nikako nema govora o krivično-pravnoj odgovornosti građanina SJ za tragični događaj u njegovom stanu pre 23 godine. To je jasno utvrđeno još tada – mada je Dr Ministar policije morao da se konsultuje o tom „složenom pitanju“ sa nekim pametnijim od sebe, iz razloga zdravog razuma, a ne zbog zastarelosti. I to ma koliko tragedija jedne porodice bolela i bilo bahato odbijanje tada (kao i sada) da se nadležne institucije angažuju. Prikrivanje i selektivno pokazivanje dokumenata iz arhive (u jednoj policijskoj državi par exellance) teško da je pomoglo Dr Ministru da poveća sopstveni kredibilitet (jer ga on i nema), a njegovom gospodaru je samo štetilo.

O potrebi da se poseduje oružje (kojim se neko drugi samoubije bilo iz nepažnje ili namerno) ne bih pričao – to spada u domen psihologije. To je slika i prilika ličnosti, tojest njegove (ne)podobnosti za moralno neukaljanu funkciju koju će možda obavljati jednog dana. Ili možda treba uvesti period probe/iskušenja za moguće vršioce takve funkcije – gde bi u razumnom roku od recimo godinu-dve dana mogući kandidati prolazili „toplog zeca“ u javnosti, pa ako izdrže mogu biti imenovani!?

Pripadnici lobija koji zagovaraju posedovanje oružja su u Americi su relativno malobrojni, ali su moćni i bogati – a kod nas su to obično ljudi koji potiču iz vojnih ili policijskih struktura. I ne moraju da lobiraju za „svoju stvar“, jer se u našoj kulturi smatra da je posedovanje oružja normalna stvar – ali isključivo kada su u pitanju ljudi sa vojnim ili policijskim referencama (obučeni da njime rukuju). Normalan gradjanin nema potrebe da ga ima, sem u izuzetnim slučajevima. O opravdanosti potrebe da se gradjanima dozvoli ili zabrani posedovanje oružja praktično nikad nije vodjena rasprava. Kod nas se dozvole za posedovanje oružja završavaju „preko veze“ – pa je tako jedan mladi student iz Loznice mogao legalno da poseduje pištolj. I bilo je moguće da on ili neko blizak njemu lako „ispegla“ neprijatne posledice posedovanja oružja. Jer, Bože moj, nije bilo mesta krivičnoj odgovornosti.

Posle svega što se desilo građanin SJ treba ipak da podnese ostavku. Ne zato što je kriv (već smo svi utvrdili da nije, mada Dr Ministar nije sasvim siguran, jer su kod njega svi krivi po defaultu, bez obzira na činjenice). Građanin Janković treba da shvati da će ličnosti poput njega, koje svesno prikrivaju sopstvenu prošlost, uvek biti izložene kritici. Tu nečije veze u DB ne pomažu – makar su papiri za pištolj(e) bili „nafrizirani“ kako treba i privremeno oduzetno oružje uredno vraćeno posle nekoliko sedmica.

Napadali su ga bez osnova, a branili su ga bez pokrića. Niko nije ispitao tajnovitu stranu njegove ličnosti (mada je „milosrdni anđeo“ Željko Mitrović to pokušao – iako bi mu bolje bilo da ćuti). Čak je Misija OEBS u Srbiji bila pristrasna u slučaju SJ na svoju štetu – nije dobar ukus da se u zvanična saopštenja ubacuju navijački pamfleti (ne damo bivšeg službenika – odnosno „našeg“). A da pri tome se to radi u vreme kada je šef Misije odsutan. Saopštenje Misije su izgleda ipak izdali neki niži službenici iz solidarnosti prema bivšem kolegi – a to Komandantu OEBS u toku jedne sezone (baš kao što je bio kratkoročni premijer) nije moglo da promakne bez ukora! To sa druge strane, opet nije dobro za procvat demokratije u Srbiji – jasno i glasno se vidi da su međunarodne institucije za nadzor i sprovođenje te iste demokratije lično obojene i korumpirane – drugim rečima ne treba im verovati.

Da zaštitnik građana zapravo nije sveopšti sudija (ili Bog) u odnosu na (nedemokratsku) državu i neke njene organe piše i u Zakonu o zaštitniku građana, kao i na web-situ te institucije. Ali uprkos tome, on se bavi paušalnim ocenama o funkcionisanju te države, kao na primer slobode medija, koja ne spada u delokrug njegovog rada. Tu spadaju i o ocene o teškom ekonomskom stanju u državi – kao da mi građani to ne čujemo i ne vidimo, nego nam je potreban zaštitnik da nam to saopšti. Zaštita građana je njegova prva i osnovna funkcija – u konkretnim, pojedinačnim slučajevima – a njom se zaštitnik bavi samo sporadično. Nije ni čudo što je zbog toga izazvao sumnju grupacije na vlasti da ima skrivene političke ambicije, pa je zbog toga usledio udar na njega (iz predostrožnosti) kako bi se diskreditovao. Prisutnost opštih mesta (pa čak i elementarnih gluposti) u njegovim dosadašnjim godišnjim izvešajima prolazila je do sada nezapažano – jer ih naši narodni poslanici i nisu čitali. Oni nisu tu radi nas, nego radi sebe!

One Comment

  • Zaista dobra analiza – sustina je da su sve institucije, kao i opozicija, potpuno neodgovorne. A zemlja propada u rukama sebicne, nestrucne i bezosecajne politicke elite!

Ostavite odgovor