DISEKCIJA VESTI – TRAŽEĆI NORMALNOST

DISEKCIJA VESTI – TRAŽEĆI NORMALNOST

Vesti su obavezni i neizbežni predmet rasprava u našim životima. Ne pretendujem da mnogo znam i ne želim da Vam namećem sopstveno (subjektivno) mišljenje. Jednostavno, iznosiću Vam svoje priloge za utvrđivanje standarda normalnosti i neutralnosti koji je tako potreban svakom čoveku – ne samo radi duhovnog spokoja, već da rastumači svet oko sebe i da može da se odredi

 

Autor: Srdjan D. Stojanović

 

Aktuelni politički događaji u zemlji i svetu se tradicionalno raspravljaju u domaćinstvu, kafani, plaži, javnom prevozu – svakom mestu gde se kreću i provode vreme ljudi koji sebe smatraju za normalne i obične. Poruke koje “emituju” akteri u političkim arenama su često višeznačne, kontraverzne, začuđujuće, ponekad i lažne, ili sa skrivenim namerama.

Od ove nedelje internet časopis VREME JE uvodi kolumnu pod nazivom DISEKCIJA VESTI, gde ću ja kao urednik pokušati da “dešifrujem” poruke kojima ste Vi kao konzumenti/čitaoci zasuti iz svih medijskih izvora i “oružja”. Vesti su obavezni i neizbežni predmet rasprava u našim životima. Ne pretendujem da mnogo znam i ne želim da Vam namećem sopstveno (subjektivno) mišljenje. Jednostavno, iznosiću Vam svoje priloge za utvrđivanje standarda normalnosti i neutralnosti koji je tako potreban svakom čoveku – ne samo radi duhovnog spokoja, već da rastumači svet oko sebe i da može da se odredi.

Za one koji ne znaju – ova rubrika je inspirisana opusom velikog američkog novinara, producenta i dokumentariste, koji je više od pet decenija u vestima tražio izgubljenu normalnost. Sa ponosom mogu da kažem da je Danny Schechter bio ne samo uzor, već i moj lični prijatelj. The News Dissector Lives On!

POREZ ZA SVE, OSIM ZA NEKE

Ovih dana svetske agencije i televizijske mreže donele su vest da je američka kompjuterska mega kompanija APPLE, po odluci Evropske komisije, dužna da uplati nešto preko 14 milijardi dolara u budžet Republike Irske, zbog sistematskog izbegavanja poreza i zloupotreba budžetskih dotacija. Vest sama po sebi i ne bi bila čudna, da nije usledila sledeća: Irska vlada, o čijem se budžetu radi, žaliće se na takvu odluku Evropske komisije, tojest ne želi da dobije priliv od 14 milijardi!

Normalan čovek zapitaće se ko je ovde lud. Ali, izgleda da ove dve vesti zapravo prikrivaju dve notorne činjenice:

  • Male zemlje (Irska) ne smeju da naljute velike (SAD);
  • Kompanija APPLE nije u stvari privatna kompanija, već svojevrstan “državni projekt” – što bar u teoriji ne bi smeo da bude slučaj u Americi.

Poznavaoci prilika u svetskoj politici i privredi grohotom se smeju. Pravo jačeg je tu na snazi, a sila Boga ne moli – što bi trebalo svi da znaju. Ali do kada će nama malima (u koju spada i moja zemlja) “veliki prijatelji” da ovako neskriveno i brutalno govore šta je crno, a šta belo? Štap i šargarepa su uvek tu, za slučajeve kada “mali” pomisle da mogu imati sopstveno mišljenje. Irska je hrabro dala do znanja svom “velikom savezniku” da i ne pomišlja da u ovoj situaciji gleda na sopstvene interese, ili na interese Evropske zajednice, kojoj već decenijama pripada. Prava orvelijanska priča!

Nekako je nezapaženo danas promakla vest na kajronu BBC-a da Austrija kaže kako kompanije Amazon i Starbucks plaćaju manje poreza u toj zemlji nego običan kiosk za kobasice. Pa posle neka kažu da kapital nema domovinu!

REFERENDUM REPUBLIKE SRPSKE

Velika prašina se diže oko referenduma u Republici Srpskoj o proglašenju dana tog entiteta. Sve umešane strane – lokalni srpski političari iz Srpke, njihovi rivali iz Federacije i sa savezog nivoa BiH, “međunarodni faktori”, političari iz Srbije – imaju sopstvene razloge, interese i zadatke koje treba da izvrše. A narod, kao narod – treba da odigra ulogu dekora u tom teatru apsurda –  dok krajnji ishod ovakvog ili onakvog narodnog izjašnjavanja nije ni bitan.

Pre svega treba razlučiti jednu stvar: Da li je Republika Srpska nastala Dejtonskim mirovnim sporazumom, ili ne. Ako jeste, onda se ne može taj entitet nazivati “genocidnom tvorevinom”, što je redovna pojava u političkoj praksi bošnjačkih političara i njihovih istomišljenika sa obe strane Drine. Manipulacija pravnim terminom genocida od strane “svetske zajednice” (kako Zapad voli sebe da naziva) i njegovih kvazi sudskih instrumenata kao što je Haški tribunal, a sve zarad postizanja sopstvenih političkih ciljeva i prikrivanja političkih grešaka, dovodi Republiku Bosnu i Hercegovinu (sa oba entiteta i pripadajućim međunarodnim kantonima) u permanentno stanje političke neizvesnosti i tenzija. Nisu tu Bosanci (sve tri etničke sorte) ni malo glupi – oni se samo racionalno ponašaju, onako kako im to dozvoljava i omogućuje “Veliki brat”. Bošnjaci, kao “ljubimci” sila koje su odlučile ishod rata, pokušavaju da svoj položaj/status maksimalno poboljšaju. Srbi, kao “dežurni krivci” za sve, pokušavaju da se sprdačinom sa “međunarodnom zajednicom” a uz njene sopstvene prosvećene i demokratske norme izbore makar za minimalno ljudsko poštovanje i elementarnu logiku. Bosanski Hrvati su se okrenuti svojoj “rezervnoj domovini” Hrvatskoj i ne zanimaju ih previše nesuglasice između Bošnjaka i Srba.

Valentin_Inzko

Valentin Incko – Ništa ne kapiram ove Bosance!

Najsmešnije i najstrašnije od svega je ponašanje austrijskog diplomate slovenačkog porekla Valentina Incka, koji je na položaju Visokog izaslanika u Bosni i Hercegovini još od 2009. godine. To je od 1995. godine, kada je uspostavljen mir Dejtonskim mirovnim sporazumom, formalno funkcija međunarodnog staratelja za BiH, koji svojim delovanjem treba da vodi računa o implementaciji sporazuma. Sa ovlašćenjima kolonijalnog upravnika, on može ako treba da nametne svoju volju i zakon urođenicima. Kada je uspostavljen Dejtonski mir i još mnogo godina kasnije, odnos snaga između svetskih sila je bio drugačiji. Tada je Visoki izaslanik za Bosnu i Hercegovinu izražavao svoju volju revnosno, baš onako kako je dobijao uputstva od onih koji ga plaćaju. Vremenom se situacija izmenila – Bosna i Hercegovina je počela da živi svoj “samostalni” život pravno zacrtan galimatijasom koji se zove Dejtonski sporazum, sa svim svojim defektima koji takav politički dokument nosi.

S obzirom da rat nije ponovo na vidiku iz objektivnih razloga – strane u građanskom ratu iz 1990-ih godina realno nemaju vojnih efektiva koji bi mogli da se koriste za novi sukob – situacija se odvija kako kratkovidi Ričard Holbruk, Medlin Olbrajt i ostali “arhitekti Dejtona” nisu mogli da predvide, usled svog neznanja, arogancije i  nesputanog osećaja trijumfalizma. Iza njih je ostala jedna defektna birkratizovana, skupa i neefikasna “građevina”, niti država, niti kolonija. A sada se ne može menjati Dejtonski sporazum bez konsenzusa svih međunarodnih partnera, premda je svima već odavno jasno šta takva tvorevina predstavlja. Ne samo to, već se i geopolitički odnos snaga u svetu bitno promenio, tako da bi ponovo “paljenje vatre” od strane svetskih igrača bilo štetno za sve.

Neko je samo zaboravio da kaže sirotom Valentinu Incku kada je došao na svoj položaj da to mesto nije više nikome važno, a da njegovi teatralni potezi u Bosni ne smeju i ne mogu da budu preteći, već u funkciji podsticanja mira i stabilnosti. Zar ga nije sramota da mu lekcije iz diplomatije drži glupavi srpski slinavi „alter ego“ – u koju se taj lažni doktor ni malo ne razume, a po opisu radnog mesta ne bi trebalo da se meša? Činjenica da na Incka može da vadi „onu stvar“ čak i jedan profesionalni uvlakač, svedoči o ugledu i značaju njegove funkcije.

Ostavite odgovor