AGENCIJE-ZA-KREDITNI-REJTING----MEHANIZMI-MANIPULACIJE

AGENCIJE ZA KREDITNI REJTING – MEHANIZMI MANIPULACIJE

Ne čudi što ostatak sveta žuri da osnuje sopstvene agencije za kreditni rejting. Lideri grupe BRICS (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika) su sebi postavili prvorazredni zadatak da posle BRICS banke osnuju i sopstvenu agenciju za kreditni rejting – nezavisnu od mešetara sa Vol Strita. To je izgleda jedini način za spas

 

Autor: Miloš Zdravković i Srdjan D. Stojanović

 

Svet je vekovima funkcionisao tako što su siromašni pozajmljivali od bogatih. Bogati su za to naplaćivali interes. Za kamatu se zna više od jednog milenijuma. Ipak, savremeno doba donelo je jednu veliku novinu – da neko ko je bez para pozajmljuje novac, ali virtuelni (nepostojeći). Uz to, neko ko je u potpunosti bez pokrića naštampao velike količine „svežeg“ novca daje nekom drugom taj isti novac – uz kamatu. Pri tome ga ucenjuje, postavlja uslove, involvira svoju tehnologiju, svoje propise (koje menja usred utakmice), nameće svoje firme i proizvode…

Ali kako je to moguće? Opšte je poznato da se nedostatak novca može nadoknaditi pozajmicom od onoga ko ga ima. Novac se uvek pozajmljuje uz kamatu – kamata je cena novca. Tu naravno nema ničeg spornog. Sporno je kada neko uzme od nekog novac, zatim mu taj isti novac pozajmi, a pritom mu naplati interes/kamatu. Kako je to moguće?

Vekovima se kapital sakupljao i deponovao na Zapadu. Nekako je postalo normalno u svakodnevnoj kulturi da na Zapadu ima novca. Zapad određuju ko šta ima i šta koliko vredi. Po inerciji se na Zapad išlo po „sveži kapital“ – a onda se desilo čudo. Postalo je jasno da na Zapadu para nema – odnosno onih realnih, pokrivenih zlatnom podlogom.

Milijarde fiktivnih transakcija „napumpale“ su bilanse praznih banaka na Zapadu. Nastao je vakum, pa onda kriza. Ali pomoću čega su pretežno anglo-saksonski i jevrejski bankari i ljudi od uticaja „objasnili“ ostatku sveta da su oni ti koji drže pamet i pare? Tu su sledeći argumenti: Na prvom mestu je zastrašujuća vojna sila; na drugom nezamislivi bezobrazluk; i na trećem mestu su takozvane agencije za kreditni rejting.

Čemu služe ove agencije, šta one to daju, odnosno zašto je družini sa Vol strita iznad svega važno da se isključivo oni time bave? Dobiti visoku ocenu kreditnog rejtinga (na primer AAA) znači jeftino se zaduživati. Jasno je šta znači dobiti nisku ocenu, ili biti proglašen „smećem“ – plaćati enormno visoke kamate, kako je na to prinuđena recimo Srbija.

AGENCIJE-ZA-KREDITNI-REJTING----MEHANIZMI-MANIPULACIJE-karta

Kreditni rejting država prema oceni agencije Standard & Poor’s

Finansijska kriza 2007. počela je u SAD zbog pucanja takozvanog „mehura od sapunice“, koji je nastao na tržištu nekretnina. Agencije za kreditni rejting dale su najvišu AAA ocenu upravo tom finansijskom mehanizmu koji je doveo do krize. Tako su se obveznice, koje su prvobitno imale nisku ocenu, kako kaže Džozef Stiglic „alhemijskom metodom“ dobile AA, ili čak AAA ocenu. Usled toga su banke, penzioni fondovi, neke države poput Islanda i ostali investitori pokupovali te obveznice. I upravo su na proceni takvih obveznica agencije najviše zaradile. Ne treba biti pametan i zaključiti da je gro svetskog kapitala potrošenog za ove obveznice otišlo u SAD ili Veliku Britaniju.

Odnos agencija za kreditni rejting i investicionih banaka je kompleksan. Procenjivanje obveznica donosilo je ogromnu zaradu rejting agencijama, a samim tim britanskom i američkom građevinskom i bankarskom sektoru. Postojao je dvostruki pritisak da procene budu što bolje – sa jedne strane unutar agencija koje su vršile procenjivanje, a sa druge strane od strane investicionih banaka na te agencije – jer banke su uvek mogle otići kod druge rejting agencije.

Posle krize mnogi su tvrdili da agencije trebaju da preuzmu odgovornost za loše procene koje su davale. Međutim agencije za kreditni rejting su se branile govoreći da njihove procene nisu ni za koga obavezujuće, već da one samo iskazuju mišljenje. Isticale su upravo činjenicu da rejting iskazuje samo mišljenje – tako su one zaštićene prvim amandmanom američkog ustava.

Agencije procenjuju rizike u državi ili vrednost kompanije koje emituju obveznice. Procena (odnosno kreditni rejting) određuje visinu kamate po kojoj će neko moći da se zaduži. A promene kreditnog rejtinga utiču na kretanja prinosa obveznica na tržištu kapitala. Kada se agencije za kreditni rejting pojave sa svojim procenama, jasno je zašto velika količina novca počinje da dolazi ili odlazi – zavisno o proceni koju su dale agencije. Kako se menja kreditni rejting, tako se okreće i kapital.

Procene rejtinga su jako zanimljive berzanskim mešetarima, odnosno onima koji žele da zarade – ali i onima koji žele da sačuvaju teško stečeni kapital. Da li ste se ikada zapitali otkud to da svi svetski bogataši kupuju nekretnine u Londonu? To je zbog toga što je londonsko tržište nekretnina proglašeno najsigurnijim za plasiranje kapitala.

Tri najpoznatije agencije za kreditni rejting su takozvana ‘“Velika trojka“ – to su „Standard & Poor’s“, „Moody’s Corporation“ i „Fitch Ratings“. Prve dve su isključivo američke i one dominiraju, dok treća ima svoje sedište u Njujorku i u Londonu i njenoj oceni se pribegava tek kad prve dve daju različite procene. Ove tri agencije imaju preko 95% tržišta i predstavljaju svojevrsni oligopol. Postoji još desetak drugih agencija, ali one nemaju praktično nikakav uticaj na tržište. Ne treba ni pominjati da su sve registrovane na Zapadu.

VELIKA TROJKA

Istorija „Standard & Poor’s“ seže u 1860. godinu, kada je objavljena publikacija Henrija Pura o istoriji železnica i kanala u SAD. To je sažeti prikaz informacija o finansijskom i realnom stanju železnica. Henri Pur sa svojim sinom osniva kompaniju „H.V. & H.V. Poor Co“.  Luter Li Blejk 1906. osniva osniva „Standard Statistics“, sa ciljem pružanja finansijskih informacija o neželezničkim preduzećima. Godine 1941. dve kompanije su se spojile u jednu pod nazivom „Standard & Poor’s“. Krajem 90-tih i početkom ovog milenijuma otvaraju kancelarije po celom svetu. Ova agencija za kreditni rejting doživela je najviše kritika, jer je propustila da predvidi bankrote banaka koje su dobile visoke procene.

Džon Mudi osnovao je 1900. godine istoimenu kompaniju i izdavao izveštaje koji su za predmet imale informacije i statistike o deonicama (akcijama) i obveznicama finansijskih institucija, vladinih agencija, sektora ekonomije, rudarstva, usluga i prehrambene industrije. Slomom berze 1907. godine, Mudijeva kompanija je propala, ali se on već 1909. vraća na tržište – sa novom kompanijom i novom idejom da ulagačima pruži analize o stvarnoj vrednosti. I pri toj analizi koristi slovna obeležja, koja su ostala i do danas. Sedamdesetih godina prošlog veka Mudi, kao i ostale agencije, počinje sa naplaćivanjem ocene rejtinga – kako ulagačima tako i izdavaocima hartija od vrednosti.

Džon Fič osnovao je 1913. godine „Fitch Ratings“. Od 1924. godine Fič uvodi ocenjivanje od AAA do D – što je danas standard u ovom poslovnom sektoru. Od devedesetih godina prošlog veka „Fitch Ratings“ je imala nekoliko poslovnih spajanja sa sličnim kompanijama u Evropi i Kanadi.

Osnovni model koji su svi koristili, od kada ga je Džon Mudi uveo u praksu 1909. godine, oslanjao se na finansiranja od ulagača – „investor pays“ model. Međutim 70-ih godina uveden je „issuer pays“ model. Ova novina postavila je pitanje o sukobu interesa. Ovakva praksa se pravda činjenicom da bi izdavaoci tako trebalo da plate dodatnu vrednost – koju objektivna ocena od strane agencije za kreditni rejting donosi tim izdavaocima na tržištu.

KAKO AGENCIJE POSLUJU?

Američka komisija za hartije od vrednosti je 1975. godine odredila pomenute tri agencije kao priznate. To znači da ulagači mogu da prate određenu zemlju ili kompaniju i vide koje su šanse za povratak duga na osnovu toga kako ih ocene navedene agencije. Na osnovu već odavno uvreženog mišljena u Americi – da su SAD iznad celog sveta – svi prihvataju ocene ove tri agencije zdravo za gotovo. Posledica toga je bila da je centralna emisiona banka u SAD – Federalne Rezerve – mirne savesti naštampala neverovatne količine dolara bez ikakvog pokrića.

Često se upravo uz odnos banaka i agencija za kreditni rejting spominje sukob interesa – jer banke plaćaju agencije da im iste ocene bonitet. Sukob interesa spominje se i u kontekstu vlasničke strukture samih agencija. U upravnim odborima agencija za kreditni rejting sede čelni ljudi nekih od najvećih američkih korporacija – koje dolaze iz naftnog, farmaceutskog i bankarskog sektora. Stoga se opravdano nameće pitanje koliko je zaista neutralan i tačan kreditni rejting koji te agencije daju.

Agencije su pogrešile – što je na sva zvona pokazala i kriza iz 2007. Međutim, one su i pre grešile. Na primer u slučaju korporacije Enron – američkog energentskog giganta, koji je bankrotirao 2001. godine, a neposredno pre toga je bio ocenjen od sve tri agencije ocenom AAA. Slična situacija dogodila se nešto kasnije i sa bankom Liman Braders.

Danas i dalje ocene agencija utiču na kreiranje monetarnih i fiskalnih politika, ne samo u SAD. Kada se cela priča sagleda u celosti, jasno je da agencije nisu jedini krivci za stanje ekonomije. Trebalo bi spomenuti banke, ali i investicione fondove, regulatorne agencije, revizorske kuće i kompanije za pravno savetovanje u oblasti finansija – svima njima ovakva defektna regulativa ide u korist.

Međutim i dalje ostaje činjenica da neki samozvani i nikome odgovorni ekonomski eksperti arbitrarno kreiraju sudbinu celih država i pojedinaca – spuštajući rejting izdatih obveznica u status smeća. Posledica je da kapital beži iz država čije su hartije od vrednosti ocenjene rizičnim, jer je tamo nesigurno. Ljudi gube posao i pada standard, građani i privreda plaćaju enormne kamate na kredite, nema realno održivih kredita za obrtna sredstva i tako u nedogled… Ako se ovome dodaju i izmišljeni bankarski proizvodi, takozvani „derivati“ – globalna slika se još više komplikuje. Države i građani se globalno osiromašuju, do granice opstanka.

Zatim na scenu stupaju poznati scenariji: dolazi do socijalnih protesta, pale se barikade, štrajkuje se, vlade padaju jedna za drugom, uvode se tehničke vlade sastavljene od bivših i budućih birokrata iz tih ili njima sličnih finansijskih institucija i tako ukrug – ali problem i dalje ostaje isti. Mešetari sa Vol Strita zgrću milijarde dolara, dok cele nacije padaju u dužničko ropstvo. Nestaje srednja klasa, a sve to uz sladunjavu priču o poštovanju slobodnog tržišta i poštovanju ljudskih prava.

Ne čudi što ostatak sveta žuri da se prvo naoruža, a zatim da u trgovini počne da koristi Zapadne metode pregovaranja. I na kraju da osnuje sopstvene agencije za kreditni rejting. Lidere grupe BRICS (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika) su sebi postavili prvorazredni zadatak da posle BRICS banke osnuju i sopstvenu agenciju za kreditni rejting – nezavisnu od mešetara sa Vol Strita. To je izgleda jedini način za spas.

*** Za ovaj tekst korišćeni su razni on-line izvori

One Comment

Ostavite odgovor