MANČESTER – LONDON: TERORIZAM I BRITANSKI IZBORI

Mančester – London: TERORIZAM I BRITANSKI IZBORI

Možda je došlo vreme u Britaniji da se Laburisti vrate na vlast i preuzmu odgovornost za budućnost svoje zemlje. Džeremi Korbin ima šansu da uvede na scenu vođenje smislene i dosledne politike, umesto prenemaganja, glumatanja i dramatizovanja koji su bili na sceni, ne samo za vreme vladavine Dejvida Kamerona i Tereze Mej kao premijera iz redova Konzervativne stranke, već i u više od deset godina dominacije „Novih Laburista“ do kraja kompromitovanog Tonija Blera i njegovog bezličnog naslednika Gordona Brauna.

 

Srdjan Stojanovic, autor blog strane Vreme je!

 

 

Autor: Srdjan D. Stojanović

 

 

 

Pred predstojeće vanredne parlamentarne izbore u Velikoj Britaniji, u četvrtak 8. juna, za manje od dve sedmice su se desila dva ozbiljna teroristička napada – u Mančesteru i Londonu. Ako je sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka terorizam u Britaniji bio gotovo isključivo delo Irske republikanske armije (IRA), danas on potiče od Islamske države (ISIS).

Da li će ove akcije uticati na rezultate izbora – možemo samo da nagađamo. Ali, činjenica je da terorizam bilo gde da se javi predstavlja poraz političara i stranaka na vlasti – i to je obično prilika da opozicija ponudi biračima svoje „recepte“ za rešavanje dubokih strukturalnih problema društva u koje terorizam spada. Da li će ovi izbori izazvani Brexitom i nesnalaženjem konzervativne vlade u procesu „razdruživanja“ sa EU, a dodatno zakomplikovani sve učestalijim aktima terorizma, označiti kraj ere suverene torijevske vladavine?

Činjenica je da su Laburisti (ili levičari) pod rukovodstvom skromnog čoveka i principijelnog političara Džeremija Korbina napravili veliki korak napred i po anketama javnog mnjenja se približili konzervativcima premijerke Tereze Mej. Ako pobede – to će verovatno po prvi put posle dužeg vremena u praksi kako Britanije, tako i drugih savremenih demokratija biti trijumf političke čestitosti naspram slojeva propagandnih šarenih laži, prepariranja birača po receptima iz laboratorija moćnih spin dokotora, zamena teza i izbegavanja da se govori o istinama. Treba istaći da su se u bliskoj prošlosti takvim metodama služile i jedna i druga politička opcija u Britaniji – a da je to bio „zaštitni znak“ vođenja politike zloglasnog lidera „Novih Laburista“ Tonija Blera, sa čijim otrovnim nasleđem Džeremi Korbin je morao da se obračuna kako bi uspostavio sopstveni kredibilitet kako u stranci, tako i kod birača.

TERORIZAM – PITANJE SVIH PITANJA

Britanija i njena javnost je prosto naviknuta da se suočava sa terorizmom. Trebalo je više decenija strpljivog političkog rada i konsenzusa između svih političkih aktera da se stane na put terorizmu „Made in Ireland“. Tako su tokom godina severno-irski lideri kao što su Džeri Adams i nedavno preminuli Martin Mekginis od militantnih (i verovatno sa rukama uprljanih krvlju), čije glasove niste mogli da čujete na radiju i televiziji, postali državnici i uvažene ličnosti. Njihovo inkorporiranje u politički sistem Britanije trajalo je dugo, nije bilo jednostavno, niti bez gutanja „gorkih pilula“, ali je talas irskog terorizma postao gotovo zaboravljen tokom protekle dve decenije. Taj proces „pacifikacije“ nije kao zaslugu pripisala sebi jedna ili druga politička partija, već je predstavljao rezultat kontinuiranih, dugotrajnih i koordiniranih napora.

MANČESTER – LONDON: TERORIZAM I BRITANSKI IZBORI-napis

Problem sa terorizmom asociranim sa Islamskom državom je sasvim druge vrste i kompleksnije prirode, a Britanci nisu jedini krivci za njegov nastanak, trajanje i razne forme koje dobija. Njegov izvor je višedecenijska politika koju vode SAD sa svojim NATO saveznicima i bespogovornim poslušnicima na Bliskom i Srednjem Istoku.

Sada ću u kratkim crtama i krajnje simplifikovano izneti suštinu pogrešnih poteza vučenih od strane Zapada – to znači SAD i saveznika koji se nisu ni pitali oko formulisanja takve politike, a morali su da je slede. Strateška greška je napravljena kada je za Zapad izgubljen Iran krajem sedamdesetih godina prošlog veka – pod dirigentskom palicom nedavno upokojenog Zbignjeva Bžežinskog. Tada je ova strateški važna (dominantno šiitska) zemlja za bezbednosnu arhitekturu celog Srednjeg Istoka označena kao univerzalni izvor zla – pre svega pod uticajem Izraela.

Od tada počinju razni taktički „gambiti“ sa sunitskim i vahabističkim muslimanima kao korisnim, čas prijateljima čas neprijateljima. Najbolji primer je dugogodišnja zla sudbina Avganistana – gde su tokom osamdesetih godina vojne snage SSSR-a izgubile rat sa tadašnjim ljubimcima Zapada talibanima, uz vidljivo seirenje Zapada. Tokom poslednje dve decenije talibani su se odmetnuli protiv svojih nekadašnjih sponzora sa Zapada – i kao posledicu toga imamo beskrajni ratni sukob u Avganistanu i generisanje islamističkih pokreta i tvorevina kao što su Al Kaida i sada ISIS.

I umesto da se „crne tačke“ rata i terorizma izoluju i polako eliminišu, one se šire na severnu Afriku i zemlje koje nisu nikada bile fundamentalističke, kao što je Libija. Sekularni režimi poput onoga pukovnika Muamera El Gadafija su u krvi i kriminalno srušeni, da bi se umesto njih javljale međusobno zavađene plemenske strukture, vrlo primitivne i često fundamentalistički nastrojene.

Pri tome, treba dodati čisto komercijalne interese moćnog vojnog kompleksa da se što više oružja proda bogatoj Saudijskoj Arabiji – za koju ne važe opšti standardi ljudskih prava i demokratije koji se primenjuju prema drugim (ne tako bogatim) zemljama. Tako su danas SAD i njihovi najbliži saveznici Britanci involvirani ne samo politički već i vojno u situaciju koja ne može da se kontroliše i gde se ne razaznaju protivnici od prijatelja, dobri od loših, fundamentalisti od „normalnih“ muslimana… Umesto da se razreše odnosi na Bliskom Istoku, dugotrajnoj krizi se ne vidi kraj – uz sve „dobrobiti“ kao što je nepregledna reka ratnih i ekonomskih izbeglica koja već više godina teče ka Evropskoj Uniji. A niko – ni Britanija, ni Nemačka, ni Francuska, niti bilo koja druga zemlja EU ne podiže glas (razuma) protiv takve politike koju u svoje, ali i njihovo ime vodi SAD.

KAKO POSLE IZBORA U BRITANIJI

Britanski glasači će drugi put u poslednje tri godine imati mogućnost da se izjasne u pogledu političke opcije koja možda može da reši mnoge nagomilane društvene probleme i tenzije, uključujući terorizam. Očigledno je da sadašnja konzervativna vlada apsolutno ne shvata momenat u kome se celo britansko društvo nalazi. Nije ni čudo – u vrhu torijevaca su karijeristi i ljudi bez ikakve vizije, samo zainteresovani za sopstveni položaj i ostanak na osvojenim pozicijama. Tereza Mej je svakako oličenje takve vrste partijskih aparatčika koji zagovaraju status quo.

Bilo kakva poređenja Mejove sa „čeličnom“ Margaret Tačer su bez osnova. Možda je Tačerka grešila u mnogim stvarima, ali je iskreno verovala u svoju viziju i temeljno i beskompromisno je reformisala britansko društvo osamdesetih godina. Neki će reći da su njene reforme išle u pogrešnom pravcu – ali svakako nisu ostavljale ljude ravnodušnim, niti društvene odnose netaknute. I mogla je da svom „partneru“ Ronaldu Reganu kaže jasno i glasno šta joj nije bilo po volji.

Možda je došlo vreme u Britaniji da se Laburisti vrate na vlast i da preuzmu odgovornost za budućnost svoje zemlje. Džeremi Korbin ima šansu da uvede na scenu vođenje smislene i dosledne politike, umesto prenemaganja, glumatanja i dramatizovanja koji su bili na sceni ne samo za vreme vladavine Dejvida Kamerona i Tereze Mej kao premijera iz redova Konzervativne stranke, već i u više od deset godina dominacije „Novih Laburista“ do kraja kompromitovanog Tonija Blera i njegovog bezličnog naslednika Gordona Brauna. Za to će mu biti potrebna lična hrabrost i principijelnost koju ima, uz sve temeljne i trajne vrednosti laburističke tradicije. Ne može se od Korbina očekivati da će uvesti socijalizam u jedno izrazito kapitalističko društvo – ali je sasvim realno da izvrši reafirmaciju socijalnih vrednosti koje kapitalizam mora i može da respektuje. Pitanje članstva u EU tu nije od bitnog značaja.

A po pitanju terorizma, koji u Britaniji, Francuskoj, Belgiji i drugde očito postaje „home grown“ fenomen (vrše ga građani tih zemlja – bilo rođeni tamo, bilo naturalizovani), krajnje je vreme da se „ujaku Samu“ održi ozbiljna lekcija o uzrocima i posledicama takvog vođenja spoljne politike. Status „najvažnijeg saveznika“ valjda to i podrazmeva.

Ostavite odgovor