NA RASKRSNICI IZMEĐU BUGARSKE I VIZANTIJE

NA RASKRSNICI IZMEĐU BUGARSKE I VIZANTIJE

Iz zarobljeništva u Srbiju se 927. godine vraća Časlav (Klonimirov sin), koji je prisustvovao bugarskoj kaznenoj ekspediciji nekoliko godina ranije. Zapisi kažu da je zatekao pustoš i da je krenuo sa obnovom zemlje. Vizantija ga je priznala za kneza i počeo je lagani uspon države.

 

Autor: Vladimir Đurđić

 

U ovom nastavku naše rane istorije Srba na prostorima zapadnog Balkana, pozabavićemo se događajima sa kraja devetog i početka desetog veka. Posle smrti kneza Mutimira 891. godine nastaje period u kome se naslednici bore za vlast i osim njegovih sinova javili su se i kandidati za kneževski presto koji nisu u tom trenutku bili u Srbiji.

Prvi koji je preuzeo upravljanje bio je najstariji sin Pribislav i od tog trenutka prvi put kod Srba se javlja pojava da najstariji muški naslednik preuzima vladarski tron. Pribislav je vladao samo godinu dana. Presto mu preotima Petar, koji je bio Gojnikov (Mutimirov brat) sin i koji je došao iz Hrvatske u koju je uspešno uspeo da pobegne još kada je Mutimir proterao njegovog oca u Bugarsku.

Petar je bar za neko vreme okonačao ovu borbu za parče vlasti, ali ispostavilo se da će vladati čak do 918. godine. Petra, koji je po ocu nazvan Gojniković, ubrzo je zatekao rat (894-896) između Bugarske gde je vladao car Simeon i Vizantije, u kojoj je stolovao car Lav VI Mudri. I dok je trajao veliki sukob, Klonimir (sin Stojimira, brata Mutimirovog) pokušao je skine Petra sa vlasti uz pomoć Bugara. Naime, Klonimir je bio oženjen Bugarkom – što je bio idealan povod da Simeon pokuša da osvoji Srbiju, zbog eventualne Petrove pomoći Vizantiji. Ipak, događaji su išli na ruku Petru, koji je prvo izdržao veoma snažan Klonimirov prodor u Srbiju, a potom ga porazio i ubio – što mu je omogućilo da ga vizantijski car prizna za pravog i najvažnijeg vladara među Srbima.

Događaji su posle toga išli otprilike ovako: Bugarska i Vizantija su posle ovog rata bili u relativnom miru, pa su se odnosi pogoršali oko 913. godine, kada bugarski car Simeon ponovo kreće u pohod na Vizantiju, a Petar je ostao po strani sve do 917. godine. Stvar se opet komplikuje – jer baš tada Petra pokušava da ukloni Mutimirov sin Bran, ali je poražen. Ubrzo i Branov sin Pavle opet pokušava da preuzme vlast uz pomoć Bugara, ali takođe neuspešno. Međutim, bar je izvukao živu glavu.

Iako se Petar odbranio od ove dvojice, nije izdržao intrigu zahumskog kneza Mihaila Viševića kod bugarskog cara – navodno se Petar dogovorio sa Vizantijom. Ljuti Simeon je poslao vojsku na Petra u kojoj je bio i Pavle (Branov sin). Sposobni Petar je pobedio, ali je na prevaru zarobljen i odveden u Bugarsku gde je kasnije umro. Na kneževski tron je 917. godine došao njihov favorit Pavle.

No, ni to nije kraj ratnim igrama Vlastimirovića u borbi za vlast. Ubrzo Vizantija šalje na Pavla veliku vojsku, na čelu sa Zaharijom (sin Pribislava). Pavle pobeđuje, ali i shvata da je bolje biti vizantijski vladar, nego bugarski. Jer Konstantinopolj je dalje – što opet dovodi do bugarskog napada na Srbiju na čijem je čelu, gle čuda, isto onaj Zaharija. Ovog puta ratna sreća je bila na Zaharijinoj strani – i on preuzima vlast. Ubrzo sledi ista priča. Zaharija se okreće Konstantinopolju, pa bugarski car Simeon šalje vojsku na dojučerašnjeg saveznika. Prvi udar Srbi su odbili, ali drugi nisu mogli. Zaharija kad je saznao kolika je vojska pošla na njega, pobegao je u Hrvatsku. To nije sprečilo Bugare da 924. godine sprovedu pravu kaznenu ekspediciju i unište i zemlju i starešine.

knez_CaslavSrećom po sve, Simeon umire nekoliko godina kasnije i nastaje mir između Bugarske i Vizantije. Iz bugarskog zarobljeništva u Srbiju se 927. godine vraća Časlav (Klonimirov sin), koji je prisustvovao kaznenoj ekspediciji nekoliko godina ranije. Zapisi kažu da je zatekao pustoš i da je krenuo sa obnovom zemlje. Vizantija ga je priznala za kneza i počeo je lagani uspon države. Pre svega počeo je naseljava zemlju i izbeglice su počele da se vraćaju, a u sastav zemlje ušle su sve srpske primorske kneževine. Granice na jugu zemlje postale su stabilne, ali su se na severu pojavili ratoborni Ugari (Mađari) koji su se doselili u Panonsku niziju krajem devetog veka. Ta okolnost dovela je do toga da su sad i Bugarska i Vizantija pomagale Srbiji da ojača i bude na neki način brana prema novoj sili.

Ipak, u jednom upadu Mađara 950. godine, Časlav je izgubio život – čime je prestala da postoji dinastija Vlastimirovića. Posle toga srpski vladari u vremenu koje dolazi snalaziće se na različite načine. Centar života srpskih plemena prelazi na jug, na teritoriju Duklje (današnja Crna Gora).

U blizini Malog Zvornika arheolozi su na lokalitetu Orlovina 2015. godine otkrili ostatke dva utvrđenja. Ostaci prvog se smeštaju u 6. vek i pripadaju eri rane Vizantije, dok je drugi iznikao na ruševinama prethodne tvrđave i vremenski pripada IX i X veku  – vremenu vladavine kneza Časlava Klonimirovića. To je prvo takvo otkriće u Srbiji, pa su ga i nazvali – Grad kneza Časlava. Utvrđenje je služilo za odbranu od nadolazećih mađarskih plemena i zato se nalazi blizu severne granice tadašnje Srbije. Približno je tome o čemu govore izvori – kako je na kraju Časlav Klonimirović okončao svoj život. Još jedno mesto je vezano za kneza Časlava, a to je srednjevekovni grad Belin. On se nalazilo u blizini Debrca na obali Save između Šapca i Obrenovca, a danas se tu nalazi selo Beljin. Nažalost, od tog mesta nije ostalo ništa. Ili do sada bar ništa nije pronađeno, sem istorijskog predanja da je tu nekad živeo knez Časlav.

Ostavite odgovor