predsednicki-izbori-u-americi-i-srbiji

PREDSEDNIČKI IZBORI U AMERICI I SRBIJI

Predsednički izbori u Americi koji se tradicionalno obavljaju drugog utorka u novembru svake olimpijske godine, svakako su tema broj jedan u svetu. Čini se da je „izborna groznica“ zahvatila i Srbiju – iako su redovni izbori za srpskog predsednika tek za osam meseci. Ove nedelje pozabavićemo se i jednim i drugim – istražujući zapravo šta oni znače u jednoj „razvijenoj demokratiji“, a šta u jednoj zemlji gde je demokratija uspostavljena pre tek manje od dve decenije. Kao da se demokratija u Americi, jednako kao i u Srbiji pretvorila u farsu!

 

Autor: Srdjan D. Stojanović

 

Dilema Klinton ili Tramp otkriva svu bedu i lažnu ponudu demokratije u zemlji koja sebe smatra najdemokratskijom na svetu. Iako je proces selekcije kandidata dveju partija koje dominiraju odavno završen, rezultat su dva kandidata koji nisu prihvatljivi. Hilari Klinton je konačno posle više pokušaja u poodmaklim godinama iživela svoju ambiciju i postala prva žena predsednički kandidat Demokratske stranke.

Moćna partijska i medijska mašinerija je radila za nju, uz naklonost i podršku mnogih korporativnih sponzora, iako postoje jasni signali da ona nije baš primeren kandidat. Nije u pitanju rodna ravnopravnost (do sada nije zabeležena ni jedna kandidatura pripadnica ženskog pola za najvišu izvršnu funkciju) – već njena istorija rada kao državnog sekretara i pre toga senatora. Ono što bi moglo da se ospori Klintonovoj je upravo kompetentnost za posao kojim bi se bavila. Istorija njenog ponašanja kao državnog sekretara je problematična u oblasti (spoljna politika) koja nije prva po važnosti za većinu Amerikanaca. Klintonova je bila suviše lična, površna, arogantna i neutemeljena u teoriji međunarodnih odnosa – što je vrlo opasno ako ta osoba sedi na stolici „najmoćnije osobe na svetu“.

Ne treba podsećati da je ceo projekat takozvanog „Arapskog proleća“ iniciran za vreme njenog mandata kao državnog sekretara. I dan danas smo suočeni sa posledicama takve avanturističke i plitkoumne politike, koja je rezultirala dramatičnim pogoršanjem stanja na celom Bliskom Istoku, talasom islamskog terorizma, izbegličkom krizom u Evropi i pojavom Islamske države.

Klintonova se čini opsednuta sopstvenom (umišljenom) veličinom i njeno ponašanje i vođenje politike je zasnovano na ličnim emocijama i simpatijama, a nikako na analizi situacije na terenu. Na žalost, iskustvo „prve dame“ koje se stavlja u prvi plan kao dokaz o njenoj kompetentnosti, ako je zaista bila uključena u proces donošenja odluka u Ovalnoj kancelariji, možda je bilo relevantno za epohu Bila Klintona, ali danas nije! Pre svega jer su se svet i partneri ili rivali drastično promenili.

Njeno razmišljanje ostalo je zamrznuto u vremenu dominacije Amerike u godinama odmah posle hladnog rata. Vođena je pre svega stereotipima o moći, veličini i nepobedivosti Amerike, a naglašena je njena lična mržnja i netrpeljivost prema Putinu kao univerzalnom simbolu zla. To je na nivou logike smešno-tužne pojave kakva je bio Ronald Regan, očigledno kaubojski idol/model iz mlađih dana Klintonove. Samo je neko zaboravio da joj šapne da je Regan bio republikanac do srži, dok ona treba da predstavlja Demokratsku stranku. Međutim, takvo „republikansko“ ponašanje Klintonove nije za čuđenje, imajući u vidu njen rad kao senatora države Njujork, kada su njena glasanja i zakonodavne inicijative bile jasno konzervativne prirode. Izgleda da je ona spremna na sve i da nema ideoloških predrasuda ako treba da ostvari svoju ambiciju.

donald-trump-hillary-clinton-570x321

Kandidat republikanske stranke, Donald Tramp, sa druge strane nije tipični političar, već biznismen – što mu medijska mašinerija pod uticajem Demokrata spočitava kao nekakav greh. Tramp je boreći se za nominaciju svoje stranke dobio podršku članstva, ali ni sada ne uživa podršku takozvane republikanske partijske mašinerije! Čini se da bi republikanska partijska nomenklatura radije da izgubi predsedničke izbore i to od omražene kandidatkinje Demokrata, nego da Tramp trijumfuje. Zaista zapanjujuće! Ali, ako Tramp zaista pobedi – on svakako neće biti poslušnik svoje partije, niti njenih sponzora i lobista – nešto što Barak Obama nije bio u stanju tokom oba svoja mandata! I zbog toga ne čudi što se jedan „sedeći“ predsednik (Obama) tako zdušno uključuje u diskreditaciju kandidata koji nije po volji establišmenta – nije bitno da li konzervativnog ili liberalnog. Može Obama imati svoj ukus/preferenciju u pogledu kandidata, ali nije primereno niti politički korektno da tako blatantno to izražava. Ne treba zameriti onda Donaldu Trampu kada govori da je Vladimir Putin mnogo više državnik nego Obama – jer je u pravu! 

Kritičari Donalda Trampa kažu da on nema iskustvo – ali ako je merilo iskustvo kakvo ima Hilari Klinton, onda je to smešno. Banalno je podsećati na „metodologiju rada“ u Ovalnoj kancelariji Bila Klintona iz kojih je Hilari (znamo) bila isključena. Ono što je potrebno za taj posao je dobra procena situacije i razboritost u odlučivanju – a to jedan biznismen/milioner koji je tokom karijere imao uspona i padova, kao i brojne lične bankrote, svakako ima. I nema potrebe da ugađa bilo kome – što je prokletstvo siromašnih političara koji moraju da razmišljaju kako da iskoriste priliku dok su na položaju radi sticanja para. Poslednja informacija koju znam je da je plata predsednika u Americi negde oko 450 hiljada dolara godišnje – što je “kikiriki” za jednog Trampa.

Niko nije verovao da Tramp može da osvoji republikansku nominaciju u trci sa više „omiljenih“ partijskih kandidata – ali on je ipak uspeo i pokazao da je čovek ipak moćniji od birokratske mašinerije. Doduše, on je imao sopstvene resurse na raspolaganju za tu borbu, za razliku od partijskih resursa koji mu nisu bili dostupni. Pitanje je da li bi bilo koja druga osoba bila u stanju to da uradi.

Sve što Tramp govori predstavlja kako običan čovek doživljava politiku, svakodnevne životne dileme i situacije. Zbog toga je on, uprkos svim opkladama, uprkos organizovanom „miniranju“ i negativnom lobiranju sopstvene partije i kao za inat kampanji Klintonove i Demokratske stranke i dalje kandidat. I prema istraživanju agencija, uspeva da smanjuje razliku u odnosu na protiv-kandidatkinju. Stiče se utisak da ako to bude bilo potrebno, snage „demokratije“ mogu da pribegnu najradikalnijim metodama da bi eliminisali Donalda Trampa. To običan čovek/glasač jasno prepoznaje i oseća!

Legendarni rap muzičar/producent i glumac Paf Didi rekao je da Klintonova ne treba da smatra glasove Afro-Amerikanaca za svoje, već da treba da ih zasluži. Klintonova izgleda računa na te glasove kao na gotovu stvar! Zanimljivo je da je jedini Afro-Američki kandidat za republikansku nominaciju doktor Ben Karson, koji je prvi ispao iz trke, takođe stao na stranu Donalda Trampa i rekao da neće tek tako glasovi ove populacije (ima ih preko 20 procenata) da odu demokratama. I zato će izbore u novembru da presude upravo Afro-Amerikaci. Videćemo kako!

VAŽNO JE UČESTVOVATI

Izgleda da izborna groznica počinje opet da trese srpske političare – kad joj vreme nije, odnosno skoro osam meseci pre predviđenih predsedničkih izbora. „Sedeći“ predsednik Nikolić čini se nije siguran da će ponovo biti kandidat stranke iz koje je dobrovoljno istupio posle izbora – što se pokazalo kao dobar potez za demokratiju, ali loš potez za njega lično. Opozicija, razjedinjena i nesposobna, pretučena na ovogodišnjim prevremenim parlamentarnim izborima na koje nije trebalo ni da izlazi, razmišlja o nalaženju „zajedničkog kandidata“ za funkciju koja je po važnosti u rangu „engleske kraljice“. Ali, važno je učestvovati, a ne pobediti – reče za učešće na Olimpijadi baron Pjer de Kuberten!

Očigledno je da srpski političari svih boja i provenijencije mogu da funkcionišu normalno jedino u vreme izbora! To pokazuje potreba da se sada već najavljuju moguće predsedničke kandidature, iako nema naznaka da će izbori biti zakazani pre roka (maj 2017. godine). Doduše, skraćivanje parlamentarnog izbornog ciklusa sa četiri na dve godine je bio totalno arbitrarno i nepotrebno, pa je moguće očekivati i sličan trik sa predsedničkim izborima – ukoliko to neprikosnoveni vlastodržac u Srbiji iznenada poželi. Za sada on daje izjave da ga lično ne zanimaju predsednički izbori (bar još neko vreme).

Ali uz to naglašava da ne treba očekivati još jedne parlamentarne izbore u 2017. godini – iako ga niko to nije pitao, a za sadašnju vladu mu je trebalo skoro šest meseci da je sastavi. Ipak, čini se da i on razmišlja na temu „šta ako njemu blizak kandidat izgubi predsedničke izbore“, a kandidat opozicije reši da vlada na uzurpatorski i neustavan način kako je to radio Boris Tadić… Sa pozicije sile i oholosti tako (nepotrebno) upada u zamku nesigurnosti – što govori o tome da je njegov vladalački sindrom psihijatrijske prirode.

Licitiranje mogućim predsedničkim kandidatima nije rešenje za probleme sa kojima je zemlja stalno suočena – pogotovo imajući u vidu stvarnu moć te funkcije. Ali, čini se da je i vlasti i opoziciji stalo do tog mesta upravo zbog takve njegove (ustavne) prirode – da vladate, a da niste odgovorni. To je ideal svakog srpskog političara. Da imate protokolarna ovlašćenja i da se pojavljujete u medijima, a bez mogućih posledica! Tomislav Nikolić se, za raziku od svog nadobudnog prethodnika, pokazao kao dobro rešenje za tu ulogu – da nešto kao radiš, a da to zapravo nikome ne smeta – pogotovo svom sopstvenom partijskom lideru. Baš kao u stara zloglasna vremena Slobodana Miloševića i njegovih fikus-predsednika. Ali, prethodni predsednik bio je i neprikosnoveni lider partije, pa to jednostavno nije bilo moguće.

Demokratija u Americi, jednako kao i u Srbiji, pretvorila se u farsu!

Ostavite odgovor