SPREM-TE SE, SPREM-TE…

 

Autor: Dragan Banjac

 

Znam, čuli ste i pročitali, ali valja ponoviti: „Posle većanja i glasanja ovaj sud je doneo rešenje – usvaja se zahtev za rehabilitaciju Dragoljuba Mihailovića Draže pa se utvrđuje da je Odluka Vrhovnog suda Federativne narodne republike Jugoslavije, Vojnog veća jedan, broj 1/46 od 15. jula 1946. godine u delu koji se odnosi na Dragoljuba Mihailovića, ništavna od trenutka njenog donošenja i da su ništavne sve njene pravne posledice, uključujući i kaznu konfiskacije imovine, a rehabilitovano lice Dragojub Mihailović smatra se ne-o-suđiva-nim”. Bile su ovo reči izvesnog Aleksandra Trešnjeva, sudije beogradskog Višeg suda koji je, moguće ponosan, što je sebi obezbedio ćoše u srpskoj istoriji debelog obraza. U svetlo-plavom odelu, raskopčanog sakoa i znatno nakvasanim stomakom… Bradonje, izgleda, nikoga nisu zaklale!

Ispred zgrade svetina, rulja najviše klase. Mladići i sredovečni ljudi sa šajkačama, šubarama, kokardama, žena plave zapuštene kose, možda u pedesetim, u uniformi koja podseća na nekadašnju „civilne zaštite”. Na desnom džepu bluze bedž sa Dražinom slikom, znak na levom, na kapi, levoj nadlaktici, za opasačem koji smo u JNA zvali „oficirski” zaturila palčeve, natakarila i tamne naočare. Zar su nam ovo zemljaci, pita kolega kojem su ovi likovi jak razlog da se iseli iz zemlje.

U sudnici samozvani princ Aleksandar Karađorđević, telesina Vojislava Šešelja, ispred brojni „ravnogorci”, ali i desetak uglavnom mladih sa komunističkim obeležjima. Policija ih je držala na bezbednoj razdaljini, a „komunisti” su me podsetili na rane devedesete prošlog veka kada su antiratni aktivisti pokušavali da Slobodana Miloševića odvrate od krvavog rasturanja Jugoslavije. Kao što je znano – nije bilo vajde.

Slobodan Stupar, bivši urednik u Radio Beogradu (dugo dopisnik BBC) predlagao mi je da ovaj prilog na nezaobilaznu temu bude iz dva dela, jedan za sever i Herceg Novi, drugi za ostatak Crne Gore, zajedljivo podsećajući da je Srpska lista (osokoljena odlukom u Beogradu) najavila da će crnogorskim sudovima predati zahtjev za rehabilitaciju Pavla Đurišića, Baja Stanišića, Đorđija Lašića… I ostalih crnogorskih „junačkih” sinova, uveren da to Crnogorci ipak sebi neće dozvoliti.

Oliver Antić, bivši Šešeljev jastreb na Pravnom fakultetu, sada savetnik vojvode Tomislava Nikolića i jedan od predlagača Mihailovićeve rehabilitacije, izvalio je posle odluke neverovatnu besmislicu – da je prošli četvrtak „veliki dan ne samo za srpski narod već i za časne Hrvate, Muslimane i Slovence” koji su se, reče Antić i preživi, borili pod đeneralovom komandom. Izručio je i cifre: oko 10.000 Hrvata, osam hiljada Muslimana i šest hiljada Slovenaca. Trebalo je videti to lice, tikove, oduševljenje „dopisnog člana SANU” Koste Čavoškog takođe.

Mirko Đorđević je bio ubeđen da je eventualna rehabilitacija Mihailovića politički problem i da bi se obavila smatrao je da je potrebno da se time zabavi sud koji ga je osudio. Đorđević je tvrdio da je rehabilitacija nemoguća i zbog zločina „istorijski dokazanih i na sudu priloženih”, koje je, bio je kategoričan, danas nemoguće osporiti. O reakcijama je teško govoriti i šarene su koliko i razjedinjeno i izgubljeno srpsko društvo. Tomislav Nikolić je, valjda u predahu od pisanje nove platforme za Kosovo, skoknuo malo do brata Vladimira i na moskovskom Crvenom trgu pridružio se svetskim antifašistima, ostavljajući kod kuće „malima od kužine” da urade posao.

O budalastoj odluci „nezavisnog” suda najbolje ocene dalo je okruženje. Ministar inostranih poslova Ivica Dačić je mišljenja da je odluka o rehabilitaciji sramna i da vodi novim podelama. Jedino je zaboravio da pokupi krpice i izađe iz vlade čiji su predvodnici podržali (nisu bili protiv!) donošenje ovakve odluke. Ali to se od Ivice i ne očekuje. Ni šef svega u Srbiji, premijer Aleksandar Vučić nije gađao u centar. Ne izjašnjava se, samo razume da je presuda „kod nekih izazvala oduševljenje, a kod drugih tugu i bes”, govori da to treba što pre prevazići, da je dosta bilo (srpskih) podela… Šta sledi? Da možda onaj Antić zatraži da sud – oživi Đenerala!

Teško da bi mi utočište dali Slovenci, Hrvati još teže. Ostaje (mi) Crna Gora, san o Kotoru i malo mira unutar zidina.

“Pobjeda”, 17. maj 2015.

Ostavite odgovor