ODLAZAK-KARIMOVA-I-BUDUĆNOST-CENTRALNE-AZIJE

ODLAZAK KARIMOVA I BUDUĆNOST CENTRALNE AZIJE

Za Centralnu Aziju je od vitalnog značaja da ostane što dalje od direktnog uticaja NATO. Islam Karimov, jaki čovek Uzbekistana, otišao je sa scene i ostavio prazninu koja može da ima duboke posledice na region. Rusija mora da zadrži agendu nemešanja, jer vreme radi za nju u smislu da lokalno stanovništvo koje je godinama školovano na ruskom jeziku i privrženo je ruskoj kulturi, sve više vidi Rusiju kao zemlju zaštitnicu, a ne hegemona. 

 

Autor: Miloš Zdravković

 

Da smrt jednog lidera u centralnoj Aziji može da destabilizuje region u celini, a samim tim neposredno ugrozi Rusiju, primer je odlazak dugogodišnjeg lidera Uzbekistana Islama Karimova. Karimov je u Uzbekistanu imao praktično neograničenu vlast, ali nije obezbedio kontinuitet – bilo kroz svog srodnika ili političkog nastavljača njegovog dela. Glavni nedostatak takvog tipa vladanja je što i pored dugotrajne stabilnosti takvi režimi predstavljaju nepoznanicu po pitanju tranzicije vlasti. Ali, to se manje-više može reći i kada su u pitanju druge zemlje Centralne Azije, kao što su Kazahstan i Tadžikistan. Pre ili kasnije će se i te države suočiti sa istim problemom, tojest sa smenom elite posle odlaska doživotnih predsednika.

Uzbekistan će se posle Karimova suočiti sa ozbiljnim problemima, prevashodno sa islamskim ekstremizmom. Za razliku od Evrope, Uzbekistan ima veliki procenat mladih patrijahalno vaspitanih ljudi, koji su suočeni sa siromaštvom i nezaposlenošću.

Centralna Azija se graniči sa Avganistanom, gde deluju pokreti Talibana i Islamska država. Uzbekistan je najproblematičnija zemlja po pitanju širenja islamskog fundamentalizma, jer su Uzbeci autohtoni narod. Oni su se uvek pridržavali tvrđe i radikalnije verzije islama nego njihovi nomadski susedi i glavni saveznici Rusije, Kazasi. Treba napomenuti da je i predsednik Kazakstana takođe blizu osamdesete godine života.

Za Rusiju, ali i Kinu nije toliko važno ko će konkretno doći na vlast posle Karimova, Nazarbajeva (predsednik Kazahstana od 1990. godine) i Rahmona (predsednik Tadžikistana od 1994. godine), koliko je važno da ti „naslednici“ sačuvaju svoje zemlje. Ne treba posebno apostrofirati da su interesi SAD dijametralno suprotni na prostoru Centralne Azije. Otuda ne čudi što se u zapadnim medijima po ko zna koji put pokreće priča o „demokratskim procesima i poštovanju ljudskih prava“, iako se Karimov pošteno još nije ni ohladio.

Rusija u ovom području igra na duže staze. Glavni adut u odnosima između Rusije i država Centralne Azije sastoji se u tome što veliki broj došljaka iz tih zemalja živi i radi u Rusiji. Takvu bliskost Moskva brižljivo podržava i razvija.

Kolonijalna politika velikih sila je tokom istorije dovela do velikih migracionih kretanja kako iz Afrike, tako i iz Azije. U poslednje vreme se to intenziviralo posebno sa Bliskog istoka, gde su brojni razlozi pokrenuli izbeglički talas koji i dalje traje. Svakako, jedan od najvažnijih je američko-britanska invazija na Irak. Desetak godina posle invazije i pada režima Sadama Huseina, Iračani i dalje beže iz svoje zemlje pred sektaškim nasiljem koje pre nije postojalo. Kada se sve to bolje osmotri, jasno je da je uzrok tome loša politika.

Da li će narednih decenija sličnu sudbinu doživeti države Srednje Azije, pre svega zavisi od snage Rusije, ali i Kine da ovaj prostor uključe u političke, ekonomske ali i bezbedonosne integracije prostora Evroazije.

Centralna_Azija

Posle raspada SSSR na karti sveta se pojavilo 15 nezavisnih država. Nove državne tvorevine imaju složene, a ponekad i otvoreno neprijateljske međusobne odnose. To važi i za njihove odnose sa centrom nekadašnje koncentracije vojne, ekonomske i političke moći. Taj centar sada je oličen u Ruskoj Federaciji, kao pravnom sledbeniku SSSR. Od 15 bivših sovjetskih republika, četiri današnje države nemaju međusobne diplomatske odnose (Jermenija i Azerbejdžan, Rusija i Gruzija). Nerešeno pitanje granica je veliki problem praktično za sve države centralne Azije.

Svoje interese na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza formulisali su veliki međunarodni akteri SAD, Evropska unija, Kina, Japan, Turska i Iran, kao i velike integracione strukture (NATO) i transnacionalne korporacije. Tako su teritorije nekadašnje jedinstvene države pretvorene u poprište konkurencije.

Moskva je zainteresovana da posledice raspada Sovjetskog Saveza budu unutrašnje stvari bivših sovjetskih republika. Međutim, mnoge nove nezavisne države (tačnije njihove elite) zainteresovane su za uvlačenje spoljnih aktera u taj još uvek nedovršeni proces.

Vojno-tehnička saradnja između Moskve i novonastalih država uvek je zauzimala centralno mesto u odnosima između njih. Sve strane su uvek, čak i u periodima neznatnog zahlađenja odnosa, povezivala pitanja sopstvene bezbednosti sa pretnjom od strane Avganistana i uticaja radikalnog Islama. Među ove pretnje spadaju terorizam i ilegalna trgovina narkoticima.

Islam Kadirov je svojevremeno izjavio da se pribojava kako bi u Avganistanu mogla da se ponovi situacija iz Iraka. Očigledno da je mislio na pojavu terorističke organizacije Islamska država. U tom kontekstu svi lideri su skrenuli pažnju na povezanost između ekstremističkih grupacija u Avganistanu sa jedne, odnosno u Iraku i Siriji sa druge strane.

Bliži se dan povlačenja trupa SAD i NATO iz Avganistana. Zajednička ocena eksperata je da njihova misija nije bila uspešna, što kaže i rukovodstvo Avganistana. Ono jasno tvrdi da je misija bila neuspešna, i da nisu ostvareni ciljevi sa kojima je tamo poslat prilično veliki kontingent zapadnih trupa.

Postoje četiri glavne odlike situacije u Avganistanu:

  • Avganistan je sam po sebi zona nestabilnosti;
  • To je teritorija na kojoj se nalazi veliki broj naoružanih odreda različitih ekstremističkih organizacija;
  • Tu se nalaze kampovi za obuku ratnika;
  • Teritorija Avganistana je centar za proizvodnju i trgovinu drogom.

Bez obzira na ovo, ne treba očekivati vojne akcije većih razmera. U Avganistanu danas verovatno ne postoji sila koja bi mogla da organizuje i opremi nekoliko hiljada naoružanih vojnika da bi krenula u osvajanje Tadžikistana, Kirgistana, Uzbekistana i  drugih oblasti. Ali je za očekivati da će biti pokušaja prodora na te teritorije. Takvi incidenti se već sada preduzimaju.

Dolaze teška vremena. Očekuje se pokušaj ideološkog uticaja na stanovništvo zemalja Centralne Azije, kao i stvaranje ekstremističkog podzemlja. Očekuje se prodor bandi kojima će biti cilj da reše neki lokalni zadatak i destabilizacija zemalja u regionu. Tome treba dodati i dugoročnu opasnost koju stvara proizvodnja i trgovina narkoticima.

Rusija treba da sarađuje sa svim snagama koje su zainteresovane za normalizaciju situacije u Avganistanu. Takođe, vlada u Moskvi treba da pomaže kontingentima NATO u tranzitu. Njihov zadatak je bio pozitivan, jer su pokušavali da obezbede stabilnost u Avganistanu. Vojnici koji direktno zavise od tog tranzita nisu ni za šta krivi. Dejstvujući u vrlo teškim uslovima i ekstremnim situacijama, oni su potpuno časno ispunjavali svoj dug, što je za svaku pohvalu. Ne ulazimo u skrivene namere i motive političara koji su ih tamo poslali. Čini se da suočene sa izazovima sa svih strana, Sjedinjene Američke Države u ovom regionu polako gube vodeću poziciju.

Opadanje moći SAD se jasno vidi u drugim regionima: u istočnoj Aziji, gde se američka Ratna mornarica odnosi prema Južnom kineskom moru kao prema američkom jezeru; u Evropi (gde je NATO dominantna snaga); na Bliskom istoku. Za Centralnu Aziju je od vitalnog značaja da ostanu što dalje od direktnog uticaja NATO. Rusija mora da zadrži agendu nemešanja, jer vreme radi za nju u smislu da lokalno stanovništvo, koje je godinama školovano na ruskom jeziku i privrženo je ruskoj kulturi sve više vidi Rusiju kao zemlju zaštitnicu, a ne hegemona. Za Kinu je bitno da pokuša da se infliltira sa što više investicija.

Najnovije zbližavanje Rusije i Turske, direktni dogovori oko realizacije projekata „Turski tok“, povećanje isporuka nafte, kao i izgradnja nuklearne centrale „Akuju“ govore o tome da će tranzicija vlasti u Centralnoj Aziji biti uspešna. Za početak, Uzbekistan sa novim liderom proruski orijentisanim premijerom Šavkatom Mirzijojevim, priključiće se projektu Evroazijske Unije. To će značiti početak kraja aspiracija Vašingtona u ovome delu sveta.

Ostavite odgovor